Mnogi poljoprivrednici nastojaće da što pre zaborave 2016. godinu koja im je prošla u teškom radu, obećanjima, iščekivanju, presipanju iz šupljeg u prazno i neizbežnom nerviranju. Kroz nju je protutnjalo i nekoliko epidemija i afera, ali na svu sreću, bez teških posledica.
 

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Po dosta pouzdanim podacima u godini koju ispraćamo više kupusa na kiseljenje stavljeno je u Beogradu i Novom Sadu nego u srpskim selima. Da ipak sve lađe nisu potonule govori informacija da je država, prvi put od Drugog svetskog rata naovamo, približno utvrdila koliko obradivog zemljišta ima u svom vlasništvu, a u novogodišnjoj „čestitki“ iz Nemanjine ulice stoji krasnopisom „nakićeno“ da će agrarni budžet za 2017. godinu biti „nagojen“ za dodatne 3,3 milijarde dinara.
 

Nigde se šapat tako daleko ne čuje kao u poljoprivredi! Međutim, nije momenat niti je u mojoj naravi da šapućem ili govorim kakvim nemuštim jezikom. U izbornoj 2016. godini nerealno je bilo očekivati da će se nešto bitno desiti u našim životima, pa samim tim, ni u poljoprivredi. Normu nije mogao čak da ispuni ni ambiciozni najnoviji ministar, jer ga je pored ostalog, sačekala puna traktorska prikolica nasleđenih i tekućih problema. Ruku na srce, određenih pozitivnih pomaka je bilo, ali onih koji će se po svom obimu i značaju nešto duže pamtiti praktično je zanemarljiv broj. Doduše, završni bilansi u srpskom agraru tek treba detaljnije da se uradi, tako da postoji mogućnost za određena iznenađenja koja bi našla mesto u poljoprivrednom „skladištu uspomena“.
 

Srpsko zadrugarstvo i dalje u vakuum stanju

Iako je u nadnaslovu svih prioriteta godine koju ispraćamo bila priča o potrebi što tešnjeg povezivanja, odnosno udruživanja poljoprivrednika, do očekivanog poslovnog saborovanja nije došlo. Srpsko zadrugarstvo, koje je jedna od važnih armatura domaće poljoprivrede, i dalje je u vakuum stanju. Stoji kao u kakvom muzeju voštanih figura i nikako da napravi ni najmanji pokret iako su ljudima iz institucija vlasti usta puna usklika: „da zadrugarstvo mora pod hitno biti obnovljeno uz nove sadržaje i metodologiju funkcionisanja…da imamo sve preduslove da budemo uz rame primerima kao što su oni u Južnom Tirolu i sličnih njima“.
 

Međutim, i pored navedenog zanosa srpsko zadrugarstvo nikako da izađe iz 20. veka, dok je posebna priča koliko se zbog nerešavanja ovog značajnog pitanja gubi i kome su „vezane“ ruke. Ili, što ima smisla iskazati sumnju, da možda neko namerno sve koči i ne dopušta da zadruge kao proveren sistem udruživanja poljoprivrednika ponovo postanu značajan faktor kada je u pitanju proizvodnja, prerada i plasman hrane!?
 

Paraliza rada kombinata

U 2016. godini izostale su povoljne vesti o pronalaženju strateških partnera i novih vlasnika za velike poljoprivredne kombinate PKB, „Budimku“, „Srbijanku“ i još nekoliko sličnih, koji su bili alfa i omega kako u podržavanju primarne, tako i prerađivačke proizvodnje. Do pre neku deceniju svaki razgovor o ovim gigantima odvijao se u stavu „mirno“ kao znak poštovanja za njihov minuli i sveukupni doprinos razvoju poljoprivrede.
 

Mnogi od ovih kombinata, posle skandalozne privatizacije, dovedeni su do propasti i neviđenog poniženja, ali tako nešto kao da nije ni najmanje uzbudilo nadležno ministarstvo i ostale „budžovane“ koji vladaju državom Srbijom. PKB je uspeo da izbegne „svilen gajtan“ tajkuna koji su njegove oranice videli kao zgodno građevinsko zemljište za zidanje svakoraznih nakarada i mamipara. Nadamo se da je neko sa krova države shvatio značaj ovog beogradskog „mega špajza“ i da će ga do daljnjeg sačuvati u izvornom obliku.

Paralizu rada ovih kombinata prate, što je sasvim očekivano, i paradoksi, kao onaj da smo u ovoj godini, pored ostalog, uvezli paradajza za oko 15 miliona evra. Podsećanja radi, kada je veliki staklenik u Šopićima kod Lazarevca radio punim kapacitetom, u njemu se godišnje proizvodilo preko 100 vagona povrća. I ovaj visokoprofitabilni povrtarski revir je zatrpan jalovinom pljačkaške privatizacije. Dakle, „fenomenom“, bolje reći navikom, drske otimačine pod plaštom nasušne svojinske transformacije niko se nije bavio. Čak ni u „gromoglasno“ tihoj predizbornoj kampanji ta vrsta hajdučije kao da je bila zabranjena tema. Političari, ali što je iznenađenje, i novinari, zaboravili su na maksimu: „Život, a ne smrt treba da budu glavne vesti u medijima“!
 

