Krajem godine koju smo nedavno ispratili kroz skoro sve srpske medije PROŠETALA je kraća priča sa HAMLETOVSKIM pitanjem: „IMA LI SMISLA DALJE SADITI MALINU?“ Kontra pitanje koje se u startu nameće je ZBOG ČEGA SADITI kada već imamo 20.000 hektara pod ovom voćkom, što nas svrstava u red vodećih proizvođača u svetu.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Međutim, kao što se svako bavi otkupom, izvozom, reeksportom, odnosno mešanjima i prepakivanjima crvenih plodova tako i mnogi uzimaju pravo da sebe predstavljaju kao svojevrsne eksperte za ovu najprofitabilniju srpsku voćku. Upravo u terminu profit krije se suština svih problema, jer oni koji su koliko juče ušli u malinarstvo očekuju da u najkraćem roku ostvare svoju zamisao koja se isključivo vrti oko novčanika. Daleko od toga da mislim da treba raditi džabe ili za nekakvu „slavu“, ali na zaređale povike na niske otkupne cene i hladnjačari i država su oguglali. U situacijama kada osete da je gusto ISPRSE se oni sa svakoraznim utehama i obećanjima revnosno brojeći dane kada će doći kraj još jedne berbe i otkupa.
Ovakvom stanju, atmosferi i dilemama bitno doprinosi i to što je neko smišljeno prepustio da svaki kraj, pa i zaseok, ima svoje Udruženje malinara. Tim sistemom, odnosno metodom uništeni su radniči sindikati zbog čega imamo neupamćenu samovolju poslodavaca i prevrtljivo ponašanje nadležnih ministarstava, vlade i države. Malinarima mora biti jasno da samo preko svog reprezentativnog, eventualno još jednog Udruženja ili Asocijacije, mogu autoritativno pregovarati o svim pitanjima pa i onom o OTKUPNIM CENAMA. Moraju da konsultuju one koji bolje poznaju situaciju, čak, da i za taj KONZORCIJUM POD VEDRIM NEBOM angažuju i savetnike koji će im najbolje reći šta im valja činiti zbog godinama neuređenog tržišta, niskog poslovnog morala, ucena i drugih turbulencija.
Ne sećam se, ili je to bilo samo sporadično, da je neko Udruženje tražilo savete od vrsnog agrarnog stručnjaka, posebno kada je u pitanu izvoz voća, Čedomira Čede Nikolića iz Valjeva. Njegovo znanje i iskustvo ignorisala je i lokalna zajednica u kojoj je dopušteno da se na poguban način privatizuje jedan od značajnijih jugoslovenskih pa potom i srpskih prehrambenih kombinata „Srbijanka“. Takvi previdi i propusti dovode do toga da malinari gube orijentaciju i svoje iscrpljivanje svode na blokade puteva i pruga, gde se gubi puno energije, dok su efekti sasvim skromni, pa čak i simbolični.
MALINU, naglašavaju stručnjaci, TREBA SADITI i osvežavati novim sortama, a autohtoni „vilamet“ podići na nivo brenda. Nekoliko puta sam istakao na stranicama portala AGROMEDIA da su još poodavno istraživači NASE utvrdili da kosmos ima miris maline, odnosno „vilameta“. Nije ovo „izvedeno“ od one priče kako su Srbi „nebeski narod“, već zbog toga što naša domaća malina u poređenju sa mnoštvom drugih jedina ima naglašen i opojni miris. O budućnosti srpskog malinarstva treba krajnje ozbiljno konsultovati poznavaoce novih tehnologija i nauke o podacima kao što su oni koji su angažovani u Institutu BioSens i drugima. Ne mogu takozvani tranzicioni pljačkaši i oni koji u ovom poslu vide brzu i veliku zaradu da uspostavljaju svoja pravila i markiraju vizije daljeg PUTA MALINE. Bojim se da bi ta MAGISTRALA skončala kao deonica Koridora 11 od Uba do Lajkovca, koja je „popločana“ ILOVAČOM. Njeno VISOČANSTVO u malinarstvu mora da bude PROIZVOĐAČ, a ne kao što je to u međuvremenu pretumbano i dovedeno do toga da, navodno, bez otkupljivača, hladnjačara i izvoznika nema budućnosti za ovu voćku. Napisao sam jednom prilikom da oni svi zajedno treba da se uvažavaju i oslanjaju jedni na druge, kao da su članovi uže PORODICE ili najbliži ROĐACI. Brzo sam shvatio da je to ČIST komunizam, odnosno UTOPIJA. Liberalni kapitalizam i potrošačko društvo sa svim devijacijama sistema vrednosti ne poštuju nikoga osim novca. A pare, kako kaže naš narod, kvare.
