Nisu samo niske subvencije, dispariteti, nelojalna konkurencija, dotrajala mehanizacija ili GMO jedini problemi sa kojima se suočava poljoprivreda i veliki broj ljudi koji je uključen u ovu privrednu granu. Kako sa komunalnim tako i sa takozvanim opasnim otpadom još poodavno vrebaju bahati zagađivači životne sredine.
Tamo gde nisu čisti zemlja, voda i vazduh nema preduslova ni za život ameba a da ne govorimo o zdravim poljoprivrednim usevima. Na sreću poglavlje 27. kao jedan od bitnih uslova za pridruživanje EU stigao je pred naša vrata a kada smo ga raspakovali shvatili smo koliko smo zaglibili i da smo previše sedeli skrštenih ruku. Doduše, ekologija kod nas, i dalje je, neka vrsta REPUBLIKE u kojoj vladaju entuzijasti, svojim delom, idejama i hrabrošću.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
PKB u senci „popisa“ vrabaca i predizbornih metroa
NIŠTA U ŽIVOTU NE TREBA PRIHVATATI OLAKO, ali kada su u pitanju činjenice kao ona da je SRBIJA PRE SVEGA AGRARNA ZEMLJA sve opstrukcije su besmislene i nedobronamerne. Oni koji se STIDE toga treba da utuve u svoje glave da je naš osnovni resurs, SA NESLUĆENIM MOGUĆNOSTIMA, upravo proizvodnja hrane. Od VIRTUELNE JAGNJETINE niko se pečenja nije najeo niti će tako nešto moći, u to sam ubeđen, do kraja trećeg milenijuma. Uvek kada pomenem poljoprivredu kao primer navodim HOLANDIJU koja od izvoza ratarskih proizvoda, povrća, voća, sadnog i semenskog materijala kao i nezaobilaznog cveća godišnje zarađuje preko 70 milijardi evra. Mi smo u prošloj godini u DRŽAVNU KASU po tom osnovu uneli 3,2 milijrde evra. Istovremeno mora se imati na umu i činjenica da Srbija ima 5,7 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta od čega je obradivo 4,8 miliona, odnosno po glavi stanovnika 0,56 hektara. Od ovog božijeg dara čak milion hektara zemljišta je zaparloženo.
Uz povremene i BRZO PROTOČNE informacije o takozvanim ekološkim akcidentima o temi zaštite životne sredine, sve do skora, godvorilo se FAKULTATIVNO. Neobavezujuće i iz čiste PRISTOJNOSTI što je bio vetar u leđa za frontalne napade onih koji su svoj komunalni, a ne retko, i opasni otpad odlagali na svakom ZGODNOM MESTU i tamo gde im je najbliže. Takvo njihovo ponašanje prešlo je u bahatost na koju je malo ko reagovao a pojedina preduzeća i fabrike imala su zaštitnike iz redova partijskih komiteta i drugih C-kaova. Neobezbeđeni otpad često je opravdavan VIŠIM ILI OPŠTIM INTRESIMA a u protekle dve decenije PILJARENJE SA NJIM postao je veliki biznis. Ministarstvo za životnu sredinu, koje je inače doskora bilo privezak Ministarstva za poljoprivredu, počelo je da uozbiljuje ovu oblast, odnosno zaposleni u njemu da zarađuju plate tako što su umesto LEŽARINA po kabinetima i kancelarijama počeli da izlaze na teren. Međutim, uz sva uvažavanmja nadležnih institucija na čelu sa resosornim Ministarstvom EKOLOGIJA JE KOD NAS I DALJE NEKA VRSTA REPUBLIKE KOJU VODE ENTUZIJASTI SVOJIM DELIMA, IDEJAMA I HRABROŠĆU. U tome ne vidim ništa loše, ali očekujem da ulogu kormilara, u razumnom roku, preuzmu oni čiji je to posao i plaćena obaveza. SKUPIH ŠTEDNJI DOSTA JE BILO!
Na ovom mestu poučno je pomenuti slučaj pionira valjevske i srpske ekologije Milojka Marjanovića, na koji način se on još pre 30 godina borio sa zagađivačima. Naime, posle više bezuspešnih upozorenja sugrađaninu koji je svakodnevno po nekoliko kamiona sa šutom i drugim otpadom istovarao na obalu reke Gradac, on je posegao za ZADNJOM MEROM. U dve oveće kartonske kutije upakovao je deo otpada a zatim sve odneo u poštu i kao paket poslao na kućnu adresu zagađivača. Posle ovog čina kamioni sa otpadom više nisu dolazili na obale jedne od najčistijih reka u Evropi.
