Ne slažem se sa Raćom Vidojevićem, poljoprivrednikom iz okoline Kraljeva, da je vreme da ustane „kuka i motika“. Znam da je on to figurativno i u besu uzviknuo, jer poslednje generacije srpskih poljoprivrednika su, ipak, gospoda. Ljudi posebnog kova. Strpljivi, razumni, širokogrudi, humani uz veliko poštovanje svoje države. Međutim, država ih nije adekvatno podržala kada su u pitanju subvencije i još neka davanja, uz objašnjenje kako: nema para u njenom „ćupu“ sve do naredne godine. Mnogi paori su to razumeli i doživeli kao onu sarkastičnu poruku da „pare, kvare“!? Duhovito, nema šta!

Inače, posle završetka prolećne setve i svakodnevnog prosipanja po nekoliko tona svežeg kravljeg mleka zbog odbijanja otkupa ili nuđenja uvredljivih cena, u vazduhu se osećalo, da im je dogorelo do nokata.Nezadovoljstvo je udarilo u zid 15. maja posle neuspelog dogovora sa premijerkom Anom Brnabić, oko podrške države proizvođačima mleka i ratarima.
Predstavnici sedam organizacija i udruženja poljoprivrednika sa područja Centralne Srbije, Mačve, dela Šumadije, Pomoravlja kao i Vojvodine, bukvalno ispred zgrade Vlade doneli su odluku da sutradan 16. maja krenu u proteste upozorenja koji su u međuvremenu u više sredina radikalizovani blokadama nekoliko magistralnih puteva, rakrsnica i kružnih tokova. Prema podacima sa terena na ulice su izvezli nekoliko stotina, procene su, i više od hiljadu traktora.

ZAHTEVI

Zahtevi poljoprivrednika su kratki i jasni.Nasušni.Nema među nijima nikakvog „luksuza“ i izvoljevanja, već traže podrške, pre svega proizvođači mleka i ratari, kako bi izbegli bankrot. Na spisku zahteva su da minimalna otkupna cena mleka bude 78 dinara po litri plus plaćen PDV. Da se premija za mleko poveća sa 15 na 20 dinara po litri, odnosno subvencije po kravi na 40.000 dinara. Glasan je i zahtev da subvencije po hektaru obradivog zemljišta budu 300 evra, da se ukine akciza na dizel gorivo koje koriste poljoprivrednici i izvrši jača kontrola uvoza posredstvom uvođenja prelevmana na proizvode koji obesmišljavaju vrednost roba domaćih proizvođača.

Činjenica je da tražena podrška, ako se uzme podatak da u Srbiji funkcioniše oko 500.000 registrovanih poljiprivrednih gazdinstava nije mala. Međutim, agrarni buzet od 80 milijardi dinara od kojih je 65 usmereno za subvencije u vremenu globalne krize i višestrukog poskupljanje energenata, zaštitnih sredstava i drugih inputa, nije kadar da isprati realne potrebe domaćih proizvođača hrane.
Naravno, da je o tome trebalo razmišljati ranije i na vreme uz maksimalno poštovanje struke i samih poljoprivrednika. Razlog tome su, bez sumnje, nedostatak strateškog plana i dokumenta o tome „kojim“ pravcem, putem i obimom treba da ide agrar, jer se prema proceni više agroanalitičara, u proteklih 20 godina vodilo 16 različitih politika. Toliko se zapravo promenilo ministara,od kojih je značajan broj, na tu izuzetno značajnu i kompleksnu funkciju „iskipovani“ po principu „partijskog plena“.

Takvi ministri, kako se moglo čuti tokom protesta,ne mogu da razlikuju patku od guske, tele od svinje…? Isti u javnosti dobijaju status eksperata i druge počasti.

JAHAČI APOKALIPSE KOD PREDSEDNIKA

Posle drugog dana protesta poljoprivrednika premijerka Brnabić je malo „popustila“smatrajući da bi zahtevi proizvođača mleka mogli da prođu a ostali neka se „pripreme“ za narednu godinu. Kada su se blokade pojačale, nije propustila da doda, kako joj smeta političarenje koje prati njihovo nezadovoljstvo. Naglasila je i to da dva puta nedeljno razgovara sa predstavnicima nekog od brojnih udruženja poljoprivrednika što nedvosmisleno govori o brizi i podršci poljoprivrede od strane Vlade Srbije.

