Foto: Budimir Budo NovovićKada bi političari i njihovi podizvođači bili i polovično zajapureni za poljoprivredu ili, recimo, zaštitu životne sredine kao što su za nedavno ustoličenje na Cetinju mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, gde bi nam bio kraj. I u bukvalnom smislu reči cvetalo bi nam i milje i smilje, množile se tone, hektolitri, izvoz i bilansi sa velikim brojevima. Ali, domaći agrar nije te sreće, uvek ga nadgornjaju neki „važniji“, ili kako smo skloni da kvalifikujemo, istorijski događaji.
O nepristojnom i na momente skandaloznom ometanju čina ustoličenja neću trošiti puno reči, jer o njemu bez prestanka govore, analiziraju, filozofiraju i mlataraju mnogi od onih kojima bi bilo najpametnije da ćute. Šta reći na uzvišeni crkveni čin na koji je novi mitropolit prinuđen da dolazi helikopterom uz pratnju „dugih“ cevi i povrh svega zaogrnut pancirnim ćebetom? Oprosti im Bože, i ništa više!
Glumatanje zabrinutosti
Viđeni scenario, nema sumnje, osmislile su vođe autokratskih i nacionalnih političkih grupacija uz podršku davno osramoćenih medija. Znatan broj iz tog korpusa uz tobožnju zabrinutost zadovoljno je trljao ruke očekujući upravo nerede, nastavak podela i svekolikog brukanja.
Tom soju ljudi, tačnije političara, nikako da građani (birači) prepreče put i kažu „dosta“! Oni su naprosto od politike kao veštine i umeća za vođenje određene društvene zajednice „isklepali“ alat za pravljenje problema. Sa svakoraznim tiradama, spinovima i balkanskim „krčmama“ oni zapravo pokrivaju sopstvenu nesposobnost za upravljanje krizama, problemima i drugim nevoljama koje pritiskaju građane.
30/08/2021 20/08/2021 10/08/2021MOŽDA VAS ZANIMA
Predstava u kojoj glumci skidaju maske
Maline “oprale” noge srpskim voćarima
Tesla je naš, a PKB?!
Dostojan Joanikije, ali i mnogi uz njega
I pored svih neprijatnosti sa kojim se suočila jedna od najjačih armatura našeg hiljadugodišnjeg očuvanja i postanja, što uistinu jeste Srpska pravoslavna crkva, uspešno je izvršeno ustoličenje u Cetinjskom manastiru 41. mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija Mićovića. Do neba se tom prilikom čulo: dostojan, dostojan, dostojan…!
Tome se nisu radovali nedostojni i nepristojni, koji su kako se to kaže na „veštački“ način doveli do ozbiljnog meteža, na momente, sa jako lošim izgledom. To su oni zadrigli, samoživi i neodgovorni političari koji na bestidan način jašu po leđima vlasti, naravno ponajviše građana, po 30 i više godina. U tom korpusu nije samo izvesni Milo Đukanović?!
Dostojan, spontano sam izgovorio posle nedavnog gostovanja poljoprivrednog stručnjaka Luke Radoje, na RTS-u. Otvoreno, jasno i u „brk“ je govorio o određenim događanjima u domaćem agraru za koji držimo da je naš izuzetno značajni resurs.
Za primer je uzeo šljivu kao jednu od strateških nacionalnih voćki. Bez ikakvih „omekšavanja“ kazao je da o šljivi više pričamo nego što činimo da je ponovo vratimo tamo gde joj je bilo mesto. Tom prilikom je naveo podatak da je Kraljevina Srbija imala duplo veći izvoz ove voćke nego što je to danas. Šljiva u sušenom obliku kao i njene prerađevine uvek su bili značajna i cenjena berzanska roba.
„Stenlej“ na lošem glasu
Iako naglašavanja o potrebi reonizacije ne prestaju, šljivu i dalje sadimo gde stignemo. Skoro je zanemarljiva njena plantažna sadnja uz zalivne sisteme, zaštitne mreže i konfor za mašinsko branje, jer je radne snage, kako na selu tako i one sezonske, sve manje. Kao poseban problem naveo je situaciju sa sortimentom šljiva gde su bestraga nestale autohtone sorte i čuvena „požegača“ koju je cenio ceo svet. Primat je preuzeo „stenlej“ za koji je čuo da ga u Americi žargonski nazivaju „bljak“ šljiva.
