Kada se pomene poljoprivredna proizvodnja u Beogradu, prva aspcijacija je na kombinat PKB. Taj moćni agrarni kolektiv sve do privatizacije 2018. godine bio je u svom sektoru, za naše pa i šire prilike, veći i od gromadnog Mont Everesta. U međuvremenu dosta toga se smanjilo, utanjilo, isčilelo…Na sreću, teritorijalna razuđenost glavnog grada sa više opština i preko 100 sela sa svojim malim porodičnim gazdinstvima i zadružnim organizacijama postala je alternativa strancima prodatom kombinatu. Ne usuđujem se, još uvek, da kažem kako je to uspešna zamena, ali značajna ispomoć-zasigurno!
Da ovo nije kurtoazna niti prazna priča pokazao je i ovogodišnji 18. po redu Sajam etno hrane i pića organizovan početkom decembra u Beogradu. Na njemu su upravo u centru svih zbivanja bili proizvođači hrane iz malih porodičnih gazdisntava i zadruga.
Više od istog autora
NIJE BUKA, NEGO BRUKA
30/11/2024
BEZBEDNOST ILI GLAD?!
20/11/2024
PREVARE GORE OD HEMIJE
04/11/2024
U ram ovog Sajma našli su se tradicionalno i mali proizvođači iz svih upravnih okruga i regiona sa područja Srbije. U pitanju ih je bilo nekoliko stotina, jer precizniji podatak skoro da nije bilo moguće dobiti.
Čak su i sami učesnici imali zamerke na oskudnu podršku od strane medija, odnosno o podrobnijem obaveštavanju javnosti o ovom događaju. Doduše, trenutak je jako nepovoljan jer najveći broj medija interesuju neki drugi događaji koje je „pod svoje“ uzela dnevna politika i sve njene niskosti i trvijalnosti.
MED KOJI PRAVE PČELE
Zbog svega toga ću tu vrstu ignorisanja i gorčine, kada je u pitanju medijsko eksponiranje malih proizvođača, pokušati da ublažim, pa čak, i zasladim. Naime, ako se popravi situacija u stočarstvu postoji realna okolnost da jednu narodnu izreku pretočimo u stvarnost. Tačnije, da počnemo da živimo u prostoru gde „teku“ mleko i med. Što su zapravo simboli harmonije, jedinstvene idile, ukusa i kvaliteta.
Prema onome što se moglo zapaziti na Sajmu etno hrane i pića u centru pažnje bili su domaći pčelari. Nisu u pitanju samo hobisti već i oni kojima je to osnovno, odnosno profesionalno zanimanje. Svi oni dobro su ohrabrili potrošače da se sužava prostor falsifikovanom medu.
U ponudi je bio, isključivo, med koji prave pčele a ne onaj iz „radionica“ svakoraznih alhemičara, posrnulih tehnologa i drugih lovaca na brzu i laku zaradu. Iskusni pčelar Aleksandar Nikolić iz Požarevca, prema sopstvenom zapažanju, kaže da su svi učenici Sajma izložili i ponudili vrhunske proizvode pa naravano i med. Sa njim su se složili i vlasnici pčelinjaka Stanković iz Grocke, Dobrić iz Batajnice, pčelinjaka Stanković iz Mladenovca, Radosavljević iz Petrovca na Mlavi, Duška Jovičića iz Koceljeva kao i druge njihove kolege.
Oni su u borbi protiv falsifikatora imali i nekoliko zanimljivih predloga od kojih nam je onaj da svaki kupac ima „svog“ pčelara bio najzanimljiviji. Smatraju da kupci sa proizvođačima treba da budu u kontaktu i povremeno posećuju njihova gazdinstva i pčelinjake kako bi na licu mesta videli ko im vrca i prodaje jedno od najvrednijih hranljiva na planeti.
OD MANGULICA DO KOZJEG ROGA
Pod sloganom:“Da se hranite zdravo i živite dugo“ na Sajmu je učestvovalo i poljoprivredno gazdinstvo Aćimović iz Dudovice kod Ljiga, sa mesom i mesnim prerađevinama od autohtonih rasa svinja među kojima dominiraju „mangulica“, „moravka“ i „resavka“. Proizvođači iz Pirota i okoline uz jedinstveni kačkavalj i peglanu kobasicu predstavili su se i sa programom sokova, džemova, slatkog od organskog voća i povrća.
Pažnju posetilaca skrenula je i Poljoprivredna zadruga „Lokošnjički kozji rog“ sa prerađevinama od autohtone paprike poznatije kao „kozji rog“ oko koje se okupila veća grupa proizvođača, odnosno gazdinstava. Tradicionalni učesnik Sajma bilo je i Poljoprivredno gazdinstvo Filipović iz čuvene Brankovine kod Valjeva, koje se predstavilo sa paletom prerađevina od voća i povrća pripremeljenih po recepturi naših baka.
