Svi smo nervozni zbog Kosova. Zabrinuti, pa donekle i uplašeni, kakav će biti epilog plana koji su predložili predstavnici Evropske unije uz podršku Amerike. Međutim, to nije razlog da život stane, da ne znamo kuda „udaramo“, da se spotičemo, gubimo meru i vređamo.

Na nedavnom skupu proizvođača mleka koji su u Bogatić pristigli iz svih krajeva Srbije, uz sve nevolje i kalkulacije oko daljeg rada i opstanka, nisu mogli da sakriju i jednu dodatnu gorčinu. Nju nose sa sedam dana ranijeg skupa oko istog pitanja u Ministarstvu za poljoprivredu u Beogradu, gde im je kako smo čuli od Slobodana Brkića, sekretara jednog od dva Udruženja proizvođača mleka iz Mačve, aktuelna ministarka prilikom rasprave oko uvoza mleka i provere njegovog kvaliteta kazala:“Ko ste vi da kontrolišete i kritikujete državu“?!

Lično mislim da nije mogla ništa uvredljivije, neodmerenije pa i drskije da im kaže. Naprosto, oni su ljudi iz srpskog agrara koji stvaraju novu vrednost i duže vreme održavaju na „infuziji“ domaće mlečno govedarstvo, odnosno stočarstvo.
Ako je i to malo, može se dodati da nije teško izvagati koliko oni vole svoju državu. Ne na rečima i parolama, već na najneposredniji način podržavajući njenu prehrambenu sigurnost i sve druge oblike snadbevanja hranom, odnosno poljoprivrednim proizvodima. Državu znaju da čekaju za isplatu subvencija po godinu i više dana na šta bi malo ko drugi pristao. Seju kada niko neće da čuje za regresiranje goriva, veštačkog đubriva, zaštitnih sredstava i drugih inputa. To je samo deo njihovog
patriotizma, a ko želi nešto više na tu temu, neka pročita neponovljivu „Knjigu o Milutinu“ Danka Popovića.

KO PITA NE SKITA

Ima ona mudra izreka: “Ko pita, ne skita“. Naši stočari koji se bave mlečnim govedarstvom duže vremena ne samo da skitaju, već tumaraju u svom poslu. Ne što nemaju šta i koga da pitaju, već što mnoga malo ko čuje ili na njih odgovori nekim od demagoških obećanja i uveravanja kako će sve biti u redu. Inače, bez pomoći države, nije to samo kod nas, putem subvencija, premija i drugih podsticaja stočarstvo i proizvodnja mleka je praktično neodrživa. U takvim okolnostima ta izuzetno značajna poljoprivredna grana osuđena je na stagnaciju i nestanak.

U borbi za opstanak poljoprivredni proizvođači se hvataju za svaki bačeni pojas za spasavanje, za slamke i sasvim je logično za resorno Ministarstvo. Naprosto, oni Ministarstvo za poljoprivredu vide kao svoj servis, a njegove zaposlene, pa i samu ministarku, kao državne službenike koji su spremni da ih saslušaju i pomognu u prevazilaženju određenih problema. Slažem se da dijalog i slušanje jedni drugih nije naša bolja strana, ali u konkretnom slučaju proizvođači mleka nisu tražili ništa nemoguće ili izmišljeno.

Prvi zahtev je da premija za mleko bude povećana sa 10 na 20 dinara po litru tokom sva četiri kvartala u ovoj godini. Podsećanja radi ta premija je u prošloj godini za dva kvartala bila 15 dinara a potom je ponovo vraćena na 10 dinara po litru.

Traže povećanje regresa za ostale kategorije grla, odnosno goveda i drugih domaćih životinja i nadasve da se reguliše nekontrolisani uvoz mleka koji obara cene domaćeg, ali i ukine zabrana izvoza našeg mleka i mlečnih proizvoda.

Više je nego logičan i zahtev da se uozbilji situacija sa isplatom subvencija koje kasne i po godinu dana što remeti mnoge planove proizvođača. Zbog dugog kašnjenja iz Sabora proizvođača agroprivrede Srbije, zatražili su sastanak sa premijerkom pa čak i predsednikom države, ceneći da takvo postupanje, ozbiljno ugrožava jednu od najznačajnijih poljoprivrednih grana.

SLUŽBENICI NISU BOŽANSTVA

To što su se uz sve nedaće proizvođači mleka našli u „makazama“ između otkupljivača i prerađivača kao i nekontrolisanog uvoza jesu teme za žustre rasprave i „jake“ reči, ali ne i za uvrede. U prekoru ili dobacivanju aktuelne ministarke:“Ko ste vi, da kritikujete državu“, odnosno da se ona lično uverila da je uvozno mleko kvalitetnije od domaćeg, povredilo je proizvođače. Pored ostalog i zbog višegodišnje sugestije i preporuke da se „kupuje domaće“ što ima za pretpostavku da je ono najbolje, odnosno najkvalitetnije i cenovno najpovoljnije za potrošače.

Štrecnuli su se što je „njihov“ ministar, odnosno ministarka previdela da ljude iz tog ranga vlasti odavno ne doživljavaju kao takozvane „male Bogove“, već kao državne službenike koji su dobro plaćeni da im pomažu da što bolje i kvalitetnije obave svoj posao.
Pomenuto ponašanje s pozicije vlasti, praćeno kritikama i packama „odozgo“, sve je prisutnije, što nedvosmisleno govori, da poistovećivanja sa državom postaju uporna, ali i loša navika. U pomenutom slučaju proizvođači mleka nisu grdili državu, već njene službe, savetnike, politiku i ponašanje prema njima. Ako to ne razumeju onda su krenuli lošom stranom puta. Ko u tom slučaju najviše gubi ne treba objašnjavati.

