NEMA olakšavajućih okolnosti za 2018. godinu. Iako se trudila da ostavi dobar utisak, to joj nije polazilo za rukom, a ako je i bilo nekih dobrih stvari, poteza i nauma, oni su ostali u manjini, nedorečeni i u pokušajima. Mnogi će nastojati da je brzo zaborave a neki i izbrišu iz sećanja. To neće biti lako, jer 365 dana je dug period, čitava istorija, skladište svakoraznih događanja i sećanja. Poljoprivredu smo i u njoj pisali MALIM slovima i pored ogromnog potencijala koji ima ova privredna grana, spremna da valjanim raspolaganjem unapredi i uzdigne celu društvenu zajednicu.

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Od takozvanih manekena površnosti, raznih spletkaroša, čudno „nakrivljenih“ medija, nedoraslih političkih velmoža i njihovih servilnih poslušnika ČAK nismo mogli da primetimo vreme setve, zaštite, prihrane, pa ni berbe i žetve. Uvek je NEŠTO DRUGO bilo preče i važnije. Svedoci smo ovih dana kakav nered, cunami i vašarsku šatru je napravila reč FUKSA. Još kao klinac sam tu pogrdnu reč registrovao i nju je najčešće izgovarao siromašni narod kada je hteo da istakne koliko ih trgovci i drugi špekulanti varaju i pljačkaju. „Prevari me fuksa i proda mi sipljivog konja“, „Nisam ni primetio kada mi ukrade fuksa cela četiri prsta fuštanja“ i slično. Po toj reči neko očigledno želi da ostane upamćena 2018. godina. Zamislite sećanje: „Bila je to godina zvana fuksa“. Odmah da kažem – NEĆE MOĆI, jer od te reči niko nije stradao a od, primera radi, ujeda stršljena pod ilovaču su otišla tri lica. Ne sa Terazija, već iz srpskih sela -poljoprivrednici. Šta sad? Šta je jači utisak?!

Ipak, po mom izboru, na vrhu liste utisaka koji su ostavili dubok trag i ožiljke na licu srpskog agrara u godini koju ispraćamo su prodaje IMT-a i PKB-a. Fabrika traktora je po oprobanom tranzicionom receptu najpre očerupana i dobro obezvređena, a potom isterana na pijac. Kupila ju je kompanija TAFE iz Indije za manje od 70 miliona dinara. A znate šta je zapravo kupila: IME, BREND I UGLED koji je IMT na domaćem i međunarodnom tržištu gradio preko 70 godina. Kupci su, čulo se od prodavaca, odnosno Ministarstva za privredu, neki dobri ljudi i oni će brzo pokazati da nije u tom angažmanu bilo nikakve greške. Biće novih traktora po povoljnim cenama kao „pleve“. Sačekaćemo i taj dan.

Dobar deo Beograđana, građana Srbije, ali i stručne javnosti krstio se u drugoj polovini 2018. godine levom i desnom rukom posle prodaje Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB). Kupila ga je kompanija „Al Dahra“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata za sumu od 100,5 miliona evra. Poređenja radi, upravo Beograđani su bili u prilici da pre koji dan na završnom meču Lige šampiona između Zvezde i PSŽ na stadionu „Rajko Mitić“ vide fudbalera Neimara iz protivničkog tima čiji transfer je iznosio 222 miliona evra. Dakle, duplo više od cene PKB-a. Iako u potrošačkom društvu, gde caruju ponuda i potražnja, čak i LIČNOST postaje roba i uz sva uvažavanja majstorija sa loptom pomenutog Neimara, on se ni na jednom kantaru ne može meriti sa „Belom kućom“ srpskog agrara. Da su mu noge i od suvoga zlata, prevagnuo bi beogradski „Mega-špajz“.

 Zbog čega smo ova dva SUVENIRA srpskog agrara tako olako i za simboličnu sumu novca prodali strancima? I u ovom slučaju prodavci, odnosno predstavnici nadležnih državnih ministarstava, ubeđivali su javnost da je njihova prodaja bila najbolje rešenje za spas i ponovno podizanje na noge. Upravo sa ciljem da ukažem da jedna društvena zajednica ni u krajnjoj nuždi ne bi smela da prodaje izvore pijaće vode i žitne oranice, na stranicama portala AGROMEDIA objavio sam čak šest kolumni o privatizaciji PKB-a. Držao sam se one mudre izreke: „Od smrti je jedino gori zaborav“ ceneći da će neke nove generacije bolje razumeti i čuvati od svekolike krčme jedno od najvećih bogatstava koje imamo.

