Pun je srpski agrar takozvanih „mučenica“. To je zapravo odomaćeni naziv za one sektore, grane, proizvode, ali i same težake koji u poljoprivredi „beru“ životnu egzistenciju i snove. Odnedavno, jedna od najpoznatijih domaćih „mučenica“ ušla je u visoko društvo. I to planetarno. Reč je o srpskoj rakiji šljivovici koja se pravi od nacionalne voćke šljive.
Na predlog države Srbije, odnosno Etnografskog muzeja u Beogradu, Narodnog muzeja u Čačku i još jednog broja organizacija, Ministartvo za kulturu je prošle godine nominovalo, a početkom decembra UNESKO je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, gde su se inače već našli: srpska slava, narodno kolo, pevanje uz gusle i Zlakusko lončarstvo, upisao i šljivovicu.
To se našoj nacionalnoj rakiji desilo, slobodno možemo reći, posle sto godina samoće i čekanja. Dok smo mi najčešće „nakresani“ o njoj pravili mitove i pričali bajke drugi nisu sedeli skrštenih ruku. Čak ni one države iz bližeg i daljeg okruženja koje sveukupno nemaju rodnih stabala šljiva koliko, primera radi, opština Blace ili Osečina. Oni su svoje šljivovice zaštitili, nahvalili i dobro unovčili.
Čitajte još:
Dobre zamisli kao letnji pljusak
12/07/2022
Mi smo istovremeno živeli u uverenju da je za šljivovicu dovoljno da kažemo da je to naša rakija ispečena po receptu dede Vaskrsija, da je ima svaka kuća za krsnu slavu, kada se peva ili žali. O tržišnoj proizvodnji, ozbiljnijem izvozu i zaradi govorilo se usputno uz naglašavanje kada naša „mučenica“nekome zatreba on će stati u red za točenje pri tom ne pitajući za njenu cenu.
VETAR U LEĐA
Niko ne spori kvalitet i posebnost naših voćnih rakija među kojima posebno mesto pripada najdugovečnijoj šljivovici. Procenjuje se da je među nama čak od 15. veka. Međutim, u odnosu na njen potencijal ona se bez prestanka vrti u krug, spotiče, pada i prosipa. Najčešće tiho, a ponekad glasnije. Inače, u Srbiji na oko 150.000 hektara voćnih zasada ima čak 42 miliona stabala šljiva.Godišnje se
proizvede preko 450.000 tona plavih plodova od kojih se u proseku 60 odsto usmerava u proizvodnju rakije šljivovice.U kazane.
Da li su potrebni dodatni argumenti radi objašnjenja o kakvom se potencijalu radi u okviru proizvodnje sve cenjenijih voćnih rakija? Ali i pored svih brojki, dobrih pretpostavki i šansi mi godišnje izvezemo voćnih rakija, odnosno alkoholnih pića u vrednosti od oko 14 miliona dolara od kojih je trećina udeo šljivovice, dok u isto vreme četiri puta više zaradimo od izvoza hrane za kućne ljubimce.Malo kome je
poznato koliko se, bez evidentiranja proda rakije, ali i ta suma, bez obzira kolika bila, ne može bitnije da popravi ukupni bilans.
Upravo dolazak šljivovice na Uneskovu reprezentativnu listu , uz sva odavanja poštovanja, prepoznavanja specifičnosti i drugih vrednosti, očekuje se da bude svojevrstan vetar u leđa radi mnogo boljeg pozicioniranja nacionalne rakije nego što je to bilo proteklih godina, odnosno decenija. Fudbalskim rečnikom šljivovica je ušla u šesnaesterac konkurenciji, a hoće li iskoristiti šansu, ostaje da se vidi? Bolje reći oseti i čuje!
PRAVILNICI I ZAKON POTPUNO TREZNI
Novi list srpska šljivovica mogla bi da okrene koliko danas. Odmah. Kada ovo kažem mislim pre svega na normativnu uređenost. Pravilnikom i Zakonom o uslovima proizvodnje, prometa, označavanja, kontrole kvaliteta, deklarisanju i drugim pitanjima sve je do tančina i jasno definisano.
