Oproštanje sa divom srpske i jugoslovenake kinematografije Milenom Dravić (1940-2018) još traje. Neće zadugo ni prestati, jer je samo u televizijskim sadržajima od filmova do serija i drugih formata imala 60 uloga. Na račun njenog briljantnog umetničkog rada izrečeno je niz epiteta, ocena, zapažanja dok je na mene poseban utisak ostavila opasta da je Milena bila kulturna činjenica prvog reda.
Iako u vreme emitiovanja kultne televizijske serije Priče iz Nepričave nisam bio deran, sa velikim ushićenjem i znatiželjom sam je pratio. Sa vremenske distance od pune tri i po decenije, sklon sam tvrdnji, da je ta serija bila svojevrsni promoter i branilac srpskog sela.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Ona nas je podsećala odakle smo, čiji smo, ko smo. Da se razumemo: to nije bila nikakva odbrana od nakupaca, dispariteta, preterane upotrebe hemije, suše ili poplava, već od zaborava, starenja, izopštavanja, ponižananja i svih sivih boja koje su sve više pritiskale ruralno bratstvo.
Državna kasa sve punija, a sela nestaju
Priče iz Nepričave su bile, takođe, nastojanje da se seljani, posebno oni najmlađi, okanu čežnje za gradovima ili inostranstvom, ne nikakvim administrativnim zabranama ili bodljikavim ogradama, već uz uz podsećanje i iznošenje na videlo svih čari, lepote, smisla, prednosti, važnosti i neponovljivosti izbora takvog prostora za svoj rad i životne snove.
Milena kao seoska učiteljica i Zoran Radmilović u ulozi oštroumnog i iskusnog meštanina i domaćina, uz svu logistiku koja prati ovakve projekte, a na prvom mestu pisca scenarija i reditelja Aleksandra Antića, učinili su sve da selo bude predstavljeno, ne na najbolji, već na pravi način, sa svim svojim vrlinama i manama.
Iz tog retko dobrog živog bukvara selo je predstavljeno kao najveća domaća kolevka, tradicionalno ognjište, porodična zadruga i škola sa mnogobrojnim veštinama kako živeti u skladu sa prirodom sa njenim ćudima i dobrotama.
Priče su nalazile najbolje primere da predstave selo kao privilegavano i posebno mesto za život i rad za sve one koji ga zavole, shvate i uđu u tajne njegovih osnovnih postulata gde su na prvom mestu da ono ne trpi neradnike, neiskrene i nepoštene ljude. Da je sramota, onima koji su u nevolji, okretati leđa, zagađivati zajednički izvor ili bunar sa pijaćom vodom. Da je komšija najvažniji svakome, da se poverenje mora negovati, te da seljaci svakog jutra prvi pogled upiru u nebo. I tako celog života.
Bezimeni pljačkaši gori od najezde skakavaca
Navođeni su primeri kako vredni seljani odnosno proljoprivrednici vremenom mogu postati ugledni domaćini pa i gazde. Onaj ko krene ka tom cilju još od dečačkih dana mora naučiti kako se sekira klepa, kosa otkiva, seno dene, traktor vozi i dobro nauče svi delovi vodeničkog kola…
U svojstvu novinara izveštača prisustvovao sam obeležavannju jubileja 30 godina od početka emitovanja kultne TV serije Priče iz Nepričave, gde je zborno mesto bila seoska škola “Mile Dubljević” na čijem pročelju je postavljena reljefna ploča sa likom Zorana Radmilovića.
Ipak, glavni gost na ovoj svetkovini bila je Milena Dravić dok je Zoran, najverovatnije, negde sa neba uz čašicu domaće šljivovice, posmatrao ovaj sabor njemu dragih ljudi i saradnika. Posebno emotivan bio je susret seoske učiteljice (Milene) sa njenim đacima, naturščicima, koji su u međuvremenu postali odrasli porodični ljudi.
Sećam se kada je jednog od njih po imenu Mladen pitala šta radi i gde živi? Posle odgovora da je ostao u Nepričavi na porodičnom imanju čvrsto ga je zagrlila i kazala da napravio pravi izbor. “Serija u kojoj sam imala sreće da zaigram je po mom dubokom ubeđenju mera i putokaz svim televizijama i drugim medijima kakav odnos treba imati prema selu i našoj budućnosti”, kazala je Milena.
Od devedestih godina prošlog veka Priče iz Nepričave, ali i drugih srpskih sela su sasvim drugačije. Pune su sete, starosti, usamljenosti, neizvesnosti, zakatančenih kuća i oglasa za prodaju, bolje reći rasprodaju celih domaćinstava. Njih su ostali da čuvaju šimšir, zdravac i podivljala vinova loza.
I Nepričavu je od pre neku godinu traka novoizgrađenog autoputa, poznatijeg kao Koridor 11, podelila na skoro jednaka dva dela. Bojim se da će neko od Mileninih naturščika ali i njihovih potomaka tom savremenom saobraćajnicom otići u beli svet. Takav, je duže vremena trend, ili možda, nešto meni nepoznato.
