Baš kada su voćari iz Blaca i okoline, nezadovoljni otkupnim cenama svežih šljiva, poručili da onaj ko poslednji izađe iz sela ugasi ulično svetlo, ako ga ima, sa druge strane čulo se da obnova srpskog zadrugarstva probija ZVUČNI ZID. Taj „veliki prasak“ lično nisam čuo niti video, ali sam danima bio skoro deprimiran posle pisma koje je valjevski agronom Saša Radosavljević uputio svojoj deci-đacima prvacima. Kritika i hvalisanje nikada se nisu slagali ni u jednom segmentu života pa razumljivo ni u agraru. Međutim, stavljanje određenih situacija, ponašanja i okonosti POD LUPU svojevrsna je higijena i spas da ne potonemo u samozadovoljstvo, oholost i na kraju u živo blato.
Priznajem za kritiku je i to što sam posle deset meseci, poslednji saznao da je u Beogradu i Srbiji osnovan prvi Futuristički institut. Najveći broj kolumni i drugih sadržaja portala AGROMEDIA upravo je imao obrise futurističkih magli i vedrina koje su se kretale od ukazivanja na neslućene mogućnosti Pešterske visoravni, kada je u pitanju stočarsto i proizvodnja mesa do neskrivenog ushićenja što će na Marsu sa prvom ljudskom ekspedicijom otputovati i nekoliko vrsta zemaljskih povrtarskih biljaka. Kuća i njena posada iz Baba Višnjine ulice u Beogradu, gde stoluje Institut, sa velikom dozom optimizma cenim, da će biti od izuzetne koristi za srpsku poljoprivredu.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Početkom ovog meseca svečano i uz puno buke, konfeta, galerije neočekivanih likova i gondolskih zaveslaja startovala je ZADRUGA 2. Rijaliti format na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Zbog čega baš sa ovom „prangijom“ krećem u najnoviju kolumnu?
Naprosto, jer je pre koji dan prvi čovek Zadružnog saveza Vojvodine u prisustvu značajnih ljudi i ministra bez portfelja Milana Krkpbabića gromoglasno izjavio: “Ono što je u protekle dve godine urađeno za zadrugarstvo nije urađeno u proteklih 170 godina“.
Tačno je da su četiri zadruge sa područja Vojvodine, za protekle dve godine dobile bespovratna sredstva od države, odnosno iz budžeta nacionalne akcije obnove srpskog zadrugarstva. Stoji i podatak da je nekoliko desetina postojećih zadruga iz naše nejveće žitnice konkurisalo za finansijsku podršku. Niko ne spori da se u buđelaru za ovu značajnu aktivnost nalazi suma od preko 800 miliona dinara kao i da je u relativno kratkom roku RUKU NA RAME osetilo više od 250 zadruga.
Međutim, vojvođanski predsednik Zadružnog saveza treba da zna da obnova zadrugarstva nije predizborna kampanja i da upoređenjem i licitiranjem sa onim što je urađeno u minulih 170 godina naprosto NEMA SMISLA. Podsetiću da su samo tri zadruge: Lajkovačka, one iz Pecke i Valjevske Kamenice imale više kooperanata, članova, prometa i zarade nego sve one što su u protekle dve godine osnovane ili na neki drugi način osvežene.
Zbog ovakvih neodmerenosti sa prizvucima kakve predizborne kampanje predlažem predsedniku Zadružnog saveza Vojvodine, kao i ostalm krupnim glavama koje vode akciju „500 zadruga u 500 srpskih sela“ da posete ZADRUGU Željka Mitrovića, i vide šta je taj medijski preduzetnik uradio za svega nekoliko meseci!
To će biti bolje poređenje nego sa pomenutih 170 godina. Tokom kojih su, bez obzira na sve lomove, ratove i druge nevolje zadruge bile ČUVARKUĆE domaće poljoprivrede i sela.
Kada smo kod tog dvogodišnjeg neviđenog uzleta zbunjuje me, ali ne samo mene, što na tržištu, odnosno u ponudi i prodaji još nisam video ni jedan karakteristični proizvod ili brend iz novoosnovanih zadruga. Med iz Homolja i Stare planine kao i čajevi sa Rtnja prodaju se još od pre 30 i više godina. Iz Slankamena samo sam se osladio sa odličnim smokvama koje sam kupio na zemunskoj pijaci.
