I dalje se ništa ne menja. Od mukotrpnog, napornog, skupog, neizvesnog i stresnog rada domaćih poljoprivrednika najviše koristi i benefita imaju otkupljivači, prerađivaći, izvoznici i trgovci. U zemljama Evropske unije ova poslovna kasta od ukupne proizvodnje, primarnim poljoprivrednicima, ostavlja svega 21 procenat. Kod nas na pomenutom talonu sabere se znatno manje s obzirom na neuređeno tržište, slabu platežnu moć, naglašeno poslovanje u sivoj zoni, stalna “dzeparenja” od strane trgovaca i sličnih posrednika, a pomoći nema ni od niskih subvencija. Bez obzira na ovo eksplotatorsko ponašanje predstavnici otkupljivača i trgovaca su ubedili i sebe i druge da bez njih nebi bilo, čak ni novog dana a kamo li setve, žetve i prodaje poljoprivrednih proizvoda. Nesporno je da su pojedini od njih bitni igrači u utakmici na agrarnom stadionu, ali veliki broj nebi mogao ni lopte da skuplja.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
SAMOĆA je kažu stručnjaci opasnija po ljude od duvanskog dima. Zbog toga su, meni nesimpatični Englezi, početkom ove godine prvi u svetu ustanovili Ministarstvo za samoću. Neko će dodati na sve ovo onu narodnu: “ko ima previše masla sa njim i stražnjicu maže“, ali istini za volju ovo je čin razvijenih, bogatih i za svoje podanike brižnih vlastodržaca. Kod nas je do skoro pri Ministarstvu za poljoprivredu bilo PRIHEFTANO i ono za zaštitu životne sredine i pored činjenice da su srski agrar i proizvodnja hrane izuzetno složen i komplikovan proces kojima su povremeno potrebna i po tri ministarstva.Hoću da kažem da se poljoprivreda mora prihvatiti i tretirati kao živ organizam koji je osetljiv na sve iznenadne promene, turbulencije, visoko podignute lestvice,hronične slabosti, lažna obećanja i obmane.Ništa manja osetljivost nije ni na već pomenutu SAMOĆU.Nisam mislio samo na onu u bukvalnom smislu reči, jer u ZEMLJAMA TRANZICIJE GDE SMO JOŠ UVEK MI ako nekome država okrene leđa on je osuđen na propast, pa čak, i nestanak.
PRVO TRAKTORI, a dronovi neka se pripreme
Ako ovo pročitaju aktuelni ministar poljoprivrede i reformator srpskog zadrugarstva Milan Krkobabić, odmahnuće glavama i reći da pričam gluposti. Podsetiću te brižne državne činovnike da je nedavno Evropska komisija za poljoprivredu javno iznela podatak da u zemljama unutar ove razvijene unije NEPOSREDNI PROIZVOĐAČI od onoga što poseju i požanju imaju neočekivano malo. Tačnije pripadne im tek petina (oko 21 odsto) od ukupno realizovane, odnosno prodate robe. Najviše koristi imaju: prerađivači, velike prehrambene kompanije, otkupljivači, brojni posrednici, izvoznici i naravno neizbežni trgovinski lanci. I farmeri sa „roleksima“ na rukama mole, i pored visokih subvencija i drugih prinadležnosti, da država stane na put ovoj nekorektnoj praksi, jer u protivnom koliko sutra neće biti sirovina ni za nezajažljive prerađivače, trgovce niti ostale učesnike u tamošnjem agrarnom lancu.
Utvrđena dijagnoza za glavobolju domaćih malinara
Kada poljoprivrednici iz Evropske unije dobijaju samo 21 procenat vrednosti od ukupno proizvedenih roba postavlja se pitanje kakva je situacija kod nas. Iako se takvim analizama slabo ko bavi mnogo toga ukazuje da je ona nepovoljna i povremeno DEPRIMIRAJUĆA. Poljoprivrednici su decenijama između sečiva oštih kao žilet. Kada je godina rodna, mislimo pre svega na voće, povrće i određene ratarske kulture, otkupljivači uigranim metodama, pričama, ucenama i lažima nude niske cene. Kada rod podbaci, gle čuda, tada se „isprse“ iako znaju da na otkupnim rampama neće stići ni kilogram proizvoda. Za ovo vrzino kolo praktično nema rešenja, jer talasi neoliberalnog kapitalizma koji su nas UDARILI U POTILJAK, traže da TRŽIŠTE određuje cene. Upravo pomenuta ponuda i potražnja. Tu nema ničeg spornog da naš agrar duže vremena nije u kaljuzi do vrata a koja je dobrim delom nastala usled toga što je poljoprivreda godinama bila ČUVAR SOCIJALNOG MIRA. To se brzo zaboravilo i nikome, primera radi, ne pada na pamet da malinu ili šljivu kao voćke od izuzetnog značaja, zbog izvoza, za nacionalnu ekonomiju dobiju takozvane zaštitne cene. Ništa veće od onih koje će garantovati nastavak pa i proširenje površina pod ovim voćanim vrstama.
