I pored određenih dopuna i novina, od najnovijeg javnog poziva za zakup poljoprivrednog zemljišta koje je u vlasništvu države ne treba očekivati, i pored glasnih najava, da će mala i srednja gazdinstva videti veću vajdu. Mnogo toga je okrenuto prema takozvanim velikim „igračima“ koji imaju pune džepove para.
 

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Za razliku od njih, ovi drugi su u hroničnoj besparici. O tome najbolje govori činjenica da su ovih dana na adrese nekoliko desetina poljoprivrednika, zbog dugovanja za neplaćene doprinose za penzijsko i socijalno osiguranje, stigla sudska rešenja o prinudnoj naplati.

Objavljen javni poziv za zakup državnog zemljišta na period od 30 godina

Jedna poljska narodna izreka veli: „Kad mi već mokriš po glavi, ne govori da kiša pada“. Citiram je iz razloga što su od najnovijeg konkursa za zakup poljoprivrednog zemljišta koje je u vlasništvu države mnogi očekivali da će uvećati obradive površine, proizvodnju i dobit. Među „mnogim“ prvenstveno sam mislio na vlasnike malih i srednjih gazdinstava koja i dalje veruju da je država na njihovoj strani. Raspisani konkurs koji će potrajati još dvadesetak dana svojim kriterijumima naprosto vrvi od velikih brojeva i procenata. Ali, čak i dijametralnim iščitavanjem lako je razumeti ko će imati prednost, bolje reći priliku, da ore na stotine i hiljade hektara državnog zemljišta.
 

Iako na konkursu mogu da učestvuju sva pravna lica upisana u Registar poljoprivrednih gazdinstava Srbije, propozicije su ipak naklonjene takozvanim krupnim „igračima“ u sektoru agrara koji planiraju da ulažu u prerađivačke kapacitete i stočarstvo. Još preciznije, prema uslovima konkursa, država traži zakupce koji su već prepoznatljivi na tržištu i koji će moći da se obavežu da će u prve tri godine u prerađivačke kapacitete uložiti najmanje pola miliona evra, uz uslov da se 30% investicije realizuje u prvoj godini.

Održana prva licitacija za zakup zemljišta u Zrenjaninu

Navodi se i da će prednost imati i oni investicioni poduhvati koji predviđaju otvaranje novih radnih mesta i istovremeno uključuju veći broj domaćih dobavljača tokom realizacije prijavljenog projekta. Prema ranije usvojenoj uredbi velikim investitorima biće omogućen zakup do 30 godina. Ako je za utehu, data je mogućnost lokalnim zajednicama da same procenjuju koji ponuđeni projekti vezani za otkup zemljišta njima, odnosno toj sredini, najviše odgovaraju.
 

S ekonomskog aspekta razumljivo je da država želi da svoj značajni resurs kao što je poljoprivredno zemljište ustupi velikim sistemima, uz očekivanje da će oni znati i moći kvalitetno da ga koriste. Međutim, praksa je pokazala da postoji određen broj odgovornih i pouzdanih velikih zakupaca, ali i mnogo više onih kojima nije ni na kraj pameti da uzimaju „motiku u ruke“, već da raznoraznim naknadnim transakcijama zarade velike pare. I vrapci znaju da okosnicu srpskog agrara i dalje čine mala i srednja gazdinstva koja najnoviji konkurs „elegantno“ zaobilazi, ignoriše i ne motiviše da se šire i prave ambicioznije poslovne planove.
 

Ključni problem je novac, posebno onaj, koji treba da se uloži u investiranje. Njega, od „Zelenog plana“ naovamo nikada nije ni bilo, tako da su naši poljoprivrednici izgubili svaku nadu da će ga imati onda kada im je najpotrebniji. Kupovina ili u ovom slučaju zakup oranica za njih je kao zidanje kuće. Međutim, ko nema novca ne može biti ni „veliki“ igrač, što znači da će im u nepovrat prohujati mnoge šanse i priželjkivanja za nove proizvodne iskorake.

Ko i kako nagrađuje srpske poljoprivrednike?