Zakup državnog zemljišta

Ne sporim izjavu ministra Nedimovića da je poljoprivredno zemljište značajan, ali i ne, kako reče najveći resurs države Srbije. Naime, postoji neko ko je bez premca, a to su oni koji hodaju i obrađuju navedeno zemljište. Ja ih prepoznajem kao istinske „vitezove zemlje“. Reč je, naravno, o poljoprivrednicima. Doduše, razumem ovakvo ministrovo akcentiranje, jer je država prvi put od Drugog svetskog rata došla do približno tačnog podatka da u svom vlasništvu ima oko 600 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta.
 

Ministar tvrdi da je u ovoj godini, kada je u pitanju davanje u zakup državnog zemljišta, napravljen određeni red, a novost je da će ubuduće o ovom resursu voditi računa novoosnovani Geografski informacioni sistem. Sa terena tokom minulih 365 dana stizale su oprečne informacije pune primedbi i nezadovoljstva, uz tvrdnju poljoprivrednika da najveće površine zemljišta u nelojalnoj konkurenciji dobijaju takozvani domaći „latifundisti“ i njihovi saradnici. Da u tom sektoru, blago rečeno, i dalje traje „lov u mutnom“.
 

Problemi poljoprivrednika

Kada smo kod već pomenutih „vitezova zemlje“, godinu koja je već za njima mnogi će nastojati da što pre zaborave, jer su prema većini anketa u njoj prolili puno znoja, imali mnogo očekivanja i malo toga dobili. Skoro da ne žele da govore o selektivnim i uvredljivo niskim subvencijama, simboličnim premijama kao i nepovoljnim kreditima, ubrzanom nestajanju sela i retkim primerima njegovog podmlađivanja. Bez velike politike i filozofiranja, objašnjavaju da se do većine srpskih sela, zbog stanja puteva, jedino može stići bornim kolima, da nema škola, ambulanti, zadruga, a struja nestaje čim se nebo „naoblači“.
 

Zbog svega toga nije me iznenadio podatak da je u 2016. godini više kupusa u burad za kiseljenje stavljeno u Beogradu i Novom Sadu, nego u svim srpskim selima. Ako je za utehu, Zakon o rakiji, koji je najavljivan kao proevropski, ali istovremeno i drakonski, ipak je dobrim delom ostao sačuvan u izvornim, odnosno tradicionalnim okvirima, tako da će oni koji u našim selima nastave da podlažu kazane imati na dohvat ruke sopstveni „aspitin“ za lečenje nostalgije i drugih oblika mamurluka i tumaranja.
 

Investicije u godini za nama

Ulaganja, odnosno investicije, jedan su od bitnih preduslova kako bi domaća poljoprivreda išla u korak sa svetom. Spisak gradnje je kratak izuzimajući ono što je bilo u rukama i režiji jednog broja preduzimljivih privatnika, seoskih domaćinstava i individualnih poljoprivrednika koji su imali viziju i „petlju“ za ulaganje. S druge strane, država nije završila opremanje Nacionalne laboratorije za ispitivanje hrane o čijoj bezbednosti vodi računa svaki kupac i tržište od Aljaske do postojbine Aboridžina. Zapelo je kod milion evra što je, prema nezvaničnim podacima istrage, deseti deo sume koju su vešti „trgovci“ strujom EPS-a strpali u sopstvene džepove.
 

Od inostranih investitora javnost je nedavno ohrabrio nemački „Tenis“ obelodanivši da će vrlo brzo u ataru sela Banatski Despotovac kod Zrenjanina početi izgradnju prve od ukupno 20 farmi za tov svinja na području Vojvodine, odnosno Srbije. Da buduće farme neće biti nikakvi „kokošinjci“ govori podatak da je njihova predračunska vrednost preko 20 miliona evra, a sa logistikom i zakupom zemljišta za proizvodnju hrane za tov ta suma će biti znatno veća.

Svojevrsna investicija je i letošnja izjava predsednika države Tomislava Nikolića da se sistem protivgradne odbrane mora upristojiti i umesto amatera naći u ruke profesionalaca koji će znati adekvatno da reaguju na oblake sa ledom koji svake godine naprave ogromnu štetu srpskoj poljoprivredi.
 

Nemile epizode u 2016. godini

Godina kojoj smo „okitili“ jelku bila je „garnirana“ i sa nekoliko neprijatnih situacija, paničnih epizoda i poprilično straha. U jednoj od takvih okolnosti najgore su prošli stočari zbog pojave a nešto kasnije i epidemije bolesti „kvrgave kože“ kod goveda, potom u manjim razmerama „plavog jezika“ i „bruceloze“. Pomoć nadležnih službi u početku je tekla dosta smušeno i dezorganizovano, ali i pored toga, blagovremenim obezbeđivanjem vakcina izbegnute su teže posledice. Koliko je stoke uginulo a koliko grla preventivno „streljano“ još uvek je nepoznat podatak.

