Umesto da je gradska vlast Valjeva priredila vatromet, a što ne i ispekla vola na ražnju, povodom najnovije prodaje poljoprivredno-prehrambenog kombinata „Srbijanka“, to su umesto njih učinili takozvani sakupljači sekindarnih sirovina. Samo koji dan posle objave dobre vesti „vredni“ sakupljači, čitaj kradljivci, požurili su da iseku što više metala iz već očerupanih proizvodnih hala i tom prilikom nepažnjom izazvali požar. Gasilo ga je pet cisteri i 15 vatrogasaca. Lično nisam očekivao bolji scenario, jer kada država i lokalna samouprava dopuste da im opštinska i regionalna okosnica agrara, zbog loše privatizacije, bude 12 godina zakorovljena onda otupe mnoga čula, osećaji, emocije a ponajviše odgovornost. Nije me fascinirao ni PODUHVAT kojim bi trebalo da oko 500 neoženjenih seoskih domaćina iz Mionice usreće snajke iz Kazahstana. Tokom predizborne kampanje biće udavača i sa samog MELBURNA koje će, navodno, tražiti da dođu u naše GLIBOVCE i slične JAREĆE I TOPLE DOLOVE.

Na javnom nadmetanju u Privrednom sudu u Valjevu pre desetak dana tamošnja trgovinska kuća na veliko i malo „Europrom“ za 288 miliona dinara postala je vlasnik nepokretne imovine „Nove Srbijanke“.

Predhodna, naslućivano skandalozna privatizacija, odnosno prodaja obavljena je 2007. godine, a kupac je bila bugarska poslovna grupacija „Medija svjat“ koja je državi platila ovaj kombinat 4,2 miliona evra. Brzo se pokazalo da su oni zalutali ili došli nekim „svojim“ poslom u Valjevo, jer ih je od svega najmanje interesovala proizvodnja i njeno unapređenje po čemu je „Srbijanka“ bila poznata na samo na jugoslovenskom, već i evropskom tržištu.

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Ovaj prehrambeno-prerađivački kombinat imao je preko 5.000 kooperanata, pre svega, onih iz primarne proizvodnje. On je bio glavni otkupljivač i uzdanica brojnim voćarima sa područja Valjeva i celog Kolubarskog okruga. Bugarski „biznismeni“ za to vreme nisu otkupili ni kologram malina, a najveći uspeh im je bilo to što su dopunili naziv kombinatu i nazvali ga „Nova Srbijanka“.

Posle uvođenja stečaja 2012. godine zbog nemogućnosti trajnog plaćanja i kasnije napuštanja kombinata počela je maratonska sudska borba da se sačuva imovina od rasprodaje i drugih marifetluka od nedobronamernih kupaca.
Ova dvanaestogodišnja poslovna apstinencija ostavila je velike posledice, kako finasijske, tako i socijalne jer se više od 600 radnika našlo na ulici. Tek bi detaljnim analizama mogle da se izračunaju izgubljene dobiti za ceo ruralni prostor Valjeva i same države.

Desimir Tadić, suvlasnik „Europroma“ inače istaknuti privrednik, i što je jako važno u ovim vremenima, SPOSOBAN I POŠTEN ČOVEK koji čini sve da ostavi DOBAR TRAG U ZAJEDNICI, do pre desetak dana bio je samo priželjkivani novi vlasnik „Srbijanke“.

Na 12 hektara placa na kojem je smešteno oko 50 objekata najrazličitijih sadržaja zatekao je bukvalno sliku Hirošime. Ukradeno je i izneto iz fabričkog kruga sve što je imalo bilo kakvu namenu ili mogućnost za preprodaju. Međutim, Tadić je svestan da nije dao pozamašne novce za pomenute izrabovane linije, opremu i veliki plac na atraktivnoj lokaciji, već ponajpre za IME koje je dugo vremena gradio i na najbolji način nosio i održavao ovaj kombinat.

