Protivgradna zaštita na prostoru Srbije jako dugo funkcioniše po principu „sto godina devedeset groša“. Ozbiljni problemi nastali su uvođenjem tendera i javnih nabavki za rakete, kao i angažovanjem na udarnim linijama priučenih domaćica i vremešnih meštana.
Nedavno upozorenje Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, da je neophodno pronaći optimalno sistemsko rešenje za funkcionisanje protivgradne zaštite zaslužuje svaku pohvalu. Ovo je jedna od retkih situacija da se sa najvišeg državnog vrha „gađaju“ gradonosni oblaci.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Inače, da bi rakete bile blagovremeno ispaljene, on je prilikom obilaska Instituta za voćarstvo u Čačku, pored ostalog, naveo kao mogućnost da se tog posla lati policija, vojska ili vatrogasci. Kao razlog za tu vrstu transfera predsednik je upozorio na ogromne štete koje su u proteklih nekoliko nedelja pretrpeli voćari, ratari i povrtari diljem Srbije.
Usput, javna je tajna da ovu značajnu aktivnost duže vreme prati javašluk i neodgovornost kojima bukvalno još niko nije stao na „rep“.
Doduše, najnovijim predlogom za neku vrstu novog „odbrambenog štita“ nije obuhvaćena crkva i još neke „folklorne“ organizacije. Bez najmanje zle namere, pre skoro jednog veka, dok su paori uz pomoć crkvenih zvona i zabadanja sečiva sekira i poljoprivrednih alatki u zemlju rasterivali gradonosne oblake, posledice su bile manje nego kad je ovaj posao bio u nadležnosti policije.
Ta činjenica ne proističe iz bilo kakve proizvoljnosti, već iz egzaktnih podataka o tome kako su u tom periodu mnogi poljoprivrednici od posledica grada bukvalno u crno zavijeni. Zbog toga nikome „ni crno ispod nokta“ nije falilo.
Predsednik je u nastavku svog upozorenja kazao i da: „sistem protivgradne zaštite mora da funkcioniše u punom kapacitetu kako bi se izbegle posledice i omogućio bolji život svih građana, posebno poljoprivrednih proizvođača. Taj problem moramo da rešimo primenjujući najbolja uporedna rešenja i zakonsku regulativu susednih zemalja. U Srbiji nije najveći problem nedostatak raketa, jer se većina lokalnih samouprava pobrinula da ih kupi, već optimalno sistemsko rešenje koje će obezbediti redovno finansiranje i adekvatnu primenu raketa.“
Problem protivgradne odbrane moramo da rešimo primenjujući najbolja uporedna rešenja i zakonsku regulativu susednih zemalja.
Kakva je trenutna situacija na terenu kada je u pitanju protivgradna zaštita?
Takav izveštaj, ako bi želeli da budemo realni i pošteni, ne može da zaobiđe aktuelno eksponiranje nekoliko medijskih „zvezda“. Među njima je na prvom mestu Stanka Ristić (76) domaćica iz sela Ponikve na Zlatiboru, koja je glavni strelac za zaštitu užičkog kraja i okoline od gradonosnih „monstruma“ koji najčešće dolaze s one strane Drine.
Ona priča da pune 32 godine „služi državi“ kao protivgradni strelac dodajući da za tako nešto dobija 4.000 dinara tokom šest meseci. Kako nekada omane, a što se najčešće dogodi kada nema dovoljno raketa ili je neka od njih neispravna, ona se meštanima pravda rečima: „Nisam kriva, sreće mi“…
Bejah tokom prošlogodišnje gradonosne sezone u visokom valjevskom selu Bačevcima. Predah sam načinio ispred seoske prodavnice gde su umorni i poneki dokoni meštani ispijali takozvano „zidarsko“ pivo. U jednom momentu iza pulta u prodavnici izašla je sa motorolom u ruci sredovečna žena i zamolila jednog od pivopija da je zameni dok sa obližnjeg ćuvika ne ispali raketu na jedan „sumnjivi“ oblak.
