Zavući ruku u državnu blagajnu za njega je bilo nezamislivo. Njegova vrata su, po tom pitanju, bila zaključana za sve od ministara pa do samog kralja. Ostalo je da se pamti i prepričava koliko se ražestio kada mu u knjižari Gece Kona, prodavac nije vratio kusur od dve pare.“ E, moj sinko, kada bih ja iz državne blagajne svakog dana uzimao toliko para, država bi propala“. Ruku na srce, ni ove osobine Lazara Pačua (1855-1915 ) legendarnog ministra finansija u Kraljevini Srbiji, teško da bi sačuvale današnju državnu kasu. Oko ćupa, kako ga popularno nazvasmo, bez prestanka i u svako vreme „obigrava“, ali i zavlači ruke svako ko mu se primakne. Ko oseti unutrašnji „nemir“, halapljivost, drskost i neodgovornost. Korupcija i svakorazna arčenja su postala bolest, pa i neka vrsta pandemije, koja raslojava našu zajednicu. Vređa i ponižava svakoga ko nije na toj strani.

Nisu bili iznenađeni samo građani Niša, već cele zemlje kada je pre desetak dana objavljena informacija: da je administrativni odbor gradske Skupštine doneo odluku da tamošnji funkcioneri dobiju pomoć od 40.000 dinara, kako bi prevazišli energetsku krizu. Radi se o 20 lokalnih funkcionera koji su u stalnom radnom odnosu.

Možemo ovaj slučaj u nekom „iskrivljenom“ ogledalu nazvati i socijalnom podrškom, ali je više nego jasno da je i ova „minijatura“ deo mozaika korupcije, odnosno arčenja javnih sredstava na šta su nas podsetili niški funkcioneri. Ja razumem da su to ljudi „posebnog“ kova, ali njihove „posebne“ potrebe iskaču iz te harmonije. Mogla je ta gospoda kao Artur Lorkovski, direktor Energetske zajednice EU da kaže da će svaki dan pre odlaska na posao ali i u sopstvenim domovima oblačiti i džemper kako bi smanjili račune za energent na koji se greju.

2.

Ovu kolumnu počeo sam da pišem 16. oktobra na svetski Dan hrane. Iako više nema nikakvih tajni o dubokom ili plitkom oranju javnost je obaveštena da na našoj planeti trenutno gladuje 811 miliona ljudi. Najgore od svega je što niko, mislim na svetske asocijacije za hranu, ne vidi izlaz iz ove katastrofalno loše situacije. Obrazloženje iz sedišta FAO da je rešenje u rukama samih ljudi je koliko tačno toliko i uopšteno. Vrbov klin, što bi rekao, naš mudri seljak.

Zapravo, niko neće da stisne petlju, mislim pre svega na čelnike UN, i kažu kada bi novac za proizvodnju nekoliko raketa sa nuklearnim glavama ili od jedne podmornice na atomski pogon, bio preusmeren prema gladnima kao gumicom bile bi izbrisane sve njihove patnje i stradanja.

Istovremeno, u nešto boljem svetlu sam se prisetio avgustovskih protesta domaćih ratara, koji su zbog poremećaja na globalnom tržištu hrane, poskupljenja energenata kao i svih troškova proizvodnje, tražili pomoć države. Rečeno im je da prvo moraju da sednu za sto radi pregovora što je mnoge ražestilo, jer naprosto nisu u pitanju predstavnici neke neformalne ili nevladine organizacije, već najčvršći delovi armature domaće privrede.

Zapravo, sve se svelo na takozvano cenkanje što je ispod elementarne pristojnosti za jednu ozbiljnu zajednicu i njenu administraciju. Mogu samo da nagađam, ali ipak sam ubeđen da bi i u vreme štedljivog Lazara Pačua, za srpske paore bez većih dilema bila otključana vrata državne blagajne?!

3.