Ovaj događaj zabeležen je pre više od tri decenije, ali u međuvremenu zagađivači nisu mirovali, već kako se povećavala trka za profitom bivali su sve aktivniji i agresivniji. U jednom delu opštine Ub između sela Slatine i Dokmira gde su nekolicima mladih poljoprivrednika podigli savremene plantažne pod kruškom, trešenjom i drugim voćem izvesni PREDUZETNIK kupio je objekat tamošnje napuštene zadruge i naumio u njemu podigne pogon za spaljivanje starih automobilskih guma. Pored toliko „Meserčevih površina“, utrina i nedođija BAŠ MU SE SVIDELO da gume spaljuje pored voćnjaka čija je mustra uzeta iz Južnog Tirola i još nekih elitnih destinacija. Od te namere uz teške muke i podršku retkih medija, sami meštani su uspeli da odbrane nekoliko stotina hektara voćnjaka i svoju budućnost. Reč je o godina pred pročetak Drugog milenijuma gde je vlast isključivo bila zainteresovana za svoju sudbinu i NAREDNE IZBORE. Kakva poljoprivreda i zagađivači, kakvi bakrači!
Utvrđena dijagnoza za glavobolju domaćih malinara
Kada je sredinom devedesetih krenulo nekontrolisano otvaranje kamenoloma diljem Srbije, koji su označeni kao ZLATNE KOKE preduzetništva, gusta bela prašina zavila je U CRNO mnoga domaćinstva, a pre svih, ona čija je osnovna delatnost poljoprivreda. U valjevsko-mioničkom kraju u dvadesetak kamenoloma načičkanih u prečniku od dvadesetak kilometara vazdušne linije u tri smene minirao se, vadio i mleo kamen namenjen novim putevima i „brzim prugama“. Zadesio sam se u to vreme u valjevskom selu Prijezdiću početkom leta da vidim kako je rodila i kada če početi berba malina. Doživeo sam nešto nestvarno: malinjaci su se beleli kao da je celu predhodnu noć padao sneg. Bila je to zapravo prašina sa obližnjeg kamenoloma koja je prekrila ne samo voćnjake, već i bašte, njive i pašnjake. Vlasnicima kamenoloma niko od lokalne vlasti nije imao kuraži da kaže da prestanu sa tom vrstom nasilja koje se stišalo kada je ponestalo kamena.
I vojno-državni gigant “Krušik“ osamdesetih godina prošlog veka pokušao je galvanski otpad (vrsta indrustrijskog nus proiozvoda) da kao kukavičije jaje stavlja u tuđe gnezdo .Genijalci iz te holding korporacije izabrali su kao lokaciju obalu reke Obnice koja je pritoka Kolubare u čijem nizvodnom toku od Valjeva, su brojni povrtnjaci i njive sa drugim pojoprivrednim usevima. Da nije otkriveno i uz teške muke zaustavljeno dalje odlaganje tog opasnog ĐUBRETA posledice bi zasigurno bile nesagledive, jer svaka vrsta otrova od hemiskih do teških metala najbrže se i u najvećim količinama SUNĐERIŠE u povrću.
Stare navike ne vole pravilnike
Podsetiću poštovaoce portala AGROMEDIA kao i samog aktuelnog ministra na još nekoliko slučajeva gde su u glavnoj ulozi zaštite životne sredibne bili građani. Ne oni koji su imali na raspolaganju velike budžete, kolor bilborde i druge obilke konforne podrške, već samo svoju maštovitost i odlučnost. Jedna od retkih „zelenih patrola“ pre nešto više od pet godina prošpartala je Srbijom i tom prilikom uočila veliki broj takozvanih DIVLJIH DEPONIJA pored regionalnih i magistralnih puteva, na ulasku ili izlasku iz naseljenih mesta i gradova, pored stajališta, čak i onih, za panoramska posmatranja prirodnih lepota. Patrola je tu pojavu samo registrovala dok su meštani jednog zaseoka pored naselja Rajkovići u mioničkom kraju posegli za do tada neupamćenim potezom ODVRAĆANJA onih koji su im pored stajališta za lokalni autobus napravili divlje smetlište. Deponiju su očistili i na tom prostoru postavili više panoa na kojima su, iz daleka vidljivim slovima, ispisali nekoliko TEŠKIH KLETVI ZA SVE ONE KOJI BACE I NAJMANJU KESU SA OTPADOM. Iako je među kletvama bilo i onih od kojih su mnogi prolaznici skretali poglede, ovaj način odbrane od zagađivača pokazao se uspešnim.