Posle desetak minuta čuli smo prasak, odnosno lansiranje rakete koja je gradonosnom oblaku poletela u „zagrljaj“. Prodornim glasom, odmah potom, žena je pozvala komšiju da je još koji časak zameni dok skokne do kuće i sipa vodu prasićima i živini. Ko zna, primeti neko od pivopija, možda je pošla i da odgleda, barem pola, najnovije epizode neke svoje omiljene televizijske serije.
Za 4.000 dinara mesečno, uz obavezno 24-časovno dežurstvo, niko od mladih ne želi da se prihvati ovog posla.
Ovo je, doduše, „romantičniji“, odnosno prozaičniji detalj iz ešalona koji čini sistemski deo odbrane od grada. Nisu ovo slike zabeležene sredinom ili krajem 20. veka, već od ove, prošle i pretprošle godine. Od juče – što bi se reklo!
Ipak, s druge strane, postoje i primeri bolje uređenosti i organizovanosti, barem kada su u pitanju tehničke pretpostavke. Tako se odbrana poljoprivrednog zemljišta na području većem od tri miliona hektara štiti kordiniranim radom 12 radarskih protivgradnih centara uz logistiku od blizu 1.600 protivgradnih stanica, odnosno lansirnih rampi. Skoro svi centri imaju uređaje kojima mogu da registruju gradonosne oblake na udaljenosti i do 250 kilometara.
Međutim, najčešće sve blagovremene procene i obaveštenja padnu u vodu kada na protivgradnoj stanici okasne sa izlaskom tetka Ikonija ili mrzovoljni starac Miloje. Za 4.000 dinara mesečno, uz obavezno 24-časovno dežurstvo, niko od mladih ne želi da se prihvati ovog posla. Navedena praksa regrutovanja strelaca traje godinama i na njenoj promeni niko ništa ne preduzima i pored ogromnih posledica.
Nisu retki slučajevi da ispaljene rakete završe na krovovima ili dvorištima kuća, a bilo je i primera da je jednom domaćinu iz okoline Valjeva ova eksplozivna naprava u sobu „stigla“ kroz odžak. Na sreću, niko nije stradao.
Nažalost, sve blagovremene procene i obaveštenja padnu u vodu kada na protivgradnoj stanici okasne sa izlaskom tetka Ikonija ili mrzovoljni starac Miloje.
Po mnogim procenama više je razloga za nastalo stanje, a pri samom vrhu je indolentnost države kojoj su usta „puna“ poljoprivrede dok o istoj brine kao o zadnjoj rupi na svirali. S druge strane, haos sa zaštitom od ledenih oblaka i dalje se tesno vezuje za uvođenje tendera i javnih nabavki za municiju, odnosno rakete. Od tog perioda počinje „preračunavanje“ i ulazak u hronični nedostatak raketa čiji optimalni broj po sezoni treba da bude od 20 do 25 hiljada.
U poslednje vreme barata se sa polovičnom količinom od navedene, koja se najčešće u turbulentnim meteorološkim situacijama potroši na polovini sezone. I dobavljači su sa više strana, pa i iz inostranih zemalja – Makedonije i Crne Gore, i pored toga, što je na primer valjevski „Krušik“ bukvalno doktorirao na ovom proizvodu. Ova fabrika nikada nije mogla da preuzme lidersku poziciju za proizvodnju protivgradne municije.
U vremenu opšte „tenderizacije“ previše je vršljanja, magle, dima i javašluka koji sprečavaju da se protivgradni kišobran kvalitetno otvara.
Ovogodišnja gradonosna sezona, čije posledice još nisu u potpunosti sabrane, već je na polovini svog trajanja. Verujemo da je prošlo ono najgore. Što se tiče priča o zasipanju oblaka agensima iz aviona i sličnih letilica, njih ostavljamo maštarima i drugim meteo-futuristima. Upozorenje predsednika Nikolića razumeli smo kao „pucanj“ na gradonosne oblake sa najvišeg državnog vrha kojim se želi uozbiljiti i naći efikasno sistemsko rešenje za oblast čiji epilozi su vrlo rđavi i gorki.
Izvori:
Republički hirdometeorološki zavod,
novinska agencija TANJUG,
dokumentacija autora
Foto: “Krušik”, Valjevo – www.kolubarske.rs
Komentari