Kritika je, bez ikakve sumnje, jedan od poželjnih načina za održavanje HIGIJENE u našem javnom i sveukupnom životnom delanju, ponašanju i promišljanju. Ushićenje sa tim da je svako pragmatično rešenje vrednije od SUŠTINSKOG je jedna od posledica potrošačke opčinjenosti, površnosti i partokratske filozofije. Kao da ne postoji ono sutra, sredina ili kraj 21.veka.
TRIMER kritike mora biti stalno uključen, jer u protivnom lovci na brze zarade i doživotne mandate napadaju sa svih strana bez ikakvog osećaja na moguće posledice. Opštenarodne želje i čestitke do skoro su mogle da se uplaćuju na šalterima RADIO ŠAPCA sada su ta mesta na štandovima: DOBRE PROCENE, SMELIH PROJEKATA, ODRŽIVOSTI I POGLEDA PREMA SVETSKIM TRŽIŠTIMA. Da se razumemo: obnovi srpskog zadrugarsta od prvog dana sam se radovao i u dodatnom naporu da to potvrdim imao maksimalno razumevanje portala AGROMEDIA. Nikada nisam ni pomišljao da u toj podršci koristim GUSLE.
Ovu kolumnu, kao što rekoh na početku, nameravo sam da počnem sasvim drugačije sa voćarima iz Blaca koji su razočarani otkupnim cenama svežih šljiva. Doduše, previše je srdžbe u poruci ko izađe poslednji da UGASI SVETLA, jer sa sušenim šljivama mnogo toga može da se popravi.
Takvu „zlatnu“ ostupnicu nemaju malinari ili oni voćari koji gaje višnje. Nekoliko dana nisam mogao da se smirim posle pročitane poruke koju je preko društvenih mreža đacima prvacima poželeo njihov otac valjevski agronom Saša Radosavljević.
On je napisao:
„Draga moja lepa deco, tata vam od srca želi da završite osnovnu školu i čim budete imali 18 godina i jedan dan odete, jedan na Novi Zeland, drugi na Aljasku, a ti Lenka u Kinu. Možda nećete živeti lepše od vaših roditelja, ali će to sigurno biti život dostojan čoveka. Sva sreća što još ništa ne razumete, a moje je da to potraje. Voli vas vaš tata“. O ovom Valjevcu pisao sam u kolumni „Lepa Karmen u senci satelita“.
Cenim da je to deo reakcije i na pomenuti događaj, ali iskreno se nadam da u narednih osam godina mnoge bore, ožiljci, lažni, ignorantski osmesi i slični tikovi sa lica Srbije budu izbrisani.
Pravi vesnik za neke bolje i vedrije dane je krajem prošle godine osnovani FUTURISTIČKI institut u Beogradu. On nije kako navode njegovi osnivači naučna ustanova, ali jeste važan za nauku pre svega za naučne projekte čijim bržim plasiranjem Srbija treba neposrednije da zakorača u svoju budućnost. Ova kuća iz Baba Višnjine ulice očekuje se da bude istovremeno i neka vrsta remorkera koji će da vuče i gura donosioce odluka da se hrabrije suočavaju sa izazovima svih vrsta i da im niko, jedino ako nisu kakve besmislice, ne okreće leđa.
Nema spora da će pomenuti Institut imati veliki značaj i za podršku projektima, idejama, pa čak, i maštarijama iz oblasti poljoprivrede, koje su nažalost, uvek bile na kraju svih strategija i velikih državnih planova. Zbog čega sam u predhodnim kolumnama potrošio toliko reči na veličanju potencijala Pešterske visoravni, Kolubarske doline, Tamnave, Mačve, Suvih, Starih i drugih planina, vojvođanskih polja i negotinskih vinogorja. Naprosto, jer sam poodavno znao da je čuveni Žil Vern, uz sve svoje fantastične, futurističke, proročke i druge durbine nalazio za potrebu da piše i poeziju.
Vitezovi oranica dobro znaju da u Srbiji vazduh i zemlja nisu samo da disanje i oranje, već i za PEVANJE!
Izvori informacija: Lična dokumentacija, Portal AGROMEDIA i Bilten za poljoprivredu i selo SANU.
Komentari