Upravo kada se ova kolumna bude pojavila na stranicama portala Agromedia, u Novom Sadu će biti otvoren 89. Međunarodni poljoprivredni sajam. U skoro punom kapacitetu, jer je to posle dve godine ometanja dopustila odlazeća pandemija virusa kovida 19. Ipak, bez obzira na 1.100 izlagača i učešće 18 zemalja zbog ratnih sukoba u Ukrajini i sve naglašenije polarizacije sveta, koju je taj sukob dodatno pojačao,to opterećenje neće zaobići ni ovu prestižnu smotru proizvođača hrane. Uprkos tome, poruke sa ovakvih manifestacija mogu biti od posebnog značaja i nedvosmislene, odnosno kako primeti glumac i reditelj Radoš Bajić, oni koji ne duguju nikome ništa, misleći na poljoprivrednike, ne moraju da šapuću ni o najkrupnijim pitanjima za koja se smatra da su rezervisana samo za političare, vladare i druge „glavate“ ljude.

Uz sva uvažavanja i divljenja na planu tehnoloških iskoraka, selekcije, genetskog inžinjeringa kao i forsiranja organske proizvodnje, jako je bitno, da tonom iznad svih šapata upravo proizvođači hrane poruče: da ona ne sme biti oružje u bilo čijim rukama. Posebno ne onih koji je najviše imaju!

Na tako nešto nas opominje aktuelna situacija vezana za sukob dva velika proizvođača hrane, pre svega žita, koji su poremetili globalno snadbevanje uz pretnju da mnoge zavisne zajednice, odnosno uvoznici dođu u ozbiljan problem sa nestašicama. Upravo Novosadski i svi njemu slični sajmovi poljoprivrede u Evropi i svetu treba da naprave otklon od, doduše tačnih, ali civilizacijski neprihvatljivih konstatacija kao što je ona: da ko ima hleb ima i pobedu. Nažalost, uvek se misli na onu ratnu.

Igre na najosetljiviju kartu

Kako je zapisao Dimitrije Vujadinović u svojoj knjizi “Hleb u Velikom ratu“, upravo jedna od ruskih poslovica kaže da je hleb najveći saveznik, što ga može imati neka vojska. Sa tom poslovicom se podudara i izjava Herberta Huvera koji je 1929. godine izabran za predsednika SAD i koji je u više navrata naglasio da „Rat dobija hrana“. Još konkretniji je bio Vudro Vilson rekavši: “Do pobede uz pomoć pšenice“…

Za razliku od političara i vojskovođa svoje mišljenje o hlebu, opšti pojam za hranu, imale su i druge javne ličnosti ponajpre književnici.Tako je Dostojevski jednom zgodom rekao:“Ne postoji na svetu ništa tako pozitivno kao što je hleb“.Servantes je objavio: „Svaka tuga je manja uz hleb“.

I dok ratni sukobi u Ukrajini ulaze u četvrti mesec uz zapanjujuće brojke izbeglih stanovnika i nezapamćena razaranja, skoro da se tek sporadično mogu čuti informacije o oružju, projektilima i municiji koja se koristi na terenu. Politički, vojni i medijski stratezi, iza „svojih“ objašnjenja da su na oružane aktivnosti bili primorani, sve češće u prvi plan stavljaju hranu i koriste je za slabljenje i ucenjivanje direktnih, ali i potencijalnih protivnika.

Svesno ometanje

Prema podacima dostupnim javnosti zbog stavljanja pod kontrolom skoro svih luka u Crnom moru od strane Rusije, oštećenja dela železničkih pruga i puteva oko 5 miliona tona žitarica nalazi se u ukrajinskim skladištima i silosima bez izvesnosti kada i koja količina će moći da se izveze. Na taj izvoz čeka više desetina zemalja koje su tradicionalni kupci njihovih žitarica počev od Egipta, Turske, Bangladeša, Pakistana, Jemena, Maroka, Azejberdzana, Sudana pa sve do Filipina.