Naravno, objasnio je da je „stenlej“ došao u pomenutu poziciju jer je otporan na virusnu bolest „šarku“ koja je uništila „požegaču“. Ukazao je da se previše oslanjamo na tradicionalni način gajenja ove najrasprostanjenije voćke dok u ništa boljoj situaciji nisu ni sadržaji viših oblika prerade što za posledicu ima da značajan deo roda svake godine odlazi u kazane za rakiju. S obzirom da imamo nekoliko vodećih instituta za voćarsto, vrhunske stručnjake, odnosno fakultete, Radoja ceni, da bi trebalo iskoristiti njihova znanja i inicijative kojim putem dalje da ide ova cenjena voćka.
Dostojna rekorderka
Dostojna, nekoliko puta sam uzviknuo na informaciju kada je u junu mesecu ove godine obelodanjeno da je sredovečna Milica Radulović iz Čačka, oborila rekord u dnevnom branju malina. Radeći kao sezonac u jednom malinjaku u okolini Dragačeva ona je za jedan dan nabrala čak 136,5 kilograma crvenih plodova.
Nije to bilo branje kao u kakvim šou emisijama, već pažljivo, selektivno i uz uredno odlaganje u gajbicama. Ovakvim radom, kako je objasnila, nije želela da prekori druge berače posebno one mlađe, već da potvrdi da ako nekom poslu priđete bez predrasuda i iskreno rezultati će biti iznad proseka. Ova Čačanka nije krila da je prilikom obaranja predhodnog rekorda od 130 kilograma koji je takođe bio njen, zaradila nadnicu od 15.000 dinara.
Svakog dana pere mašine
Šta reći za mladog poljoprivrednog proizvođača Miloša Petrova iz Borče kod Beograda. On obrađuje veliko imanje pri tom koristeći, zbog broja hektara i kategorije zemljišta, takozvane teške poljoprivredne mašine. Radni dan koristi od jutra do večeri i bez obzira na umor ili vremenske prilike, posle svake upotrebe detaljno čisti i pere poljoprivrednu mehanizaciju.
Nije po sredi „nemačka“ disciplina niti kakav fanatizam, kako je objasnio, već poštovanje i čuvanje nečeg što mu pomaže i u većini poslova ima ulogu dodatne desne ruke. Miloš kao revnosni vernik od kada je preuzeo „novčanik“ u gazdinstvu, uveo je praksu da se nedeljno radi šest dana dok je sedmi predviđen za odmor. U takvom rasporedu nema izuzetka.
Uveo je i praksu da pre svake nove setve osveštava svoje oranice, ali isto tako i seme pa čak i veštačko đubrivo. Kazao je da su svi ti postupci u određenom skladu i harmoniji. Kao što uostalom mnogo toga funkcioniše u prirodi, svakog bića i životu čoveka.
Biraj i beri sam
Gest Vesne i Slaviše Stankovića, povrtara iz Gadžinog Hana, ovog leta je skrenuo pažnju javnosti. Na svom plasteniku sa povrćem postavili su natpis: „Biraš i bereš sam“ što je razgalilo brojne kupce iz tog ali i drugih mesta.
Ovi marljivi i pošteni ljudi kazali su da razumeju veliko interesovanje kupaca, jer u većini plastenika u selima moravičkog kraja niko od njih ne može ni da priviri a kamoli uđe i bere sam. Nije ovde u pitanju samo poslovni nerv, već i poštovanje kupaca koji su sve češče izloženi svakoraznim diskriminacijama i poniženjima od strane preprodavaca, trgovaca i drugih„lovaca“ na brzo bogaćenje.
Svi ovi „mali“ primeri govore da se u srpskom ruralnom području nalazi ogroman rasadnik dostojnih ljudi kako svog posla, imena, vere tako i Boga kojem se mole. Međutim, iako nepristojni i nedostojni ne popuštaju, verovanje u čoveka ne traba gubiti. Makar, do nekog novog ustoličenja!
Komentari