Ostaće upamćeni i izuzetno turbulentni letnji meseci, a ponajpre blokada magistralnog puta između Srbije i Crne Gore koju su organizovali malinari iz Priboja, Prijepolja i više mesta Zlatiborskog okruga. Na ovaj radikalni potez odlučili su se da PO KO ZNA KOJI PUT ukažu na drska ucenjivanja od strane otkupljivača uz zahtev da država konačno napravi jasna PRAVILA IGRE u tim odnosima. Posle nedelju dana sa džade su malinari prešli na pregovore, ali država se nije DALA glasno ponavljajući da otkupnu cenu treba da odredi tržište i da je interes svih u lancu da korektno sarađuju. Tako su, do daljnjega, najprofitabilnija domaća voćka i njeni proizvođači ostali u tesnim cipelama. Tamo gde žulja nije dobro!

Negde u isto vreme na prvim stranama novina osvanulo je kako poljoprivrednik Boban Radovanović (34) iz Novog Sela kod Kuršumlije mora u zatvor jer je zatečen da vozi neregistrovanu traktorsku prikolicu natovarenu balama sena. Sud mu je odrezao 40 dana apsa, što je Radovanović stoički prihvatio, ali uz zahtev nadležnom tužilaštvu da u zatvorsku ekonomiju, dok bude izdržavao kaznu, smesti 26 krava, veći broj svinja, prasadi i kokošaka o kojima nema ko da brine. Da sve proizvode koje dobiju kao što su mleko i jaja koriste džabe.

Nije bila u pitanju samo oštroumnost ovog mladog poljoprivrednika, koji je doduše povremeno pravio slične manje prekršaje, već ukazivanje kakav odnos imaju država i njene službe prema onima koje BEZ PRESTANKA MOLE da ne odlaze sa očevine ili dedovine. Svedoci smo da svakodnevno vozači džipova sa zatamnjenim staklima prave haos na srpskim drumovima i da prolaze sa simboličnim kaznama. Najčešće ih niko ne zaustavlja, a kada se u retkim prilikama to desi, dobijaju samo opomene ili u najgorim slučajevima takozvana nanogice ili narukvice. Sa Bobana su pažnju skrenuli stršljenovi čija prenamnoženost je ispostavila visok račun poljoprivrednicima. Troje njih je smrtno stradalo, a više od 150 zbog ujeda zatražilo lekarsku pomoć. Ali, i ta okolnost je bila u stilu: „Selo gori a baba se češlja“. Hteo sam reći da bi u jednoj Švajcarskoj, dobro sam obavešten, zbog slične situacije svaka od kantonalnih uprava zakazala vanrednu sednicu.

Kroz celu 2018. godinu vijugala je misija OBNOVE srpskog zadrugarstva. Nakamarilo se za nepune dve godine oko 300 novih i onih koje su ponovo pokrenule aktivnost zemljoradničkih zadruga. Ciljne grupe i prostori bili su južna i istočna Srbija, a to su zapravo pasivni krajevi koji su najviše ugroženi nemaštinom i iseljavanjima seoskog stanovništva. Plan ove državne akcije pod nazivom „500 zadruga u 500 sela“ u narednoj 2019. godini će, ako se nastavi dosadašnjim tempom, biti ostvaren pa i premašen. O efektima neko će morati da uradi stručni elaborat. Ova izuzetno značajna priča ne može ostati samo na lucidnoj poruci Milana Krkobabića: „SELO BEZ ZADRUGE JE KAO TIGANJ BEZ DRŠKE“.

