Poljoprivreda Srbije ima 630.000 poljoprivrednih gazdinstava. Mali broj velikih i najveći broj malih. Njihovi interesi bitno se razlikuju. Mali broj velikih gazdinstava ujedno su i vlasnici prehrambene industrije. Na taj način lakše finalizuju svoje proizvode na tržištu i maksimiziraju profit. Tu mogućnost država je kroz proces tranzicije i privatizacije uskratila malim gazdinstvima.
Veliki broj malih gazdinstava, osim svog gazdinstva, ne poseduje ništa više. Kroz proces tranzicije propale su ili nestale zadruge preko kojih su oni organizovano izlazili na tržište i uspostavljali partnerske odnose sa prehrambenom industrijom u čijoj su izgradnji i sami učestvovali.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Privatizacijom (prodajom) prehrambene industrije prekinuta je samoupravna, a nije uspostavljena vlasnička veza u reprodukcionom lancu proizvodnje hrane za tržište. Sistem je obezbedio uslove za stalni sukob ekonomskih (profitnih) interesa novih vlasnika prehrambene industrije i seljaka.
Novi vlasnici ove industrije, kad nisu mogli obezbediti profit na tržištu, obezbeđivali su ga smanjujući cene i produžavajući rokove plaćanja proizvoda seljaka. U tom, državnim aktivnostima stvorenom ambijentu, potrebno je tražiti odgovor na pitanje zašto je promenjena proizvodna struktura malih gazdinstava i urušeno stočarstvo u Srbiji.
Zbog prestanka kreditne funkcije, izostala je proizvodna funkcija, a ubrzo i prometna funkcija zadruga. U takvim okolnostima nije više bilo ugovaranja proizvodnje i prodaje proizvoda poznatom kupcu, pa je potpuno ugrožen pregovarački položaj zadruga u partnerskom odnosu sa prehrambenom industrijom. Zadruge su gurnute u apsolutnu zavisnost od novih vlasnika industrije.
Uz prećutnu dozvolu države nastavljeno je radničko samoupravljanje u zadrugama, a marginalizovano učešće seljaka u upravljanju. Kao alternativa tome, kao pečurke posle kiše, nastala su nova mala privatna preduzeća, tzv. „organizatori proizvodnje“, tipa TMT (tašna-mašna-telefaks), koja su se ponudila kao saradnici seljačkim gazdinstvima u obezbeđenju inputa i prodaji njihovih proizvoda. Odustajući od borbe za svoje zadruge, seljaci su prihvatili taj izazov kao manje zlo od radničkih zadruga, čiji je servis bio sve lošiji, a zbog smanjenog obima poslovanja i sve skuplji.
Kao alternativu urušenom zadružnom sistemu organizovanja seljaka Vlada Srbije propagirala je stvaranje svojih udruženja, ne čineći ništa da ta udruženja međusobno poveže u sistem koji bi zastupao stvarne interese seljaka.
U takvim uslovima, sva poljoprivredna gazdinstva suočila su se sa ozbiljnim problemima zastupanja svojih interesa pred državom i partnerima na tržištu. Kao alternativu urušenom zadružnom sistemu organizovanja seljaka Vlada Srbije propagirala je stvaranje svojih udruženja, ne čineći ništa da ta udruženja međusobno poveže u sistem koji bi zastupao stvarne interese seljaka.
Krajem 2012. godine samo u Vojvodini bilo je registrovano gotovo 200 udruženja poljoprivrednika. Mnoga od njih nastala su u zabludi da mogu u ime i za račun svojih članova obavljati promet roba i usluga na tržištu, neka opet kao neostvarena ambicija inicijatora da kontrolišu i artikulišu interese seljaka, a neka kao rezultat ambicije političkih partija da ovladaju seljačkim biračkim telom. Najbolje organizovana udruženja su postala upravo ona koja su organizovale političke partije. Ostala su uglavnom marginalizovana i nalaze se pred gašenjem.
Napravljen je sistem da svaki ministar poljoprivrede ima pokriće za svoju poljoprivrednu politiku. Pokriće su mu davala „njegova“ seljačka udruženja.
Rezultati aktivnosti seljačkih udruženja nastalih pod patronatom političkih stranaka svode se na stranačku manipulaciju, kako u vreme izbora, tako i nakon zauzimanja vlasti, a posebno kod predlaganja zakona i drugih propisa koji se neposredno odnose na ekonomski i sistemski položaj poljoprivrednih gazdinstava.
Svaki ministar poljoprivrede koji se, posle 2000. godine našao na toj poziciji, imao je „svoje“ udruženje poljoprivrednika. Čelnici tih udruženja služili su mu kao pozadina za fotografisanje, pribavljanje podrške u svim javnim raspravama oko donošenja strateških dokumenata, zakona i podzakonskih akata. Ta udruženja su „pokrivala“ osnovne ideje i rešenja koje je javnosti servirao ministar. Na taj način „zastupani su interesi najšireg kruga poljoprivrednika“. Neka od takvih udruženja postala su, kao i njihovi politički mentori, organizovana opozicija aktuelnoj vlasti, ma ko činio tu aktuelnu vlast.
Najbolje organizovana poljoprivredna udruženja su postala upravo ona koja su organizovale političke partije. Ostala su uglavnom marginalizovana i nalaze se pred gašenjem.
Dakle, napravljen je sistem da svaki ministar poljoprivrede ima pokriće za svoju poljoprivrednu politiku. Pokriće su mu davala „njegova“ seljačka udruženja. Tako se vodila poljoprivredna politika od ministra do ministra, od budžeta do rebalansa ili od budžeta do budžeta. Na kratak rok, nekonzistentno i netransparentno i, da zlo bude veće, uglavnom protiv interesa malih poljoprivrednika.
Neke političke stranke su pokazale kakav je njihov odnos prema poljoprivredi i poljoprivrednicima. Sutra će se, u žaru izborne kampanje, političari razmileti po selima, rasporediti po štalama slikajući se sa domaćim životinjama kojih je sve manje i sa ekonomski obespravljenim pripadnicima seljačkog biračkog tela. Obećavaće bolje sutra, prećutkujući da ih očekuje klanje. Životinje će završiti u klanicama, a njihovi vlasnici će to doživeti na tržištu od strane konkurencije koja im dolazi, uz svesrdnu pomoć političara koji im daruju upravo ono što su od seljačkog biračkog tela oduzeli.
Dakle, ostaje još jedino da se pronađe odgovor na pitanje: „Ko štiti interese seljaka u Srbiji?“, a izgleda da su, nažalost, prepušteni sami sebi…
Komentari