Zemlja je ogledalo čovekovog identiteta i ona odmah pokaže koliko je neki njen podanik vredan ili lenj. Uz ovu maksimu u isti špalir može se postrojiti i ona: da Srbija nema naftu i more, ali ima poljoprivredu i hranu! Obe ove istine, nažalost, blizu su izdisaja. Ugrožene su sa svih strana počev od manjka posvećenih vitezova oranica, slabe sistemske podrške, nedefinisane dugoročne strategije do čudnih pa i zbunjujućih pariteta, bolje reći, aršina za vrednovanje i upoređivanje sa drugim poslovima bliskim poljoprivredi. Primera radi ne zvuči uopšte ohrabrujuće da jedan rasni pas (štene) tibetanskog mastifa ili tri kilograma sira spravljenog od magarećeg mleka trenutno na tržištu više vrede nego ukupna količina kukuruza ubranog sa površine od PET HEKTARA. Slikovitije, sa prostora veličine PET FUDBALSKIH TERENA.
Sredinom ovog leta dobro sam se nasmejao, ali samo nakratko, na račun informacije da je crnogorski princ Nikola Petrović, unuk kralja Nikole Petrovića, u selu Martinići kod Danilovgrada zvanično otvorio MUZEJ MAGARACA. Reč je zapravo o farmi ovih životinja koja postpoji pune četiri godine pri tome potvrđujući svoje brojne prednosti i benefite. Na njoj se, pored ostalog, proizvodi magareće mleko, skupoceni sir, a ove životinje se koriste i u terapeutske svrhe, posebno, kod autističnih osoba. Inače, cena magarećeg mleka se na sličnim farmama u Srbiji kreće od 15 do 40 evra za litar, a sira preko 1.000 evra po kilogramu. Ostalo je zabeleženo da je u jednom ekskluzivnom restoranu u Las Vegau gostima serviran ovaj sir i to poceni od 3.720 dolara za kilogram. Što se tiče pomenute farme, odnosno muzeja u Martinićima, u međuvremenu ga je posetilo blizu 60.000 građana, a njegovo instutonalizovanje, kako je objašnjeno, treba da unapredi pokazanu dobru praksu poslovanja sa magarcima, kao i da sačuva od nestanka ove tvrdoglave, ali jako korisne životinje.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Nije mi ni na kraj pameti da se sprdam na račun ovakvih poslova i njihovih organizatora. Jedna moderna odgajivačnica rasnih pasa podrazumeva stručnost, punu posvećenost, značajna ulaganja i na kraju odgovornost. Međutim, ljudi iz ove sfere biznisa, očigledno, znaju da valorizuju ono što proizvode pa tako sa lakoćom prave cenovnik u kojem stoji: da se saluki, poznatiji kao kraljevski pas Egipta, može kupiti za 2.500 dolara, tibetanski mastif za 7.000, samojed od 4.000 do čak 10.000 ili rotvajler po ceni od 6.000 dolara. Pomeranski špic (ultra mini boo meda) koji liči na plišanu igračku košta 1.400 evra. Više stotina evra moraju da izdvoje oni koji žele da postanu vlasnici rasnih nemačkih ovčara ili šarplaninaca. Usput poznajem nekoliko Valjevaca koji su fine pare uzeli na gajenju puževa, a jedan od njih imao je i farmu poskoka iz kojih je „izmuzao“ otrov za potrebe farmaceutske industrije.
Oni koji su šansu videli u hektarima sa ratarskim kulturama sve češće stavljaju prst na čelo i preispituju sebe da li rade dobar, odnosno isplativ posao. Računica kaže da tri kilograma sira od magarećeg mleka ili bilo koje od pomenutih rasnih paščadi trenutno na tržištu više vredi od celokupnog, prosečnog roda kukuruza, sa površine od PET HEKTARA. Kilogram žutog zrna prodaje se od 18 do 20 dinara, a kada se od te cene oduzmu samo proizvođački troškovi, koji se kreću i preko 50 odsto, onda ratari dolaze do zaključka da je, primera radi, ISPLATIVIJI ŽIV MAGARAC NEGO PUN AMBAR!