Što se tiče uloge države ona nema svoj jasan stav prema malini i malinarima i pored toga što oni godišnje u dužem periodu proizvedu za izvoz crvenih plodova u iznosima od 60 do 100 miliona evra. Najveći iskorak načinjen je pretprošle godine kada je posle nezadovoljstva sa otkupnim cenama formirana takozvana RADNA grupa za malinu koja se u međuvremenu tek dva puta sastala. I da je deset puta zasedala pitanje je o čemu bi raspravljali i šta se dogovarali. Naime, zvanično je više puta poručeno da država ne može da određuje otkupnu cenu, već da to čini tržište, odnosno ponuda i potražnja. Država, odnosno resorno ministarstvo, uložilo je nešto više energije na angažovanju određenih kontrolnih i inspekcijskih službi, kako bi se sprečile određene nepravilnosti. Obećala je da neće dozvoliti uvoz zamrznute maline iz Bosne i da će strogo zabraniti svaki oblik reeksporta ovog voća. Uprkos nekoliko najava niko se još nije USUDIO da malinu, kako je više puta traženo, proglasi za voćku od NACIONALNOG ZNAČAJA, po osnovu čega bi njeni proizvođači dobijali dodatne stimulanse i podsticaje kao i primerenu zaštitu.
Izuzev predloga da i u malinarstvu treba uvoditi više faze prerade, odnosno ne izvoziti je zamrznutu u gajbama i vrećama, već kao koncentrat za sokove, odnosno u takozvanim malim i atraktivnim pakovanjima, kao i u svežem stanju, drugih INOVACIJA i RAZMIŠLJANJA je jako malo ili ih nema. To je, po mom dubokom ubeđenju, ključni razlog već pomenutog HAMLETOVSKOG pitanja, pa tek onda visina otkupnih cena i odnos proizvođača i hladnjačara. Naravno da su bitni planovi, predviđanja, ispitivanja ponašanja tržišta kao i samih potrošača, ali za sada je tako nešto u glavama onih ljudi koji idu ispred vremena. Takozvanih vizionara sa kojima domaći agrar nije u najboljim odnosima. Za podsticaj GOVEDARSTVA , ne samo zbog izvoza te vrste mesa u Tursku, već i zbog podrške organskoj proizvodnji, iz državnog budzeta za 2019. godinu planirana je podrška od nekoliko milijardi dinara. Tačnije, sa logistikom koja treba da prati takav iskorak na raspolaganju će biti oko sedam milijardi dinara. Bilo bi fer da i malinari participiraju, makar i u nekom rebalansu, uz sva uvažavanja govedine, prasetine, piletine i uvek izazovnih jagnjećih prečnjaka.
Lepša strana domaće poljoprivrede kada god ima određenih dilema, pa i blata, je njena takozvana POJAVNOST. I pored toga što SUŠTINU ništa ne može zameniti fini prizori uvek su u stanju da poprave raspoloženje, pa čak i da utiču na promenu mišljenja kada je u pitanju proljoprivreda. Značajan doprinos pomenutom razmišljanju i osećanju dala je nedavno ogranizovana izložba fotografija Milana Aleksića, koja je pod nazivom „Uzorci“ priređena u Kulturnom centru Beograda. Glavni likovi na prezentovanim fotografijama bila je stoka, odnosno domaće životinje kao što su: konji, svinje, krave, junad, telad, koze, ovce, pernata živina, kućni ljubimci i ptice. Kako je primetio jedan od posetilaca inače, najverovatnije, iskusni esteta autor je predstavio „stoku sa dignitetom, pritom pokazujući duboku opravdanost njihovog izbora kao modela i stava da svako živo biće zaslužuje fotografiju“.
Nije ovo jedini oblik osveženja za poštovaoce dokumentarne fotografije i vizuelne umetnosti. Oni koji u glavnom gradu češće bacaju oko prema fasadama stambenih zgrada mogu primetiti MURALE, zidne slike i crteže, sa motivima od kojih pojedini predstavljaju prave revije, odnosno kastinge sve aktuelnijih GOVEDA i drugih domaćih životinja. Ovi prizori i detalji koji prijaju oku rađeni su od strane vrhunskih majstora za ovu vrstu umetnosti i uz punu saglasnost stanara zgrada.Pitali smo se kakve su poruke i namere na ovaj način oslikanih fasada i shvatili da nije to samo najava ili želja povratka prirodi, pojačana svest o zaštiti životne sredine, ljubav prema domaćim životinjama, već i svojevrsna podrška poljoprivredi, kao i da se njeni građani, barem najveći broj, više ne STIDI što je Srbija agrarna zemlja. Nema potrebe dodavati ili podsećati na nesagledive potencijale i mogućnosti.
Komentari