Domaći proizvođači više od jedne decenije neprestano traže da otkupne cene za specifično i izvozu namenjeno voće i druge poljoprivredne proizvode budu pod zaštitom ili nekim drugim oblikom kontrole od strane države, ali od tog obećanja i dalje nema ništa…
Pročitajte i KOLUMNE BUDA NOVOVIĆA: “KO JE I ZAŠTO ZAKAZAO U SPREČAVANJU ŠIRENJA BOLESTI KVRGAVE KOŽE KOD GOVEDA?” i “SELO I POLJOPRIVREDA U MEDIJIMA – DA LI IMA PRAVIH INFORMACIJA?“.
Zaklinjanje i skrivanja iza toga da se moraju poštovati zakoni tržišta, odnosno ponude i tražnje jednom delu agrara nanosi veliku štetu, a s druge strane, ubeđivanje javnosti o „širokoj“ ruci države i lokalnih zajednica najbolje govore primeri iz pojedinih gradova gde je za podršku ovoj privrednoj grani dato dvostruko manje novca na godišnjem nivo u odnosu na sumu koja se, primera radi, izdvaja za isplatu odštete licima koja su ujeli psi lutalice.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Srpskim kupinarima želja se ispunila. Zbog niskih otkupnih cena ove bobičaste voćke (u proseku 30 dinara za kilogram), bespomoći i u velikom revoltu oni su javno počeli da prizivaju nevreme kako bi od osiguravajućih društava ili same države dobili neki dinar više i spasili se od bankrota. Molba upućena nebu početkom avgusta za desetak dana bila je uslišena i u nekoliko opština na prostoru severozapadne Srbije, gde kupine ima najviše, grad i olujni vetar obrali su im „džabe“ sve preostale plodove.
Radi boljeg razumevanja navedenog događaja neophodno je istaći da je Srbija po proizvodnji ovog voća među pet vodećih država u svetu. Prava velesila, ali kada voćari ne žele da beru kupinu, onda uvek postoji opasnost da se sklizne sa tog trona na koji se nije lako popeti.
I pored toga što kupine i maline u predznaku imaju epitet izvozno orijentisanih i visokoprofitabilnih proizvoda, u proseku svake druge godine registruju se glasna nezadovoljstva cenama.
Šta posle pomenutog kijameta koje su prizvali srpski kupinari? Prethodna iskustva govore da se ništa bitnije neće promeniti, izuzev što su poljoprivrednici po ko zna koji put ukazali na problem sa niskim otkupnim cenama svojih proizvoda.
Kupina je duže vreme bila u takozvanoj „zlatnoj rezervi“ kada dođe do nepovoljnih okolnosti sa malinom. Naravno, bilo je i obrnutih slučajeva, ali ove godine proizvođači i jedne i druge voćke mogli su da se uhvate za ruke i zajedno plaču.
I pored toga što ove voćke u predznaku imaju epitet izvozno orijentisanih i visokoprofitabilnih, u proseku svake druge godine registruju se glasna nezadovoljstva cenama.
Na području Zlatiborskog, Kolubarskog i Mačvanskog okruga malinari su unazad nekoliko godina u više navrata blokirali regionalne i magistralne puteve, prosipali maline, odlazili u Beograd na „kanabe“ sa predstavnicima Ministarstva za poljoprivredu. Uvek su se vraćali da dobijenim obećanjima da će problem otkupnih cena biti rešen.
Uz sva uvažavanja tržišnih principa ekonomije koji ne mogu zaobići ni poljoprivredu, voćari su zahtevali da država učini korak više, pa tako našu nadaleko poznatu malinu, kupinu i šljivu proglasi za proizvode od nacionalnog značaja, što bi podrazumevalo određen vid zaštite i garancije rentabilnih otkupnih cena. Tačnije rečeno – isplativih. Praktično, time bi se svakorazni nakupci, prekupci i svi drugi koji žele preko noći da steknu bogatstvo udarili po prstima, odnosno sprečili da ucenjuju primarne proizvođače.
Voćari su zahtevali da država našu nadaleko poznatu malinu, kupinu i šljivu proglasi za proizvode od nacionalnog značaja, što bi podrazumevalo određen vid zaštite i garancije rentabilnih otkupnih cena.
Međutim, na tržištu voća često se mogu čuti i već oveštali izgovori kada treba smanjiti otkupne cene u stilu: kako je te i te godine malina imala natprosečan rod u Čileu ili Poljskoj kao najvećim proizvođačima ovog voća, čime se automatski vrši pritisak na domaće malinare da se mnogo ne „interesuju“ za otkupne cene. Bitno je da voće neko kupi.
Uz navedenu konstataciju, u poslednje vreme može se čuti da cenu malina, kupina, višnje, šljive, jabuke i drugog voća određuju veliki inostrani kupci koje ne zanima da li je rod bio dobar ili je podbacio. Oni formiraju svoju računicu tako da oni koji žele da prodaju moraju da se povinuju njihovim uslovima.
U ovom objašnjenju ima istine, jer na ponašanje i samovolju veletrgovaca žale se podjednako svi proizvođači, od voća, povrća, mesa, žitarica do čačkalica.