Otkup malina: mercedes po ceni fiće
Međutim, da je u našem agraru malo Bizmarka a previše PODOBNIH stratega i rukovodilaca govori i to da će višu fazu obrade pomenutih malina i to u njihovom epicentru-Arilju, uskoro vršiti preduzetnici iz Mađarske. Ta VIŠA FAZA je zapravo hlađenje i pakovanje u kutijama i vakumiranim vrećicama od 200, 500, 1.000 grama. Kada je objavljena ta vest ushićenju nije bilo kraja zato što će u našu zemlju stići još jedna inostrana firma. Ko u ovakvim anražmanima dobija nije teško proceniti. Ne skriva se razdraganost ni zbog dolaska trgovinskog lanca LIDLA u Srbiju, jer će on navodno uticati svojom poslovnom filozofijom na konkurenciju, odnosno smirivanje monopolista, kvalitet i asortiman ponude, doneće i neku vrstu kulture za savremeno ponašanje potrošača i niza drugih povoljnosti. Naravno, da je ovo takozvani marketing i da je svima jasno da nijedan trgovački lanac ne dolazi da prodaje robu za LEPE OČI i osmeh već NOVAC. Bolje reći PARUŠTINE, jer su primera radi neki od njih prošle godine paradajz plaćali 10 a kupcima prodavali za 80 i 100 dinara za kilogram. Neodmereni političatri, kao da su u kakvoj kampanji, ističu i to da će LIDL doprineti da mali i srednji poljoprivredni proizvođači preko njega plasiraju svoje proizvode i druge OKLAGIJE.
Sve po starom: Na njive se baca više obećanja nego semena
Ipak iskustva sa AGROKOROM i nekim drugim lancima na najbolji način su potvrdili poslovnost, filozofiju i moral trgovaca kada je u pitanju njihova saradnja sa poljoprivrednim proizvođačima. Tek kada je AGROKOR došao u kriznu situaciju zbog finansijskih afera isplivalo je na površinu da su njegove žrtve, srazmerno dugovanjima, u najvećem delu bili mala i srednja poljoprivredna gazdinstva u ulozi takozvanih dobavljača. Samo oni privilegovani srećnici putem rodbinskih, političkih, švalerskih i sličnenih veza, bili su isplaćivani u dogovorenim rokovima.
Inače, javna je tajna da skoro svaki proizvođač, jedino ako ima neku ekskluzivnu robu i proizvod, u neki od marketa bilo domaćeg ili inostranog trgovačkog lanca mora da plati takozvanu „ulaznicu“. Zatim sledi prvo punjenje rafova, delimični troškovi za marketing, čast za uključivanje u „visoko“ društvo, jer svi misle da su centar sveta. Zatim sledi pristajanje na višemesečna čekanja isplate prodate robe i na kraju ponuda KOJA SE, NAJĆEŠĆE, NE ODBIJA a to je da se umesto novca plaćanje vrši nekim od proizvoda sa nagomilanoig lagera. Naravno, nisu svi lanci sa ovakvim uslovima i „katancima“ jer ima i onih koji se ozbiljno oslanjaju na saradnju sa pojoprivrednim proizvođačima iako su i dalje mnogima omiljene: lubenice, paprike, paradajz, pasulj, luk pa i krompir iz uvoza. O tome se retko govori upravo zbog dve okolnosti: straha da trgovci ne podignu sidra i odu dalje, kao i „čuvanja“ ekonomskog principa da je sve u životu i na ovom svetu sazdano od ponude i potražnje. Ubeđivanje da je čovek biće kosmosa a ne grafikona, procenata i društvenih mreža je isto što i lajanje na zvezde.
Zbog nebrige o vodi CVIJIĆ BI NAS POSLAO U ĆOŠAK
Uz značajan broj pouzdanih i uigranih izvoznih preduzeća i firmi, razrađen lanac kvantaških i zelenih pijaca, nedavno usvojen Pravilnik da mala gazdinstva sama mogu da organizuju prodaju, kao potencijalno dobro rešenje nameće se uloga novoformiranih i obnovljenih zemljoradničkih zadruga. Pre svega onih složenih u čijem opisu posla su otkup i plasman proljoprivrednih proizvoda. Međutim, o tome je više priče nego praktičnih poteza. Ono što hrabri je da je država za 2018. godinu za kampanju „500 zadruga u 500 srpskih sela“ izdvojila preko 800 miliona dinara, kao i da je od prošle do ove godine formirano čak 230 zadruga. S obzirom da o tome najčešće izveštavaju nekolicina provladinih i mediji sa nejasnim statusom, nema kvalitetnijih podataka o efektima tog posla osim načelnih priča kako će zadruge preporoditi sela, zaustaviti njihova pražnjenja i privući mlade na dedovinu i očevinu. Angažovanje drugih redakcija po ovim pitanju nije OČIGLEDNO na najbolji način prepoznato i direktno obara ključnu tezu da je OBNOVA SRPSKOG ZADRUGARSTVA AKCIJA OD JAVNOG ZNAČAJA I OPŠTEG INTERESA, NIČIJA PRĆIJA I EKSKLUZIVNOST.
Agrar je kao džuboks – KOLIKO PARA TOLIKO MUZIKE
Na kraju ove priče iz koje smo saznali da za svoj rad i znoj nisu najbolje plaćeni ni farmeri iz zemalja Evropske unije ne mora nam biti nikakva uteha, ali kao poređenje nije naodmet. Zaključak bi takođe mogao da glasi: KAD KUKAJU NJIHOVI, ŠTA DA RADE NAŠI? Cenim da JAVNO PLAKANJE na ovu temu nebi smelo da se OTME KONTROLI, bez obzira na sve servisere nevolja i kreatore statističkih fatamorgana. Kako neko i to od stranaca, prilikom posete festivala trube u Guči, primeti: U SRBIJI VAZDUH NIJE ZA DISANJE, VEĆ ZA PEVANJE!
Izvori informacija: Lična dokumentacija, portal AGROMEDIA, bilten za poljoprivredu i selo SANU.
Komentari