Njegovi proizvodi skoro iz svih paleta od voćnih sokova „zlatne kapi“, prerađevina od povrća, džemovi, pekmezi, artikli iz takozvanih „kiselih“ programa do rakija imali su prođu na svim tržištima. Novi vlasnik, iako je to rano govoriti, ima ambiciju da dosta toga nastavi što je bilo vezano za prepoznatljive proizvode, ali ono što bi koliko sutra mogao da realizuju i to u inostranstvu u neograničenim količinama su VOĆNI KONCENTRATI. Naravno, njih ne prave ALHEMIČARI, več sirovinsku osnovu proizvode TAMOŠNJI VOĆARI. S obzirom da lično poznajem čoveka ovu transakciju, izuzetno bitnu za srpski agrar, mogao bih jednostavo da nazovem: DOMAĆINSKA KUĆA SE VRATILA KUĆI.

Dakle, sve dobre reprivatizacije, prodaje, kupovine, planovi i ambicije mogu lako da padnu u vodu ako u zaleđini nema onih koji PROIZVODE. Svedoci smo da se njihov broj uveliko kruni a mnoge akcije, pa i one koje su podignute na državni nivo, ne daju očekivane rezultate. Čak i ČOBANI ubrzano uče nemački jezik. Međutim, u opštini Mionica misle da su našli pravo rešenje za zadržavanje mladih ljudi na imanjima. Akciju dovođenja devojaka iz KAZAHSTANA sa kojima bi se oženilo oko 500 mlađih i sredovečnih poljoprivrednika iz 36 tamošnjih sela nazvali su PODUHVAT. Mnoge od budućih snajki već su „kaparisane“a koliko narednog proleća videće se rezultati.

Bez namere da ignorišem pomenuti PODUHVAT, a još manje da širim nekakvu ksenofobiju, podsećam da sam kao novinar svojim praćenjem nevolja koje imaju seoske neženja, čak bio u indirektnoj ulozi provodadžije. Tada je počelo sa Ukrainkama, Moldavkama a potom sa velikim oduševljenjem i sa Albankama što se na kraju završilo sa sporadičnim sklapanjima brakova bez kasnijeg proveravanja da li su isti bili DOBITNE KOMBINACIJE ili PROMAŠAJI!?

Od tada do danas neke MUDRE glave došle su do zaključka da naše devojke ne žele da žive i stvaraju porodicu na selu. Na tu NAKARADU stavili su čak tačku. Nije im bilo ni na kraj pameti da ih motivišu tako što će im umesto DŽEPARCA davati PRISTOJNU novčanu podršku sa kojom bi mogle početi posao, odnosno biznis ili pak da ta sredstva pridruže kod mladoženja u modernizaciju gazdinstva. Ništa nisu uradili ni da poprave utvrđeno stanje na terenu koje kaže da su tek 13 odsto žena vlasnice kuća u srpskim selima, odnosno 17 procenama vlasnice gazdinstava i da je čak 63 odsto žena na selu NEFORMALNO angažovana radna snaga u poljoprivredi.

Pomenute Kazahstanke su mi simpatične, čak i lepe žene, ali kuća im je mnogo daleko, skoro 4.000 kilometara od Mionice. Doduše, ni Terazije za seoske neženje nisu ništa bliže. Međutim, bez obzira na ozbiljnost ovog problema pričati o UVOZU UDAVAČA, kao da su u pitanju banane ili avokado, pored naših LEPOSAVA skoro je nerazumno. To nije ništa drugo do neka vrsta predizbornog populizama i sitnog podilaženja onima koji će narednog proleća izaći na glasanje. Poljoprivrednici to čine revnosno i odgovorno.

Neće me iznenaditi ni da do kraja godine čujem kako su devojke iz duplo udaljenijeg MELBURNA (Australija) izuzetno zainteresovane da se udaju i žive u nekom od domaćih GLIBOVACA, JAREĆIH I TOPLIH DOLOVA. ČESTO NAGLAŠAVAM DA MALA KOLIČINA NAIVNOSTI NIKOME NE SMETA, ALI ZA OVU PRILIKU CITIRAĆU VELIKOG IVU ANDRIĆA KOJI SVOJEVREMENO SVAKORAZNIM ZANESENJACIMA PORUČI: „OVO NIJE PARIZ, NEGO TRAVNIK!“