Ko ima hleb, ima pobedu. Ova maksima izrečena je pre više od 100 godina od strane tadašnjih mislećih ljudi i proslavljenih vojnih stratega. Nju do danas niko nije opovrgnuo. Naravno, to podrazumeva čuvanje svakog pedlja obradivog zemljišta. Otkrivanje u dolini reke Jadar kod Loznice retkog minerala jadarita od kojeg se proizvodi, za savremene tehnologije nezamenljivi litijum, nametnulo je tezu da: „uz hleb, postoji i pogača“. Razumljivije rečeno hleb znamo šta je, dok se „litijumska pogača“ proteže od novih ranih mesta do električnih automobila i zarade velikog novca. Sa tim se ne slažu vlasnici parcela na obodu budućeg rudnika, ali i mnogo šire, strahujući da će im on sa svojom logistikom onemogućiti svaku pomisao na poljoprivrednu proizvodnju.
Kada sam pre 15 godina, među prvim novinarima, napisao priču o istraživanjima minerala jadarita i potencijalnoj velikoj sreći za Podrinje i celu Srbiju, na ovu temu već tada su se mogli čuti rimovani komentari kao što je onaj: „Rio Tinto, stiže nama kinto“. Ruke se nisu badava trljale, jer se pokazalo da je severna dolina reke Jadar, prebogata mineralom jadaritom uz postpojanje svih preduslova za njegovu komrcijalnu eksploataciju.
U proteklih godinu dana početna euforija o dobrodošlici Globalne rudarsko-metalske korporacije Rio Tinto, oko koje se vrte istraživački i investicioni poslovi vezani za projekat „Jadar“, kod velikog broja meštana prešla je u svoju suprotnost. Tako je na jednom od poslednih protesta protiv izgradnje rudnika nošena poruka na kojoj je pisalo: „Ne postoji kinta koju bih uzeo od Rio Tinta“.
Uz podršku brojnih nevladinih organizacija, ekoloških društava i pokreta, antikorupcijskog tima iz Podrinja, meštani sa područja Jadra traže, čak, organizovanje referenduma oko izgradnje rudnika jadarita. U slučaju nastavka ignorisanja njihovih zahteva, krenuće sa radikalnijim protestima od kojih je jedan nazvan „Marš na Drinu“.
možda vas zanima
Poreznici opkoljavaju srpska sela
04/11/2020
Bolje Krkobabić u ruci nego selo u gradu
28/10/2020
Otvorena pisma i zatvorena vrata
22/10/2020
Nisu meštani Jadra od kojih se mnogi bave poljoprivrenom proizvodnjom ljuti na one komšije koji su dobili novac za svoju dedovinu i očevinu, koja se nalazi u epicentru rudnika, a oni ništa. Uplašeni su da će kada počne sa radom rudnik dobiti „duplo“ ništa. Naime, oni su kao „crnu tačku“ prepoznali deponiju za odlaganje jalovine ogromnih dimenzija, dužine dva kilometra i širine 500 metara, u kojoj će se gomilati materijali opasni po životnu sredinu, poljoprivredne useve, zemljište, vodu i zdravlje ljudi. S obziroim da je reka Jadar sklona izlivanjima, odnosno poplavama i da se direktno uliva u Drinu oni strahuju da pomenuta deponija može da ugrozi znatno šire područje i pričini mu nesagledive posledice.
U uveravanja iz kompanije Rio Tinto da se sve radi po zakonu i predviđenim standardima, kao i da neće biti naikakvih opasnosti od rudnika – meštani ne veruju. Uostalom, pomenuta kompanija još nije stavila na uvid, ni njima ni javnosti, Studiju o uticaju na životnu sredinu za koju kažu da se radi. Međutim, oni koji su fascinirani „poslom veka“ kao što su u skupštini opštine Loznica doneli su odluku o pretvaranju poljoprivrednog zemljišta u građevinsko bez predhodnog davanja, bilo kakve mogućnosti, da meštani iznesu svoje komentare i primedbe, tim pre, što je otvaranje rudnika najavljeno za dve godine.
S obzirom da je u pitanju takozvani „viši“ interes brzometno je, inače spori i bahati Republički geodetski zavod, otkucao rešenja na tu okolnost svakom vlasniku čije zemljište je otkupljeno kao i onima od kojih će isto biti učinjeno. Inače, sa početnih 70 stiglo se do blizu 500 hektara obradivog zemljišta koje je potrebno za budući rudnik. Kako se nezvanično može čuti licenca kompanije obuhvata čak 60 kvadratnih kilometara prostora. Jadar nije Vojvodina, već jedna ušuškana plodna dolina sa neverovanim potencijalom za organsku proizvodnju i kada se u njoj uštine samo jedan hektar to se jasno vidi.
Kao što sam na početku ove priče kazao, najiskreniji i najenergičniji zaštitnici proljoprivrednog zemljišta u Srbiji su oni koji ga obrađuju. Velika je sreća što su značaj ovog nacionalnog resursa na najbolji način razumeli predstavnici i aktivisti ekoloških asocijacija kao i veliki broj nevladinih organizacija. Jasno je da oni nisu gluvi na činjenicu da Srbija u dolini Jadra ima, ne zlatnu, već dijamantsku žicu koja se mora „izvlačiti“ nežno i transparentno. Nežno i oprezno, upravo zbog našeg ogromnog potencijala, koji imamo u proizvodnji hrane.
Oni koji žure da nešto „veliko“ urade za svoga mandata, lično me neće iznenaditi, ako uskoro negodovanja zbog izostanka transparentnih informacija i koraka u vezi sa projektom „Jadar“, proglase za: „Litije protiv litijuma“?! Ako do toga dođe, onda treba istog dana kada zagrizu parče hleba da se od njega postide. Litijum je naš i on neće pobeći iz doline Jadra. Neću da sumnjam u dobre namere Rio Tinta, ali svima treba da bude jasno da je Srbiji poljoprivredno zemljište potrebno, isto toliko, koliko i magičnmi mineral. Čak, potrebnije!
Komentari