S pozicija vlasti, poljoprivreda napreduje i raste kao kvasac. U prilog tome iznose se podaci i bilansi od prošle 2017. godine gde se navodi da je izvezeno 3,9 milijardi evra poljoprivrednih proizvoda uz suficit od 1,9 miliona evra, kao i da postoje realne mogućnosti da izvoz u narednom periodu dosegne i svih 5 milijardi evra. Posle punih 15 godina tumaranja kroz svakorazne lavirinte, pri kraju 2018. godine Srbija je dobila akreditovanu Nacionalnu laboratoriju za kontrolu hrane. Država daje značajan doprinos digitalizaciji, odnosno uvođenju novih tehnologija u poljoprivredu, otvara nova tržišta za izvoz voća, ratarskih kultura i goveđeg mesa.

Što se tiče subvencija, aktuelni resorni ministar nedavno je izjavio da bi mu trebalo pola dana da nabroji sve podrške i podsticaje države. Sigurno da je preterao, ali svi znaju da je za mlade poljoprivrednike za započinjanje novog posla ili projekata na usluzi bespovratna suma 9.500 evra, što za kompleksnu i punu rizika neposrednu proizvodnju i nije visok iznos. Za tov junadi povećane podrške je skočilo sa 10.000 na 15.000 dinara. To su, ako hoćete da znate, napojnice koje beogradski šalabajzeri ostavljaju konobarima po savskim i dunavskim splavovima. Saglasan sam da nijednom poklonu ne treba gledati u zube, isto tako ni kovati ga u zvezde, ako makar nije pozlaćen.

Da li nas je naučila, opametila ili umudrila 2018. godina? To je jako bitno pitanje i ako jeste, na tome joj svako pojedinačno duguje zahvalnost. Koliko je meni poznato, u njoj smo ponovili lekcije: o strpljenju, stoičkom držanju uz sva ponižavanja i laži, nije prekidala ni nit nade dok se sa svih zvonika, pres sala, kabineta i TV studija govorilo da mir nema alternativu. Doduše, na momente je iznosila skandalozne podatke o našim hroničnim boljkama kao što su: korupcija, nepotizam i kriminal. Ni za jotu, u odnosu na prethodne godine, nije promenila odnos prema poplavi nekulture, derneka i populističkih podvriskivanja. Trudila se 2018. godina iz petnih žila da sve oblike ponašanja pretvori u RIJALITI FORMAT, u čemu je dobrim delom i uspela. Šarala je i glupirala do te mere da je za električno brojilo farme magaraca na Staroj planini „zakačila“ uvećani račun za praćenje programa državnog TV Servisa. Društvene mreže su „gorele“ od priča o tome kako su dve domaćice iz Niša koje učestvuju u jedom od rijalitija plaćenije nego bilo koji vodeći naučni radnici, istraživači ili top menadžeri u Srbiji. Uz ugovorene honorare one imaju i nedeljne obračune.

Ne sme se zaboraviti da je to bila i godina obeležavanja nekoliko značajnih jubileja, od kojih su dva u prvom planu: 100 godina od završetka Prvog svetskog rata i vek od donošenja Deklaracije o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca za stvaranje zajedničke države, nadaleko poznate Jugoslavije. Uz sećanje na pomenutu državnu zajednicu neko je smislio vic kojem je dodao epitet – za sva vremena. „Razgovaraju dvojica pa jedan pita drugog: kako će se zvati Jugoslavija kad Tito jednom neumitno ode? TITANIK – odgovori ovaj spremno.“

U godini koju ispraćamo u ZOO vrtu podno Kalemegdana rođeno je belo tele bizona, što je inače retkost. Indijanci kažu da je njegov dolazak na ovaj svet simbol dolazeće sreće i blagostanja. Nisam sklon da u tako nešto poverujem, jer nas 2018. godina nije mnogo čemu naučila pa ni o tome kako da prevaziđemo PROKRASTINACIJU, što je stručni naziv za ponašanje ljudi i države koji uvek nađu izgovor za odlaganje nečeg što MORAJU da urade. Iskrenije rečeno, kada se sve linije podvuku i podebljaju, njen stajling, harizma, zvuk, dramaturgija , pa i miris, najbliži su melodiji MEŠAVINE ČISTOG I ETNO DŽEZA. Mnogo smo u njoj filozofirali, improvizovali, pušili i pili, ali jako malo uradili.

Izvori informacija: lična dokumentacija, portal AGROMEDIA, bilten za poljoprivredu i selo SANU