Predstavnici sedam udruženja koji su inicirali proteste kažu da oni dobro znaju da na „ispijanje“ kafe kod premijerke i u resornom Ministarstvu za poljoprivredu uredno dolaze njihove kolege koje su oni nazvali „Jahači Apokalipse“. Ubeđeni su da ih je više od četvorice, koliko ih ima u Bibliji, i da je njihova uloga da relaksiraju probleme, da govore neistine i što je najgore zavađaju ljude, odnosno poljoprivrednike.

Trećeg dana protesta, odnosno 18. maja jedino su se oni odazvali na poziv predsednika države gde je prihvaćeno da premija za mleko sa sadašnjih 15 bude povećana na 19 dinara po litru, prelevmani na uvoz nekoliko vrsta sireva umesto 30 biće 300 dinara po kilogramu, odnosno subvencije za mlečne krave na traženih 40.000 dinara po grlu.Za te stavke iz budzeta će, kako je rečeno, biti izdvojeno dodatnh 24,3 milijarde dinara. O mininalnoj otkupnoj ceni mleka od 78 dinara, povećanju subvencija po hektaru obradivog zemljišta na 35.000 dinara (300) evra kao i regresiranom dizelu za poljoprivrednike nije bilo rasprave.

KOMENTARI

Vest o ispunjenju dela zahteva nije naišla na odobravanje predstavnika najvećeg broja udruženja i organizacija poljoprivrednika koji su sa traktorima izašli na ulice.Kažu da nije korektno bilo kakvo razdvajanje ili favorizovanje pojedinih sektora proizvodnje, već da jedino prihvataju da traženi zahtevi u celosti moraju biti ispoštovani.

Poljoprivrednik Predrag Veljković iz Kraljeva, kazao je da se predsednik u sve uključio kasno i polovično.Istovremeno je dodao da on pored resornog Ministarstva i Vlade Srbije, ne treba da odlučuje o njihovim problemima i zahtevima.Isto mišljenje moglo se čuti i od ostalih poljoprivrednika koji su na iskraj trećeg dana počeli da gube strpljenje, ali i kompas o daljim potezima i koracima

protesta.

Takvo ponašanje nedvosmisleno potvrđuje da „konce“ ovog protesta ne vuče nikakva opozicija niti nevidljive sile, već kratka deonica slobodnog vremena posle naporne prolećne setve i krupni problemi i nezadovoljstvo koje prati njihov rad.Ako i neki traktor bude stigao u Nemanjinu ulicu, to će biti samo iz razloga skretanja pažnje na svoje nevolje a ne zbog strančarenja i politikanstva.

PRAVI I LAŽNI

Čuvari državnog ćupa kada su u pitanju poljoprivrednici morali su da imaju više takta i osećanja. Reći hladno i jednostavno da nema para isto je kao o ono da „pare, kvare“! Mogu one pojedinačno i da imaju takav efekat, ali mnogo je primetnije senčenje ugleda jedne zajednice čiji poljoprivredni resursi su iznad proseka.

Možda je i gore od svega navedenog sve glasnija podela na „prave“ i „lažne“ poljoprivrednike koji su izašli na proteste i one koji su ih kritikovali. Loše je što i taj esnaf nije uređen pa se tako i dalje licitira sa brojem od 20 do čak 50 organizacija i udruženja domaćih paora. Ne treba biti mudar i posumnjati da to odgovara nekome?

Majski protesti javnosti su približili pravu galeriju likova, tačnije ličnosti, koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom. Videli smo kako izgledaju, razmišljaju, čuli šta im smeta, šta bi da su „oni neko“ radili i kakvu agrarnu politiku bi vodili, čega se plaše, jer su i oni živi ljudi, kakve traktore voze, kako izgledaju kada su ljuti…Ali, uz sav trud, skoro niko nije čuo kako psuju ili bogohule. Ovog maja bukvalno su još jednom vrisnuli uz poruke, ne samo državi, ministarstvima i arogantnoj birokratiji, već i građanima: „Ne bacajte lebac“!!!