Foto: Budimir Budo NovovićNije se sunčanog 10. aprila pred Domom Narodne Skupštine u Beogradu okupila samo kuka, motika, struka i aktivizam. Bilo je najviše pristojnih i zabrinutih građana iz svih krajeva Srbije uz jedno pitanje: da li je važniji profit ili zdravlje, odnosno životi ljudi? Cenim takođe da je jedan od ključnih motiva najvećeg broja učesnika skupa bio i onaj, da se Prvi ekološki ustanak ne propušta.
Strane plaćenike, pripadnike obaveštajnih službi i drugih remetilačkih faktora nisam primetio. Bilo je puno transparenata, pištaljki, čak i „vuvuzela“, vođenja računa o distanci, ali ne previše i o maskama. Sva druga priviđenja, kvalifikacije i insinuacije su plod onih koji su u stalnom predizbornom bunilu.
Stihom protiv zagađivača
Prvi se okupljenima, kojih je bilo nekoliko hiljada, obratio poznati pesnik Ljubivoje Ršumović, što je u startu garantovalo da će „ustanici“( čitajte okupljeni na protestu) „ratovati“ rečima. Pravim, direktnim i jasnim. Naravno, gde zatreba, i prejakim.
Dok ne čuje Bog, dok se narod ne probudi/ Dok ne nikne raskovnik u srpskom kršu/ O iskonskom pravu srna, medveda i ljudi/ Neće ćutati Ćuta, pevaće i dalje Ršum./“
Zagrevanje za ovaj događaj i odbranu prve linije ekološkog fronta počelo je odavno. Od obnove zemlje posle Drugog svetskog rata, industrijalizacije, stihijske izgradnje, nekontrolisane seče šuma, takmičenja ko će iskopati što više ruda, jalovine i rekorda. Kao da posle „prve petoletke“ ne postoji druga, deseta i hiljadita. Plitko i sebično ponašanje!
Profit kao božja čestica
Dolaskom tržišne ekonomije, liberalnog kapitalizma, privatizacije, nekontrolisane eksploatacije i nametanja profita kao „božje čestice“, odnosno kreda „posle mene potop“, stanje životne sredine sve više se pogoršavalo. Dobili smo zagađene reke, sve lošije obradivo zemljište i vazduh koji se, u značajnom broju gradova, može videti i osetiti njegov neprijatan miris.
10/04/2021 30/03/2021 20/03/2021MOŽDA VAS ZANIMA
Subvencije stavljaju lisice
Krava na Konjarniku
Prolećni mraz na čaju kod guvernerke
Reagujući na podatak i okolnosti da u Srbiji godišnje zbog komplikacija od zagađenog vazduha strada skoro 6.000 ljudi, da veliki broj gradova godinama ne koristi vodu za piće iz lokalnih vodovoda, da se šume nemilosrdno uništavaju, biseri reke „tamniče“ u cevi za mini hidroelektrane, da se inostranim investitorima dozvoljava da rade kako njima odgovora, da istražuju i najavljuju poslove „veka“ bez preciznih informacija koliko je to štetno po životnu sredinu i ekonomski održivo, odnosno da i dalje neažurno vodimo brigu o komunalnom otpadu, a da u isto vreme još uvek nemamo postrojenje ili deponiju za zbrinjavanje opasnih materijala… Sve to je dovelo da se takvom ponašanju glasno podvikne: dosta i stop!!!
Zahtevi i nevidljivi ministri
Preko 60 ekoloških društava i organizacija sa celog postora Srbije, koncipirali su 13 zahteva koji su: jasni, logični, sprovodivi i nadasve urgentni. Prvo njihovo čitanje upravo je bilo u glavnom gradu i ispred zgrade Narodne Skupštine.
Realno govoreći umesto 13 dovoljan je bio samo jedan kojim se traži: poštovanje Ustava i postojećih zakona kao i njihovo usklađivanje sa najvišim standardima predviđenim za dobrobit životne sredine.
Zahtevi su prosleđeni na adrese Vlade Srbije, resornog Mninistarstva za životnu sredinu, Narodne Skupštine i svih lokalnih zajednica. Odnosno, svih onih, ispostaviće se, kojima nije bilo ni na kraj pameti da se pojave na organizovanom „zelenom ustanku“.
Bilo je poželjno da objasne određene situacije, posebno kada je su u pitanju stavovi države prema daljoj izgradnji mini hidroelektrana. Koliko treba da nas plaši otvaranje rudnika litijuma u dolini Jadra kod Loznice, ko zagađuje reku Pek, kada će se sirovom uglju Kolubara označiti kraj za upotrebu u gradskim, fabričkim i individualnim kotlarnicama.