Dakle, korupcija ili arčenje javnih ili zajedničkih para oduvek su uz takozvane obične građane najviše pogađali poljoprivredu. Ovo u prvi mah zvuči demagoški, ali mnogi vitalni poslovi i investicije vezani za uspešniju agrarnu proizvodnju teku sporo ili su samo na obećanjima. Pomenuću zalivne sisteme, odnosno navodnjavanje koje i dalje kruži u relaciji od 4 do 6 procenata ukupnih obradivih površina. Sporo ukrupljavanje poseda(komasacija), kaskanje reonizacije a da nije bilo katastrofalnih posledica 2014. godine i dalje bi ozbiljan problem bile poplave, klizišta i njima slične nevolje. Često je i samo nebo plakalo dok se vlast nije smilovala i učinila određen iskorak po pitanju protivgradne zaštite…

Nekoliko meseci vodila se ozbiljna debata, prvenstveno u javnosti, odnosno medijima, oko duga poljoprivrednika PIO fondu za ostvarivanje prava na penzije. Dug je sabran na oko dve milijarde evra. To se odnosilo za nešto duži vremenski period kada je država prolazila kroz vanredne situacije, sankcije i druge neprijatne okolnosti. Rečeno je da bi ona trebala da namiri ili otpiše taj dug kako bi brojni poljoprivrednici nastavili svoj put ka penzijama.

Nažalost, to je samo rečeno a hoće li to obećanje biti ostvareno ostaje da se čeka. Još neodređeno dugo? Zbog čega tolika stiska za jedno egzistencijalno rešenje naših poljoprivrednika? Činjenica je da to nisu male pare, ali prema svim nezvaničnim podacima to je znatno manja „gomila“ novca od onog koji godišnje skonča u dzepovima pojedinaca ili privatnih firmi po osnovu korupcije, raznih „ugrađivanja“u tendere, javne konkurse , velike i male nabavke i drugih skretanja van planiranih tokova.

4.

Naravno, država je za kontrolu trošenja javnih sredstava osnovala Državnu revizorsku instituciju, koja vrši kontrolu zakonitog, domaćinskog i odgovornog trošenja tih sredstava. Zavisno od toga ko je i iz koje stranke na vlasti na čelu DRI takvi su i rezultati kontrole. Ako neko hoće da „zagrebe“u knjige i račune korisnika javnih sredstava, po pravilu, bolje reći, navici korisnika, naći će brojne prekršaje.

U centru svih nepravnilnosti je novac i njegovo arčenje od visokih plata, bonusa, putnih troškova,naknada za usluge spoljnih saradnika, donacija sportskim organizacijama, visokih stomatoloških usluga do računa za takozvanu reprezentaciju, odnosno popularne jagnjeće „brigade“. Tamo gde su u pitanju visoki brojevi svako čeprkanje, ili većina njih, se eleganto zaobilaze.

Najveća kazna za arčenje javnih sredstava ili korupciju je objava vesti u medijima da su izvesni direktori ili računopolagači, sa inicijalima imena i prezimena, nepropisno trošili, isplaćivali ili poklanjali određene sume novca.

5.

Od korupcije nisu izuzeta i najrazvijenija društva i države. Svako ima svoj pristup za sprečavanje te pošasti, i po pravilu, ona je shvaćena kao višestruko štetan problem. To praktično podrazumeva svestranu i energičnu borbu kako bi se svela na najmanju meru.

Nedavno je i aktuelni ambasador Amerike u Srbiji kazao:da i njegova zemlja ima korupciju, ali tamo kada nekoga uhvate on ide u zatvor ili izgubi sve. Iznenadilo ga je što je to u Srbiji neka vrsta „preporuke“ da se ponovo vrati na staro ili neko novo direktorsko mesto.

Među pet ključnih poruka u govoru na kongresu Komunističke partije Kine predsednik Si Điping je svrstao borbu protiv korupcije.On ju je nazvao najvećim rakom koji šteti vitalnosti ekonomije i borbenosti KPK.Inače, Sijeva antikorupcijska kampanja dovela je do toga da su milioni zvaničnika bili pod istragom dok su mnoge visoke ličnosti kažnjene ili zatvorene zbog optužbi za korupciju.

6.

Ovo oranje magle koja prikriva, ali i otkriva najgoru čovekovu osobinu pohlepu, a što zapravo i jeste korupcija u svim svojim oblicima, teško je završiti sa bilo kakvom porukom. Posebno optimističnom, tim pre, što korupcija odavno nije kratkotrajan ili prolazni trend savremenog društva.

Što bi rekla moja kći Jelena, i ona će morati, da sačeka Andromedu!!!