Da je poljoprivreda estradna delatnost onda bi mnogi, ako ne i svi, koji su uključeni u istu mogli zadovoljno da trljaju ruke. Naprosto, ovog leta, ne prođe ni dan a da se o njoj nešto ne govori. Čuju se glasovi proizvođača, njihovih udruženja i organizacija. Doduše, oni više cvile nego što govore. Od vike su premoreni. U isto vreme neprestano recituju iz resornih ministarstava, vlade, mudruju analitičari, savetnici a povremeno ih prate i najviši državni funkcioneri. Uz sve, stigla je i vest iz sela Glibovca u blizini Smederevske Palanke, da će se u kući svoje babe po ocu Dese, useliti, već proslavljena, pevačica Ana Đurić Kostrakta.

Mediji najavljuju da je Glibovac zgodan ambijent kako za odmor tako i za inspiracije onih koji su skloni umetnosti i stvaranju. Ne bi me iznenadilo da tamo nastane i neka nova verzija „In corpore sano“, možda i uz refren: “Poljoprivreda mora biti: zdrava, zdrava, zdrava…“!?

Hor koji bi prihvatio taj refren, sastavljen samo od onih koji su uključeni u proizvodnju hrane, brojao bi prema dosta pouzdanim podacima, preko milion ljudi.

Teža dijagnoza

Nažalost, domaća poljoprivreda odavno nije dobrog zdravlja. Muče je brojne hronične, a povremeno i teške bolesti. Često je, iako mrzim tu reč i termin, na respiratoru. Diše teško iako se od nje očekuje da to čini punim plućima.Ali, mi smo društvo paradoksa.

Dok je predsednik države prilikom nedavnog intervjua (obraćanja naciji) preko TV Pink, objašnjavao situaciju sa litiijumom što je po njemu bio projekat koji je trebao da obezbedi izvesnu budućnost celom Podrinju i delu zapadne Srbije, stekao se utisak, da je zaboravio na poljoprivredu kao jedan od naših značajnih resursa. „Odustajanje od litijuma je moja najveća greška koju sebi neću nikada u životu oprostiti. Imali smo šansu. Ubili smo budućnost“-kazao je pored ostalog.

Međutim, na kraju ovog, po mnogima, velikog „pokajanja“ i samokritike, ipak nije mogao da zaobiđe, našu polugu privrednog oslonca. Nije govorio o povećanju subvencija, korigovanju cena pšenice ili nekim novim sistemskim merama za agrar, već je poželeo da što pre padnu dva, tri pa i pet kišnih pljuskova kao što je bio onaj početkom jula koji je „potopio“ beogradske ulice.

Puna korpa zahteva

Pre priželjkivane kiše koja bi dobrodošla suncokretu, posebno kukuruzu i svim ostalim ratarskim kulturama, počele su neke druge padavine. Dopisi sortirani u pletenoj korpi sa brojnim zahtevima, traženjima, upozorenjima i drugim oblicima takozvanih „nepopularnih“ komunikacija u talasima zasipaju resorno ministarstvo, Vladu Srbije i druge institucije u Nemanjinoj ulici u Beogradu.

Prvi jači „pljusak“ stigao je 12. jula a ispostavili su ga predstavnici „Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije“ iz više vojvođanskih mesta a koja okuplja preko 2.000 ratara. Njihov osnovni zahtev, upućen Ministarstvu za poljoprivredu, je da se pod hitno dozvoli izvoz pšenice, u protivnom, tražeći da država otkupi svu pšenicu od poljoprivrednika i to po ceni od 45 dinara za kilogram sa PDV-om.

Među njihovim zahtevima su i oni da se poljoprivrednicima na svim benzinskim pumpama dozvoli kupovina do 100 litara dizela (po hektaru) i to po ceni koja je umanjena za akcizu na gorivo. Traže da se povećaju podsticaji stočarima, zaštite domaći voćari i povrtari od nekontrolisanog uvoza i obezbedi direktno davanje 300 evra po hektaru, odnosno dodele subvencije za minirelna đubriva od 50 odsto u odnosu na prodajnu cenu.

Bujica sa zapada

Tamo gde je litijum trebao da donese blagostanje, po trenutnoj situaciji, neće to poći za rukom ni poljoprivredi. To tvrde iz „Saveza poljoprivrednih proizvođača zapadne Srbije“ u svom dopisu adresiranom na premijerku Anu Brnabić. Oni je upozoravaju da je situacija ozbiljno uzdrmana, odnosno „nikad lošija“.

I oni su na „zub“ prvenstveno stavili resorno Ministarstvo za poljoprivredu navodeći: „da njih uopšte ne zanima rad i život poštenog seljaka, već da su zaokupljeni podrškom hladnjačarima, klaničarima i mlekarama“.

Da li je normalno, pitaju se poljoprivrednici iz zapadne Srbije, da proizvođač maline i kupine „obigrava“ oko nejasne akontne cene i to po pola godine? Za to vreme hladnjačari imaju ugovore u kojima su jasno navedene cene pomenutih proizvoda.

U svojoj „bujici“nezadovoljstava sa „zapada“ naglašavaju da cene prema poljoprivrednom proizvođaču diktira monopol hladnjačara koji su u tesnoj vezi sa izvozničkim lobijem, ljudima iz Privredne komore, službama Ministarstva za poljoprivredu kao i onima koji su na bilo koji načan bliski vlasti.

Oblog od procedura

Na sve pomenute i one druge ljute rane, srdzbe i stresove, po pravilu, uvek se nađe brza i efikasna terapija.Nju obično čine procedure po određenim pitanjima i zahtevima,zatim ide red procena koliko su zahtevi realni, i na kraju pitanje: da li je momenat, s obzirom na globalnu ekonomsku krizu i rat u Ukrajini, da se tera „mak“ na konac?

Domaći poljoprivrednici, kud ta sreća, da su dospeli do sela Glibovca.U njemu su uspešni a u glibu predodređeni da celog života budu gubitnici.I pored toga nikome nije jasno kakve ih motivacije, veštine i upornost dovode u situaciju da se na kraju svake godine divimo njihovim rezultatima u interesu zajednice i državne ekonomije?!

Rešenje za naš agrar je, po mnogim procenama, neka vrsta aktivnosti poput „Velikog praska“.Kada se to može desiti više ne treba konsultovati aktuelne proročice, već se uzdati u informacije moćnog svemirskog teleskopa „Dzejms Veba“ koji je sa prvim snimcima iz dubine kosmosa omađijao Zemljane. Ako uspe još i da potvrdi :“da nismo sami na svetu“onda više nema potrebe da se previše brinemo za naše agrarne Glibovce i živo blato, jer ga realno, treba očekivati i u galaktičkom komšiluku.

Biće, svima lakše!!!