I gazdinstvo Đorđević iz sela Borje Čiflik, koje vode Ivanka i njen suprug Marko, inače aktivni policajac, stavilo je na uvid slatko pravljeno od jagoda, malina i kupine sa njihovog imanja. Od istih voćnih vrsta pripremaju sokove, odnosno sirupe i još neke specijalitete. Na pitanje Marku kako stiže da uskladi svoje obaveze na poslu i imanju, on kaže da je glavni organizator njegova supruga, i da se u sve uklapa jer voli poljoprivredu i ne stidi se da uzme motiku ili neku drugu alatku u ruke.
Ravnodušnim nikoga nije ostavio asortiman kiselih programa, zimnice i takozvanih novih linija i ukusa iz ostalih okruga i krajeva Srbije. To je zapravo i jedna od garancija i ohrabrenje da će domaće tržište i potrošači imati, do daljnjega, u ponudi raznovrsnu i zdravu hranu…
MALI U VELIKOM BEOGRADU
Mali proizvođači sa područja Beograda nemaju „sireve bez kompromisa“ kao piroćanac Jovan Petrović, ali zato imaju gazdinstva čija je specijalnost prerada organskog voća i povrća u jedinstvene sokove, dzemove i druge proizvode. Specifičnost gazdinstva Jovanović iz Stare Lipovice kod Barajeva, je da plodove sa autohtonih voćaka ne tretiraju sa hemojom, već ono što rodi i održi se do zrenja biva upotrebljano za kuvanje ili ceđenje.
Iako sebe nazivaju „Vikend farmeri“ gazdintsvo porodice Ivković iz sela Mirosaljci kod Lazarevca, rade punim zamahom. To najbolje potvrduje spisak od 14 voćnih džemova i sokova među kojima su: džem od luka, bundeve i svih drugih domaćih voćnih vrsta. U slobodnom uzgoju drže koke nosilje, tove piliće a u stalnoj ponudi im je i sveže ćureće meso.
Njihovo ključno tržište je Beograd, a ulogu organizatora i prvog čoveka u gazdinstvu uveliko preuzima najmlađi član podrodive Miloš Ivković (36) koji u proizvodnji hrane vidi svoju šansu i budućnost. U kratkom dijalogu bili smo i sa nekoliko mlađih nosilaca gazdinstva iz Mladenovca i još nekih beogradskih opština koji takođe imaju ozbiljne planove bez obzira na skromno prepoznavanje od strane resornog Ministarstva i lokalnih vlasti, ono što rade u sopstvenom ali i opštem interesu…
Mala gazdinstva su poodavno „velika“ kada je u pitanju njihova osnovna misija. Međutim, nikako se ne sme potisnuti i činjenica da obrađivanjem i čuvanjem zemljišta, vodotokova i kontrolisanom upotrebom hemije štite životnu sredinu glavnog grada. Ta vrsta benefita, bukvalno, nema cenu. Zbog toga mali proizvođači ne treba pred velikim korporacijama, uvoznicima i trgovcima da sklanjaju i spuštaju glave. Jer, njihovo mesto i uloga u lancu obezbeđivanja održive proizvodnje hrane ima sivim žigom overeno mesto u domaćem agraru.
KAŽNJAVANJE NEPODOBNIH
Bolje da me neko ošamario nego informaciju koju sam čuo. To je moj osećaj na vest da su Zlatku Kokanoviću, poljoprivredniku iz Gornjih Nedeljica kod Loznice, Predaragu Veljkoviću iz okoline Gornjeg Milanovca i Đoku Ćurčiću iz Zrenjanina, gazdinstva proglešena za PASIVNA čime su izgubili pravo na sve oblike subvencija i finansijdke podrške.
Nadležna inspekcija koja je prilikom kontrole njihovih gazdinstava navela nekoliko banalnih razloga bilo je „dovoljno“ da Ministarstvo za poljoprivredu donese rešanja o pasivnom stanju njihovih gazdinstva u narednih pet godina. Kako je Kokanović objasnio našli su mu da septička jama za farmu u kojoj ima 20 muznih krava i 15 junica nema dimenzije i kapacitet kako je to propisano.
Replicirajući on je naveo slučaj polovine Beograda koji svoje otpadne vode pa i fekalne ispušta u Savu i Dunav i da zbog toga niko nije ni trepnuo. Mišljenja je da je po sredi nešto drugo, odnosno da je kao jedan od najagilnijih aktivista udruženja „Ne damo Jadar“ stao na žulj nekome iz vlasti čime je na taj način kažnjen.
Iz Ministarstva za poljoprivredu su povodom ovog slučaja izdali saopštenje kako Kokanović nije jedini čije je gazdinstvo proglašeno za pasivno. Bolje da ga nisu ni pisali. Jer poljoprivrednici su, izuzev kada počine krivično delo, poslednji na kojima treba trenirati strogoću.
Uvreženo mišljenje: DA JE DOBAR SELJAK, SAMO KADA ĆUTI, po svemu sudeći, ima rok trajanja!!!
…
Komentari