Ko su ključni zagađivači vazduha u Beogradu, i nije li sramota, da grad na dve reke bude po ovom pitanju u više navrata najzagađeniji u svetu?
Mogao je na ovom skupu da kaže nešto i ministar prosvete, jer edukovanje i usmeravanje mladih generacija na teme značaja zaštite, odnosa i unapređenja životne sredine je zalog za njihovu budućnost.
Čak i ministarka za dijalog, jer je to bio momenat da se objasni i prodiskutuje olako „omalterisana“ tvrdnja domaćih silnika: da se ekologijom bave dokona i dobro situirana društva!
Podrška poljoprivredi
Inače, kada ekolozi protestuju tome se poljoprivrednici posebno raduju. Pogađate, i ministar za poljoprivredu trebao je da bude i govori na aprilskom ekološkom zborištu. Jer, u nadnaslovu svih onih koji su se obraćali okupljenima i najširoj javnosti bila je borba i očuvanje čistog vazduha, vode i zemljišta!
Džaba sintetički proizvedeni med, juneće meso iz laboratorija, kompjuteri u ratarskim brazdama, obletanja dronova ili satelitska praćenja stanja useva, ako su oni posejani u lošem, da ne kažem, zagađenom zemljištu sa teškim metalima i opasnim hemijskim otpadom.
Naše maline, kupine, jabuke, višnje, šljive i drugo voće nije na spisku najpoželjnijeg na svetkim pijacama zbog izgleda i toga da ga proizvode simpatični srpski domaćini, već što se gaji na još uvek očuvanom i zdravom prostoru i životnoj sredini.
U vremenu pandemije domaća poljoprivreda dala je kapitalni doprinos da se ova pošast, sa ekonomske strane, nosi lakše i uspešnije. Od izvoza poljoprivrednih proizvoda i prerađevina u prošloj godini zarađeno je nešto više od 4 milijarde evra. Domaće tržište bilo je u potpunosti snadbeveno sa svim vrstama roba iz ovog sektora.
Međutim, i ovakve izvanredne rezultate prate permanentni nasrtaji zagađivača upravo na obradivo poljoprivredno zemljište, kanale za navodnjavanje, reke i šume. Slučajevi zakopavanja, odnosno odlaganja opasnog otpada na području opštine Obrenovac, na obali Velike Morave, nicanja na stotine takozvanih „divljih“ deponija, odbacivanje klaničnog otpada, zatrpavanje reka Lima i Drine sa plivajućim smećem iz susedstva, stvara lošu sliku za svekolike proizvođače hrane.
Hoće li od zelenog ustanka neko pocrveneti?
Posle baražne vatre sa uvredama i omalovažavanjem, čelnici Ministarstva za zaštitu životne sredine, rudarstva kao i Vlada Srbije, naknadno su povukli ručnu. Bolje ikad, nego nikad! U nameri da fasciniraju, ne znam koga, poručili su: da za 30 godina neće biti termoelektrana i da će se električna energija proizvoditi iz obnovljivih izvora, odnosno gasa, sunčeve energije, vetroparkova, biomase i slično.
Odakle oni znaju da neki novi politički tutori neće nastaviti sa zagovaranjem korišćenja poslednjeg grama fosilnih goriva i prljavih tehnologija?!
Zeleni ustanak se desio. Po mnogima očekivano, ali i sa poprilično kašnjenja. Bacanje rukavice u lice životnoj sredini i njeno ignorisanje može da ostavi nesagledive posledice. Sreća je što postoji veliki broj građana koji su toga duboko svesni.
Samo nekoliko dana posle jasne i snažne poruke „ustanika“ da država ne sme niti može da bude bilo čiji zaklon za „ubice prirodopisa i geografije“ iz njene kase rebalansom su za ekologiju izdvojene dodatne četiri milijarde dinara.
Međutim, bez obzira na naše uvreženo mišljenje da se parama može dosta toga „ispeglati“ te konfete nisu izazvale bilo čije ushićenje. Posebno ne kod jedne od učesnica protesta koja je nosila transparent sa tekstom:“Mišto, bojim se da dišem“!
Na kraju ostaje neizbežno pitanje hoće li posle zelenog protesta neko od brojnih zagađivača i predstavnika vlasti pocrveneti? Ili će diskreciono pravo, da tako nešto vidi, imati jedino njihova savest i eventualno kakvo kućno ili džepno zrcalo?!
Komentari