Fatalisti bi na sve ovo rekli da „niko od sudbine nije pobegao“. Kakva će ona po ovom pitanu biti, znaće se za dvadesetak dana, kada se okonča javni poziv i krenu aktivnosti za ugovaranje zakupa. Iz resornog Ministarstva kažu, doduše bez onog „časna reč“, da će sve biti transparentno i kako je zapisano u kriterijumima za zakup, što će kontrolisati petočlana komisija u sastavu koje će biti čak tri predstavnika Vlade Srbije. Ta preterana „ozbiljnost“ mnogima se ne sviđa, jer sumnjaju da će prilikom odabira zakupaca, gledanjem sa takve „visine“ upravo biti favorizovani krupni domaći „igrači“, dok je istovremeno ostao trend da se sa crvenim tepisima dočekuju inostrani investitori.

Kada je u pitanju cena zakupa, o tim stavkama se malo govori, tako da ispada da je ona bagatelna i nebitna. To je samo privid – i ona je regulisana pravilnicima lokalnih zajednica zavisno od konfiguracije i kategorije, odnosno kvaliteta zemlje. Bitno je na ovom mestu reći da država još nije uspela da utvrdi precizne površine oranica u svom vlasništvu, a s obzirom da restitucija i zadružno razdruživanje još traju, takvih podataka neće biti u skorije vreme. Ono što je sada izvesno je da se radi o stotinama hiljada hektara.
 

Inače, na nivou Republike u protekle tri godine cena zakupa poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu države za period od 365 dana bila je 203,48 evra po hektaru. U opštini Bačka Palanka za hektar je trebalo platiti 474, u Temerinu 296, a u Vrbasu i obližnjem Srbobranu 458 evra. Očekuje se da bitnijih promena neće biti ni za ovu kao ni za narednu godinu. Naravno, neupućeni će reći pa to je povoljno, što nije daleko od istine ako se gleda iz vizure džepa pomenutih velikih investitora i sistema. Što se tiče „armature“ domaćeg agrara koju čine, pre svih, mala gazdinstva, to su krupne pare. Veliki novci. Ali, i u takvom stanju oni bi se zadužili i stisnuli kada bi, osim u formalno-pravnom smislu, mogli da izađu na crtu ostalim privilegovanim zakupcima.
 

U kakvom su finansijskom položaju naši mali proizvođači pred čijim očima se ovih dana, kao kakvom lepezom, maše javnim pozivima za zakup zemljišta u vlasništvu države, najbolje ilustruju određene statističke brojke. Ovom prilikom zastaću kod podataka: da tek svaki šesti poljoprivrednik u Srbiji redovno plaća doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, dok 175.000 njih duguje po tom osnovu po 8.600 evra. Zbog besparice broj poljoprivrednika koji je ostvario penziju u periodu od 1999. godine do danas je prepolovljen i sa 480.000 smanjen je na nešto više od 200.000 korisnika. Inače, doprinosi za minimalne penzije, koje tek da prelaze visinu od 10.000 dinara, isti je za one koji obrađuju pola ili sto hektara.
 

Šta u nastavku ovog socijalnog kartona reći na nedavnu informaciju da su po prijavama Poreske uprave nadležni sudovi, zbog dugova za penziono i socijalno osiguranje, doneli nekoliko desetina rešenja za prinudnu naplatu… Na vrata mahom vremešnih poljoprivrednika pokucaće namrgođeni izvršitelji radi popisa stvari. Hoću da verujem da će ipak okrenuti glave kada dođu do šporeta „smederevaca“, jer ako njih popišu, posledice mogu biti tragične. Ako tako nešto bilo koga zanima!?

Dug poljoprivrednika prema PIO Fondu 185 milijardi dinara – Moguć reprogram i otpis kamate?

Na kraju ove priče o konkursu za izdavanje pod „kiriju“ državnog zemljišta, koja je „usput“ ukazala na teško materijalno stanje malih poljoprivrednih gazdinstava, podsećanje za one koji su skloni da i najgore situacije relaksiraju i prikazuju kao veselo društvo na seoskom vašaru, da je krajnje vreme da stave prst na čelo i prestanu sa bacanjem prašine u oči u vidu velikih brojki i još „većih“ nekakvih igrača. Veliki igrač bio je Zare iz Niša, a njegov naslednik, koliko je meni poznato, još se nije rodio. „Kada si igra Zare, onda je fudbalska utakmica u 90 minutu u kojoj gosti vode sa tri gola razlike završavana sa pobedom domaćina“. I još nešto za gospodu koja oru i seju iz komfornih kabineta: domaćim malim poljoprivrednim proizvođačima strah u kosti više ne uteruju PROMAJA i GEOMETRI!

Izvori informacija: Lična dokumentacija, publikacije PKS, baza podataka portala AGROMEDIA, bilten SANU (Odeljenje za selo i poljoprivredu).