GLASOVI IZ PODVODNE SRBIJE

Znači li da i za priču, tačnije pitanje ko nas i zbog čega svake godine najmanje dva puta potapa i pravi ogromne posledice, nažalost i žrtve, treba očekivati nekakvo „peglanje“.  na prozivke i kritike. Namera je ovog „načertanija“ da se što pre izađe iz obrasca sumiranja štete, previjanja rana i isčekivanja hoće li i koliko država pomoći.
Tokom poslednjih poplava, najviše na severo-zapadu Srbije sa delom Kosova u osam opština bila je proglašena vanredna situacija. Na evakuaciju je primorano preko 200 domaćinstava a pod vodom su se pored kuća za stanovanje našli i ekonomski objekti, preduzeća, skladišta i škole. O poplavljenim hektarima oranica pod usevima, voćnjacima i plastenicima usputno se govori, jer imam utisak, tek ako zapreti ponovni povratak Panonskog mora u najvećoj domaćoj žitnici Vojvodini, da će nas to trgnuti i
zabrinuti.

Kolike štete poplave prave ne samo građanima, već državnom budzetu nema preciznih podataka, ali nezvanične procene, govore da su one izuzetno velike.Računaju se u desetinama pa i stotinama miliona dinara.

IMAMO KATEDRU I LOŠE PLANOVE

O poplavama se kod nas govori u javnosti onda kada se one dogode-kaže dr Ratko Ristić, profesor na katedri za bujice i eroziju na Šumarskom fakultetu u Beogradu. Dakle, ne samo da školujemo stručnjake, već imamo i katedru za ključni problem koji pravi poplavne probleme a to su upravo bujične vode. Na području Srbije registrovano je 11.500 bujičnih vodotokova i ogroman broj -slivova koji su okidač za poplave.
Iako je posle kataklizmičnih poplava 2014. godine urađeno dosta toga u donjim tokovima reka u najvišim delovima bujičnih brdsko-planinskih područja skoro nije ništa. Po tom pitanju je država, odnosno njene službe zakazale, i stoga imamo nastavak poplava-kaže profesor Ristić, podsećajući da je potrebno uraditi, pored ostalog, na stotine zaštitnih terasa na hilljadama hektara degradiranog zemljišta i drugih sadržaja za ublažavanje bujičnih poplavnih talasa…
Zakazali smo i kod pošumljavanja, jer je praksa pokazala da na područjima gde postoje kvalitetni šumski eko sistemi najveći deo padavina, iznosile one i 150 litara po metru kvadratnom, završiće na biljkama ili se infiltrirati u zemljište. Sa nostalgijom se možemo prisetiti da su svojevremeno u negdašnjoj Jugoslaviji devojke i mladići iz svih krajeva zemlje učestvovali na radnim akcijama specijalizovanim za pošumljavanje. U Srbiji su vidan trag ostavile ORA Pešter, Deliblato, Kopaonik i Vlasina. Danas samo neke društveno odgovorne kompanije, škole i nevladine organizacije zavrnu rukave da bi pošumili pojedine goleti i pustare.

Inače, svaka lokalna samouprava dužna je, po Zakonu o vodama, da ima plan odbrane od poplava na vodotokovima drugog reda u koje praktično pripadaju sve bujične vode. Međutim, veliki broj tih planova je nefunkcionalan i služi za ispunjavanje administrativno birokratskih formi bez veće koristi za prevenciju od ove prirodne nepogode. Bez obzira što će na ovo zapažanje neko „dići“ nos, poplave su odavno među nama i okretanje glave ili usputne konsultacije sa strukom i dalje će nam ispostavljati velike račune i glavobolju.

I NEŠTO PRIJATNIJE

Pre nekoliko dana ulicama Valjeva, odnosno njenog prigradskog naselja Gradac prošetala se jedna dobro ugojena svinja. Od koga je pobegla i gde se uputila bila je prava prilika da duhoviti žitelji grada na Kolubari, iznesu najrazličitije komentare. Najčešći su bili oni da je pošla u neku od privatnih mesara kako bi iskoristila dobru cenu takozvane „žive“vage.
Međutim, samo dan kasnije objavljena je vest da je svinjski but, posle meseci poskupljenja, pojeftinio za 100 dinara po kilogramu. Mnogi su procenili da je to predskazala zalutala svinje i da će uskoro krenuti talas novih pojeftinjenja!? Prijatno iznenađenje je i objava da je pored onog kod Žagubice, otkriveno još jedno bogato nalazište zlata u Srbiji. Baš nas je poteralo!

Naravno, ljubitelji književnosti još ne mogu da budu precizni, da li ih je iznenadilo što je Danica Vukićević dobitnica NIN-ove nagrade za 2022. godinu, sve dok ne pročitaju njen roman „Unutrašnje more“. U jednoj od prvih izjava uz ovaj lep događaj ona je konstatovala:”Konačno će me ljudi znati, ali ne verujem da će me razumeti“.

Nije jedina, dodali bi srpski paori!!!