Kako zaustaviti ovo neprestano, a često i bolno natezanje konopca sa otkupnim cenama objašnjenje se ne može naći ni u jednoj od brojnih strategija i drugih ispisanih „tomova“ kada je u pitanju budućnost srpskog agrara. Doduše, masnom tintom je ispisana planirana želja da se godišnja vrednost agrarne proizvodnje u što skorije vreme sa 4,75 poveća na 6,5 milijardi dolara.
Do ovog ambicioznog cilja teško je stići jer nezadovoljni, ponižavani, obmanjivani i nemotivisani proizvođači teško da će za sitan novac i zaradu ozbiljnije da zavrću rukave. Mnogo gore od „pustog“ novca je činjenica da ovakav način ponašanja doprinosi još ubrzanijem nestajanju srpskih sela.
Prema podacima Akademskog odbora za selo pri SANU, za deceniju i po nestaće svako četvrto selo. Bez njegove energije, posvećenosti zemlji, navika i tradicije sve priče o poljoprivredi kao jednom od najznačajnijih domaćih resursa padaju u vodu. Jer, novokomponovani „latifundisti“ su brzo pokazali da osim postavljanja ograde oko svojih kupljenih ili zakupljenih „aerodroma“ ne čine ništa više. Da zemlja zna da govori, naslušali bismo se vrlo čudnih i bajkovitih priča.
Prema podacima Akademskog odbora za selo pri SANU, za deceniju i po nestaće svako četvrto selo.
Na pristojnost otkupnih cena najznačajnijih poljoprivrednih proizvoda nisu bitnije, osim u najavama, uticala ni pompezno najavljivana javna skladišta, sve veći broj savremenih hladnjača, kao ni državne robne rezerve na svim nivoima organizovanosti. Svi oni su imali zadatak da kada od dobrog roda počne da „boli glava“ proizvođače, ponude neku od varijanti preuzimanja proizvoda i čekanja da se cenovna situacija na tržištu popravi.
Međutim, loša organizacija, pretvaranje ovih organizacija u takozvani „partijski plen“, korupcija i druge manjkavosti zaustavile su ih da odgovore svojoj osnovnoj nameni.
Sećam se kada su pre nekoliko godina u Valjevu izvršili neku vrstu revizije šta sve imaju u gradskim robnim rezervama, došlo se do neverovatnih podataka. Pored ostalog, samo u bilansu takozvanih robnom rezervi u živom, odnosno mesu, nedostajalo je preko 400 jagnjadi. Da li su ih pojeli vukovi ili halapljive „jagnjeće brigade“, nikada nije utvrđeno.
Cenovna igra je trenutno sa pšenicom i šljivama. Za voćare je lakša situacija, jer oni kada otkupna cena plavog ploda padne ispod 15 dinara po kilogramu, istu odmah trpaju u bačve iz kojih ih put vodi ka rakijskim kazanima. U poslednje vreme izlaz traže i u sušenju.
Što se tiče Produktne berze, ona je samo neka vrsta repera i lakmusa za vešte trgovce, ali ne i za neposredne poljoprivredne proizvođače. Ljudi iz struke kažu da su neprilagođene otkupne cene posledica dezorganizovanosti poljoprivrednika, sporog obnavljanja zadruga, formiranja specijalizovanih klastera i sličnih oblika udruživanja radi zajedničkog nastupanja na tržištu.
S druge strane, nezadovoljnim voćarima i njihovim kolegama paorima koji prizivaju grad, nebeske „ćuskije“ i druge nepogodne, dobacuje se da preteruju, jer imaju puno podršku države i lokalnih zajednica, čime se bitno utiče na korekciju niskih otkupnih cena. Da u tome nisu sasvim u pravu govore brojni primeri kao što je onaj iz jednog grada nadomak Beograda, koji je za podršku poljoprivredi u ovoj godini namenio osam miliona dinara. Poređenja radi, to je čak dvostruko manje nego što se iz iste gradske kase u proteklih nekoliko godina izdvaja za odštetu građanima koje su ugrizli psi lutalice.
U jednom gradu nadomak Beograda za podršku poljoprivredi u ovoj godini namenjeno je dvostruko manje novca nego što se iz iste gradske kase u proteklih nekoliko godina izdvaja za odštetu građanima koje su ugrizli psi lutalice.
Priču o cenama poljoprivrednih proizvoda, moje je mišljenje, ponekad treba izmeštati iz lavirinta brojki, procenata, kilograma, tona i profita. Naime, svako nezadovoljstvo i poniženje onih koji rade posao ravan rudarskom ostavlja duboke ožiljke na njihovo mentalno i fizičko zdravlje. S obzirom na to da proizvode hranu, od njihovog bitno zavisi i zdravlje drugih ljudi, ne retko, i čitave nacije.
Inače, ako pre svega mladi ljudi koji se opredele da postanu „vitezovi“ zemlje „rano uvide da stvarnost ne liči na njihove ideale“ od hvatanja motike, volana „Fergusona“, „Džon Dira“ i drugih oruđa za obradu oranica neće biti ništa. Tada neće ni biti razloga da se nagvažda o ponižavajućim ili zagarantovanim minimalnih otkupnim cenama poljoprivrednih proizvoda, zar ne!?
Korišteni izvori: Akademski odbor za selo pri SANU, lična dokumentacija
Foto: Budo Novović
Komentari