Zbog uvođenja ekonomskih sankcija posledice sa izvozom žitarica trpi i Rusija koja zajedno sa Ukrajinom proizvodi blizu 30 odsto ukupnih svetskih količina pšenice i kukuruza. Svaka opstrukcija na sprečavanju izvoza ne samo što remeti snadbevanje , već mnoge zemlje dovodi do dramatične situacije uz pretnje da im glad pokuca na vrata.

Ukrajina kao vodeći evropski proizvođač tokom prošle godine izvezla je čak 44 miliona tona žitarica što jasno govori koliko je miliona ljudi nahranila hlebom. I aktuelni predsednik velike i moćne Rusije, primetili su novinari, svako obraćanje njima kao i svetskoj javnosti počinje sa podacima o žitu i oružju. Ne razdvaja ta dva resursa.Uostalom, po proceni stručnjaka „zrno“ ( pšenica, kukuruz i pirinač) je glavna hrana koja obezbedjuje više prehrambene energije nego bilo koje druge vrste useva.

Kada se na sve politički izazvane probleme uključe berzanski i drugi špekulanti, odnosno lovci na velike zarade hrana, bez sumnje, u određnim situacijama hrana može biti vrlo opasno i ubojito oružje. Upravo su medjunarodni sajmovi, smotre i njima slične manifestacije poljoprivrede prilika da se ukaže na svu pogubnost njene zaupotrebe, odnosno upotrebe kao posebnog, a ne reto, i specijalnog oružja.

Pravo na hranu

U svetu ima nekoliko značajnih i uticajnih organizacija koje „nivelišu“ ali i nedovoljno kontrolišu postupanja sa hranom. Spisak je dug, ali valja navesti: Međunarodni savet za žitarice, Evropsku komisiju za hranu, Međunarodnu organizaciju UN-a za hranu i poljoprivredu FAO kao i veliki broj regionalnih i nacionalnih asocijacija. I pored primetne inertnosti treba se uzdati u njih, uz stalna podsećanja, da energičnije reaguju na najmanja neprimerena postupanja prema hrani kao opštem dobru.

Potrebno je podsećati sve u lancu proizvodnje, ali i one koji „vedre i oblače“, da postoji i Pravo na hranu. Ono je izvedeno iz Međunarodnog akta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (ICESCR) priznajući pravo na odgovarajući standard života i adekvatnu hranu kao i „Osnovno pravo na slobodu od gladi“!

Lično sam doživeo kao civilizacijsko brukanje sve učestalije najave i procene da će se vrlo brzo u svetu voditi oružani sukobi oko izvora pijace vode. Prirodnog resursa i dara koji nije stvorio bilo koji vladar, car ili faraon, već se radi o zajedničkom planetarnom dobru koje treba koristiti na racionalan, kvalitetan i za sve dostupan način.

Slične procene mogu se čuti i na račun hrane, za šta se kao razlozi navode, sve veći broj stanovnika na Zemlji kao i posledice koje će praviti klimatske promene. Zbog pšenice ne treba ratovati, već širiti površine pod ovom i sličnim ratarskim kulturama.Svi koji hoće postupsnje po nekom drugom scenariju nemaju dobre namere.

Urmašice za goste

Srbija je prilikom nedavnih komešanja sa robnim rezervama, ograničenjem izvoza žitarica, brašna i jestivog ulja pokazala svoj nedvosmislen stav kada je u pitanju hrana. Dok se strogo vodilo računa o svakooj vreći pšenice i brašna, sa vrha države je poručeno, da će komšijama, odnosno zemljama u regionu ustupiti svaki kilogram viška, uz obrazloženje da se naprosto nebi dobro osećali da naši susedi dođu u situaciju da ostanu bez testa za hleb.

Sjajno i ohrabrujuće je ponašanje učenika Srednje Poljoprivredne škole iz Negotina, iz koje će za koji dan izaći 131. generacija maturanata. Ova škola ima orginalan običaj da sve goste koji im dođu u posetu dočekuju sa urmašicama koje prave učenici smera za pekare i poslastičare.

U suštini ovog malog, za mnoge anonimnog i nevidljivog događaja, krije se veliki cilj. Tačnije, to doživljavam kao dvadesetčetvorokaratni gest za zaštitu dostojanstva hrane i to od strane onih koji će u budućnosti brinuti o njoj.