Pre dve godine pisao sam o nevoljama poljoprivrednog domaćinstva Tomislava i Zorana Kosanića iz lajkovačkog sela Bajevca. Prilikom pripremanja silaže za dopunsku ishranu svojih 15 krava muzara utvrdili su da im je neko u tu stočnu „salatu“ sipao toksičnu materiju zbog čijeg su isparenja, odnosno udisanja morali da potraže lekarsku pomoć. Silažu su stopirali za ishranu krava, ceo slučaj prijavili policiji i istražnim organima istovremeno zahtevajući da im Opštinsko komunalno preduzeće ukloni oko 12 tona opasne silaže iz ekonomskog dvorišta. Odgovoreno im je da je istraga oko zagađivača u toku kao i da oni sami uklone silažu. Kosanići su to kategorično odbili uz objašnjenje da ne žele da otruju divljač ili komšijske životinje, odnosno da je mesto takvom otpadu na opštinskoj komunalnoj deponiji. Samo za ovaj gest koji su dopunili rečima: “Ako smo seljaci nismo nepismeni prostaci i znamo da je čuvanje životne sredine nešto gde ne sme biti nagodbi i zatvaranja očiju“ u svakoj evropskog državi bili bi odlikovani sa najsjajnijim kolajnama vezanim za ovu oblast. Međutim, umesto nagrade dočekali su da sedam godina obijaju od vrata do vrata svakoraznih NENADLEŽNIH SLUŽBI I USTANOVA uz najveća poniženja da bi na kraju, ipak, bili primorani da sami uklone zatrovanu silažu.
Izbori su okej, a zadruge melem
Ove i brojnih sličnih priča vezanih za PONAŠANJE I ODBRANU OD ZAGAĐIVAČA ne bi bilo da nedavno javnost na noge nije podigao slučaj, odnosno slučajevi iz sela Vukićevci, Veliko polje i imanje Markovića kraj kod Oberenovca. Stotine metalnih buradi do vrha punih opasnim otpadnim materijalima, pretežno iz industrije, čiji sadržaji i karakteristike se još utvrđuju, pronađeni su na četiri lokacije u napuštenim objektima, ali i na NJIVAMA U TOM SELU. U svim varijantama POLJOPRIVREDNO ZEMLJIŠTE JE UDARNI I NAJLAKŠE ŽRTVOVANI PROSTOR ZA ODLAGANJE OTPADA. Opasnije od OPASNOG otpada je i činjenica da je deo istog stigao iz inostranstva. Uvezen je a da to NIKO NIJE PRIMETIO.
Treba li podsećati da na udarnom mestu kriterijuma za konkurisanje za bespovratna sredstva iz predpristupnog IPARD fonda, pored ostalog, stoji da svaki potencijalni korisnik mora egzaktno potvrditi da poštuje i primenjuje sve propisane uslove i standarde kada je u pitanju zaštita životne sredine. Poglavlje 27. kao nezaobilazan uslov za pridruživanje EU, je ozbiljan zalogaj, upravo zbog naše razgaćenosti i neodgovornosti koja traje bezmalo pet decenija. Ekologija, odnosno čuvanje životne sredine bilo je takođe u zapećku obnove i juriša na rekordne učinke i rezultate koji su po pravilu pratili velike devastacije, raubovanja i zagađenja. Uz gusle preko državnih medija PEVANE SU PESME o milionima iskopanih tona uglja, rude bakra, zlata ili oborenih planina drvne mase kao i drugih prirodnih bogastava. Nikome nije bilo ni na kraj pameti da ZAUSTAVI OVU EUFORIJU i shvati da i posle NJIH treba NEKO da živi i stvara.
Sve procene i predračuni govore da je za dobro zakasnelo ekološko ULJUĐIVANJE potrebno mnogo NOVCA. Da predstoji pravi „Nju dil“ koji će obuhvatiti izgradnju brojnih novih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, komunalnih deponija, reciklažnih centara, zahvata na planu melioracije… Ipak, više od toga potrebno je PAMETI, SVESTI, KULTURE, PRISTOJNOSTI, OBJEKTIVNOSTI, VOLJE I ODVAŽNODSTI da bi novi zeleni mozaik dobio visok sjaj i poštovanje MOLITVE. Uz najbolje, želje teško se oteti utisku, da je u ekologiji kao i njenoj posestrimi poljoprivredi još uvek NEIZVESNOST NJIHOVA NAJVEĆA IZVESNOST!
Izvori informacija: Lična dokumentacija, portal AGROMEDIA i Bilten za poljoprivredu i selo SANU.
Komentari