Bez trunke potcenjivanja pomenuti primeri, jer često i GAJENJE ILUZIJA ima smisla, nedvosmisleno potvrđuju da se domaća poljoprivreda ne nalazi samo između NAKOVNJA I ČEKIĆA, već kako neko primeti, podseća na KOLUBARSKU BITKU prepunu teških borbi, nadljudskih napora i velikih žrtava. U konkretnom slučaju krivo mi je što su ratari UDARILI U DNO i što je olako ignorisan i obezvređen njihov minuli rad i strateška ulogu u proizvodnji ključnih sirovina za ishranu nacije. Nepristojno je da objašnjavam da se od kukuruza ne pravi samo kačamak i palenta, kao i da ga obožavaju divlje svinje i medvedi, već da je upravo on naša NAFTA I NEDOSTAJUĆE MORE.
Nisu naši poljoprivrednici naivni, a pogotovu njihovi naslednici, koji sve ređe sanjaju KADA ĆE PREUZETI GAZDINSTVO ODNOSNO NOVČANIK OD OČEVA. Zasitili su se i oni obećanja, čekanja, laži, ucena i iscrpljujućeg rada od kojeg njihova domaćinstva ne mogu da obezbede pristojnu egzistenciju i unaprede proizvodnju. Više ne kriju da ubrzano uče nemački i englaski jezik, što jasno govori kakve su im namere. Dobro su obavešteni da angažovanjem kao sezonci na berbi voća u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Slovačkoj, pa i Crnoj Gori mogu za tri meseca, koliko im traje turistička viza, da zarade pristojan godišnji budžet za normalan život. To je i podnošljiva varijanta u odnosu na onu kada dolazi do iseljavanja na duže vreme, a kada to čine lekari, inženjeri, šoferi, babice, sveštenici i glumci, TEŠKO JE POVEROVATI DA ĆE STRUČNJACI I RADNICI IZ SEKTORA AGRARA SVE TO MIRNO POSMATRATI I RECITOVATI STIHOVE ALEKSE ŠANTIĆA!?
Međutim, i pored ovih evidentnih problema i potencijalne opasnosti da domaća poljoprivreda ostane bez dovoljnog broja vrednih ruku paralelno se u javnosti plasiraju informacije o nekoliko novih zakonskih okvira kada je u pitanu zemlja, njeno korištenje, odnosno obrada. UZ OŠTRE TONOVE PORUČUJE SE VLASNICOMA PRIVATNIH PARCELA DA IH MORAJU SVAKE GODINE OBRAĐIVATI, A U SLUČAJU DA NAPRAVE „PAUZU“ O TOME IZVESTE UPRAVU ZA POLJOPRIVREDNO ZEMLJIŠTE KAKO BI IH ONA DALA U ZAKUP. U suštini to nije loše, ali istovremeno i govori da se niko u državi ne plaši hoće li i koliko zemlje biti obrađeno i posejano. Dovoljno je prisetiti se sumnjivih i fiktivnih zakupa koji su pratili rentiranje poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu države i razumeti kojim pravcem je sve to išlo. Međutim, politički drozdovi, čija jata su spremna za svakorazne akrobacije, jednostavno imaju odgovor koji glasi da se iz sektora poljoprivrede, sve nestašice i deficiti mogu rešiti putem UVOZA. Čak, ako treba i PONIŽENI KUKURUZ, od kojeg država u prosečno rodnoj godini upravo od izvoza zaradi „tričavih“ 300 miliona evra. JASNO JE DA DANAŠNJE VREME IMA HLADAN DODIR. PUNO JE SVAKORAZNIH PARADOKSA I KO SE USPAVA LAKO MOŽE UNEREĐEN DA SE PROBUDI.
Izvori informacija: Lična dokumentacija, Portal AGROMEDIA, Bilten za poljoprivredu u selo SANU
Komentari