Iako u poljoprivredi i proizvodnji hrane nema brze i lake zarade, na našim prostorima ima podosta onih koji sistemima nelojalne konkurencije, putem izvozno-uvoznih lobija i drugim trgovačkim trikovima remete određenu fer utakmicu u ovom poslu. Tako je prošlog meseca pravu uzbunu napravila informacija da je u crnogorsku luku Bar doplovio brod sa velikom količinom goveđeg mesa koje je u dubokom zamrzavanju bilo pune 34 godine. Nezvanično, ta „mesna geruzija“ bila je namenjena i za prerađivače u Srbiji. Da se narod ne bi uznemiravao, mnogi „dobro obavešteni“ državni beli okovratnici kategorično su tvrdili da osumnjičeni brod niko nije video i da je to proizvod nečije mašte. Da građanima nije bilo svejedno uverio sam se u nekoliko prodavnica mesa u kojima su što u šali, ali više zbilji, obavezno pitali da možda meso nije „stiglo brodom i šta mu piše u krštenici“.
 

Na priču, dosta brzo „potopljenog“ broda nadovezala se ona o nepodobnim sokovima za decu „Juvitane“, odnosno kompanije „Svislajon“. Krajnje je odgovorno i savesno brinuti o zdravlju najmlađih i insistirati na kontrolisanoj upotrebi pesticida, ali u ceo slučaj kako su objasnili iz kompanije, prste je umešao neko od domaćih uvoznih lobija, jer je dečja hrana u svim prilikama i neprilikama unosan posao.

Inspekcija Ministarstva poljoprivrede otkrila je u ovoj godini GMO soju na 10,2 hektara na području mačvanskog i sremskog okruga. Ovaj podatak, po proceni stručnjaka, ne ugrožava našu strategiju borbe protiv GMO, ali svakako upozorava na opreznost.
 

Prodaja i izvoz

Da ipak u 2016. godini nije sve bilo „bodljikavo“ govori dosta zanimljivih događaja i podataka. Na početku prve skaske citiraću znamenitog američkog pisca Marka Tvena, koji je u jednom intervjuu rekao: „Ako cigarete nisu dozvoljene u raju, ja tamo neću ići“. Dakle, podatak koji će mnoge iznenaditi je da je Srbija u ovoj godini, punih deset meseci, imala najveći izvoz u cigaretama 242 miliona dolara, da bi ih sa trona samo koju nedelju kasnije pomerio kukuruz sa 245,6 miliona dolara. Ne želim da grdim maline, jer su one na trećem mestu sa 190 miliona dolara.
 

Kada smo kod malina, vredan pažnje je i podatak saopšten iz Instituta za voćarstvo u Čačku da su u ovoj godini preko 200 hiljada sadnica prodali putem pretplate, odnosno da će ih do kupaca odneti poštanski kuriri. Mesto u ovoj kolumni našla je i vest da je jedan povrtar iz okoline Lazarevca, odgajio glavicu kupusa tešku 8,1 kilograma. Objasnio je da je u pitanju sorta „srpski melez“.

Nekorektno bi bilo preskočiti novogodišnju „čestitku“ koja je takođe ovih dana upućena svim srpskih poljoprivrednicima iz Nemanjine ulice u Beogradu, odnosno resornog Ministarstva. Ona ne zvuči loše, jer u njoj stoji da će agrarni budžet u 2017. godini biti uvećan za 3,3 milijarde dinara. Ovo povećanje, kako je najavljeno, biće usmereno prema sektorima obnove mehanizacije, povećanja proizvodnje goveđeg mesa, investiranja u prerađivačke kapacitete, kao i za podršku podizanja konkurentnosti domaćeg agrara. Za subvencije od ove sume, kategorični su iz resornog ministarstva, ni žuta banka neće biti data.

Reš prženi skakavci

Na kraju da se vratimo na naslov ove kolumne, odnosno tvrdnju da 2016. godinu nisu „pojeli“ skakavci. Naime, prateći dešavanja i trendove u Evropskoj uniji, i Srbija ima obavezu da u „razumnom“ roku pristupi definisanju priprema za uvođenje takozvane „nove hrane“ u koju se ubraja: razno korenje, bobice, semenke, ulja kao i pojedine vrste insekata, gde posebno mesto pripada „reš prženim skakavcima“. To je dobra vest, jer ćemo imati „glavobolju“ manje, i umesto da ubuduće strahujemo od moguće najezde skakavaca oni će postati lovina.
 

Neka ti ljupki zglavkari dobro procene treba li da nam dolaze u „goste“, odnosno sleću na tacne? Dakle, loša situaciji u agraru nije nikada imala veze sa skakavcima, oni su samo metafora za sve one i ono što je dovelo da u najvećem potencijalu u državi imamo uključenu armiju (skoro pola stanovništva) takozvanih AGROFANATIKA, umesto zadovoljnih i spremnih na sve vrste izazova proizvođača hrane. Možda baš uz „reš pržene skakavce“ koncem naredne 2017. godine priča o srpskom agraru bude mnogo lepša i sa više ukrasa!

Izvori: Autorova i dokumentacija portala AGROMEDIA