Dakle, nema dileme da su kultura i kvalitetno informisanje kamen temeljac svake društvene zajednice i da tu činjenicu treba koristiti u spašavanju srpskih sela. Jedan broj medija sa svojim šajkača formatima u toj misiji je korektno uključen i pored toga što nemaju skoro nikakvu podršku države i resornog Ministarstva.
Dobro je što se reprizira serija Radoša Bajića, jer je ona dosta realna slika situacije i svih aktuelnih interakcija u biću srpskog sela. Puno je u njoj znoja, kuknjave i straha, a jedina lepota sliva se pri zalascima sunca, šetnjom pored Morave i raskošnih vinograda. Čarobna, opojna i nadasve setna je muzička podloga Bore Dugića.
Iskren da budem, posle premijernog prikazivanja ni u snu nisam očekivao da će Radašin, Milašin i sin Dragan ponovo izaći pred milionskim auditorijumom. Pogađate, naziv serije Selo gori a baba se češlja do juče ne bi mogao ni da uđe u beogradski Krug dvojke. Najbliže do Trošarine ili Ledina. To govori o dve stvari da smo u slobodi govora, ipak, napravili određen iskorak, ili da nam je apsolutno svejedno šta se dešava u srpskim selima!? Takva ravnodušnost bila bi opasnija od svakih cenzora i sličnih čuvara lika i dela onih koji su na vlasti.
Nove Priče iz Nepričave sada imaju druge činjenice, argumente i ambicije. U njima se sve vrti oko novca, jer su on, odnosno profit, skinuli s trona sve ostale vrednosti koje su se vekovima nalazile u armaturi srpskog ruralnog prostora. Tačno je da se na selu ne može živeti od bajkovitih zalazaka sunca i čistog vazduha, ali domaća sela su ostala bez seljaka i za njihov spas i podmlađivanje nisu dovoljna samo obećanja i mizerne novčane podrške. Pišu se o pojasevima za spašavanje brojne strategije i svakorazne debele knjižurine, ali efekti su skoro nevidljivi.
Ovih dana diljem Srbije počelo je pečenje rakije. Slika je na momente tužna, jer uz podložene kazane je teško videti više od jednog, retko dva čoveka. Dok jednim okom gledaju u lulu iz koje se istače alhohol, drugim skroziraju seoski put ne bi li primetili nekog da zajednički probaju i ocene ovogodišnju šljivu.
Jedna od novih priča je i obnova srpskog zadrugarstva čija je postojbina upravo selo. Ovaj državni projekat kažu njegovi nosioci na čelu sa Ministarstvom za regionalni razvoj, ide dobro ilustrujući to podatkom da je za godinu i po dana osnovano i finansijski podržano 308 zemljoradničkih zadruga. Cilj je da ih bude 500 u isto tolikom broju sela.
Sklon sam tvrdnji da 308 zadruga srednje veličine uz savremenu organizovanost i pun kapacitet rada može da bude jedan od nosećih stubova za domaće poljoprivrede. To su mere, a ne brojke koje su toliko ošamutile agrarne i one druge stručnjake i postale važnije od sunca, proleća ili letine.
Domaća javnost je impresionirana sa pričama o tajkunima, latifundistima, konzorcijumima i kompanijama u čemu ne vidim ništa lošeg, ali isto tako podsećam na činjenicu da sitne kapi udružene formiraju moćne vodopade.
Kako se osnivaju i posluju zemljoradničke zadruge
Kao svojevrsno osveženje i otrežnjene stigla je ovih dana slika iz Madrida kroz čiju glavnu ulicu je proterano stado od blizu 2.000 ovaca i koza. One su naprosto prokorzirale kroz špalir brojnih građana i turista ka toplijim krajevima i pašnjacima. Ovo je običaj koji sa prekidima traje od srednjeg veka. Više je nego dobro što ga Španci nisu zaboravili.
Slično je i u Bernu u Švajcarskoj gde se izložba rasnih goveda organizuje u centru grada, do juče i u Lajkovcu su stočari glavnom ulicom prolazili sa šampionskim grlima krava muza, tako je bilo i u Svilanjcu…
Međutim, u međuvremenu je nekim novim revizionistim i vizionarima prostora u kojem bitišemo tako nešto zasmetalo. Zbog njihovog mamurluka i neshvatljivog propusta da se odrednica seljak ne nalazi u Ustavu Srbije, potrebno je reprizirati Priče iz Nepričave.
Za ovu TV seriju cenjeni književnik Radovan Beli Marković je rekao da su: “oni koji su je zamislili i ostvarili stekli velike zasluge pred Bogom i pred ljudima”. Ubeđen sam da bi po završetku njenog najnovijeg emitovanja, barem nekoliko stotina dečaka i devojčica, bez spuštanja pogleda i dvoumljenja, bilo spremo da kaže: Kad porastem biću seljak!
Komentari