To je zapravo posle upisa na Uneskovu listu drugi vetar u leđa predugo „odležaloj“ šljivovici koju nije zaboravio ni agrarni budzet, odnosno njegove subvencije i druge podrške.Oko 900 vlasnika registrovanih destilerija to dobro zna i oni se u svom poslovanju pridržavaju svih propisa i takozvanih pravila „igre“.
Kod individualnih proizvođača, čiji broj se procenjuje na više hiljada, dosta je zbrke, ćutanja i „gledanja“kroz prste.Doduše, i u njihovoj situaciji zakonodavac je jasan i kaže: da jedno fizičko lice može da proizvodi rakiju, odnosno alhoholno piće samo u svojstvu registrovanog proizvođača.
Rokovi za primenu Pravilnika i Zakona kod njih se stalno pomeraju, gde postoje određena razumevanja za one koji se „kunu“ da šljivovicu prave za svoje potrebe, a ne za dalju prodaju i slično. Međutim, iz Saveza proizvođača rakija Srbije, tvrde savim suprotno navodeći primere ponude i prodaje na svakom „zgodnom“ mestu i prilici.
OPASNI „ILEGALCI“
Ponašanje onih koji nelegalno proizvode rakije i alhoholna pića često je nepredvidivo i sa mogućim teškim posledicama. Mnogima se još mota po glavi događaj od pre nekoliko godina kada je jedan „divlji“ proizvođač alkohola iz okoline Beograda, smrtno otrovao više lica.
S obzirom da se pokazalo da su za naše voćne rakije zainteresovani kupci iz probirljivih tržišta kao što su ona u Švajcarskoj, SAD, Nemačkoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Kipru, Azerbejdzanu, Malti i još nekim zemljama svaka „podvala“ ili podbacivanja sa kvalitetom i drugim standardima mogla bi skupo da nas koštaju. Da izgubimo ta tršišta.
Međutim, ne samo po ovom pitanju, kako primeti jedan naš poljoprivredni stručnjak, Srbiji su potrebna dva inspektora po glavi stanovnika da bi sve bilo u redu!? Koliko god ovo duhovito zvučalo u svemu ima istine.
OTMENA „MUČENICA“
Svet jeste daleko dogurao u svom ludilu i nelogičnostima. Međutim, UNESKO kao Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu koja ima članstvo od 195 zemalja sveta, nije baš toliko „šenuo“ da promoviše alhoholna pića. Kod srpske šljivovice viđeno je puno jedinstvenosti, od toga da se pravi od najskuplje sirovine ploda šljive i to u specijalnom postupku. Da je u taj proces uključeno nekoliko
zanata i struka kao što su: kazandzije, pinteri, degustatori ali i zdravičari u ritualu njenog ispijanja.
Ova cenjena Medjunarodna organizacija koja je „pomilovala“ po glavi srpsku šljivovicu zalaže se i za njen održivi razvoj, ustvari nastoji da utiče i na uvećanje ekonomske vrednosti ove voćne rakije. To znači ako šljivovicu i dalje budemo po inerciji zvali ili joj tepali „mučenica“ ona će biti mnogo otmenija nego što je bila.
Dakle, svakom čekanju dođe slovo Š.Poslednje u Vukovoj azbuci. Pa tako i tržišnom tumaranju šljivovice. Na pobedničkom postolju biće joj mnogo lagodnije, ali ni na njemu ne sme dremati. Šljivovicu će nastaviti još više da traže, ne samo zbog njene zlatne boje, već što je ona najbolja rakija koja kroz biće, doživljaje, pulsiranje mozga i osećanja skoro svih konzumenata, kako primeti književnik R. B. Marković,
putuje sporo i krivudavo poput voza na Lajkovačkoj pruzi. Pa da pokrijemo dno!
Komentari