Mislio sam da ću u ovoj kolumni da zaobiđem koronu, ali mi tako nešto nije pošlo za rukom. Taj virus, sve je jasnije, ne napada samo vitalne organe, već i zdrav razum, osećanja, ponos i najtatanije strune kod čoveka. Naime, uz medijsku graju završnice domaće izborne kampanje kao i belosvetskih pretumbavanja  nenadano je odjeknula još jedna snažna eksplozija. Od nje se potresla cela Srbija a iznenađujući i neprijatni zvuk čuo se mnogo dalje. Bahate i nedorasle svom poslu prosvetno-obrazovne birokrate najavile su IZBACIVANJE BOGINJE LIRIKE I NEPONOVLJIVE PESNIKINJE DESANKE MAKSIMOVIĆ IZ GIMNAZIJSKE LEKTIRE. Izvesni Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja tražio je da se u trećem razredu isključi izbor iz poezije velike pesnikinje a u četvrtom njena zbirka „Tražim pomilovanje“. Pod pritiskom javnosti Nacionalni prosvetni savet, na vanrednoj sednici, „POMILOVAO“ JE BOGINJU.

Niko zbog toga nije odahnuo, jer se zbog predhodnog čina i nečuvene sramote i dalje bukvalno SVI TRESEMO. Nije uzmenirena samo kulturna i akademska zajednica, već đaci, studenti, nastavnici, radnici i seljaci. Ona je za sve njih bila i ostala nešto mnogo više od velike pesnikinje koja je markirala 20. vek, a posebno njegovu drugu polovinu. Seljkaci, odnosno poljoprivrednici iz njenog zavičaja i rodne Brankovine, ali i diljem brdovitog Balkana, posebno su zadivljeni njenom ljudskom i moralnom veličinom i nastojanjem: da se neprolazne ljudske vrednosi  stavljaju ISPRED SВIH DRUGIH. Pre otvaranja spomenika u centru Valjeva u oktobru 1990. godine, Desanka je danima tražila susrete i razgovor sa pesnikom Matijom Bećkovićem, samo sa jednim pitanjem: Ima li smisla da joj se ukazuje takva počast za života? Umni Matija joj je objašnjavao da to ne rade njoj, već njenom delu i da je zapravo spomenik sa njenim likom u isto vreme i totemski stub knjige i srpskog pesništva. Na taj način ju je samo privremeno smirivao, ali sam lično na dan otkrivanja spomenika primetio njenu rezervisanost pa i dozu  neraspoloženja. Tako nešto mogu samo ljudi posebnog kova, odonosno kroja. VANSERIJSKE I EPOHALNE LIČNOSTI.

Nisu za odbranu Desanke Maksimović potrebne peticije, protesti  i štrajkovi glađu, u koji bih se sutradan uključio bez obzira na svesno izlaganje životnoj opasnosti. Najbolji advokati pred naumom pomenute INKVIZICIJE su njena celokupna dela, vazduh, voda, ptice, žitna polja, bistri potoci, šljivici, malinjaci, znameniti Nenadovići, vredni i oštroumni ljudi iz njenog zavičaja. Međutim, nedorasli revizionisti i ostali luciferi u onim poslovima koje ne razumeju moraju biti zaustavljeni, jer realno postoji velika opasnost da će sutra nasrnuti na Andrića, Ćopića, Isidoru Sekulić, Crnjanskog… Naprosto, motka javnosti uvek mora biti PRIPRAVNA.

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Nemam nameru da pravim bilo kakav gemišt, ali u samoj Brankovini i celokupnom srpskom malinogorju poodavno je prisutan duh još jednog književnog velikana Vilijema Šekspira, odnosno njegovog dramskog junaka Hamleta. Desanka je, kao što je javnosti poznato, rođena i odabrala za večito počivalište Brankovinu kod Valjeva, u kojoj se preko šest decenija organizuje jedna od najstarijih manifestacija u znak  jedine voćke na Zemlji koja ima miris Svemira, ali i voćke zvane „kućenica“. U pitanju je DAN MALINE. Ubeđen sam da će na ovogodišnjem okupljanju svi učenisci SHVATITI i da ne varaju, podcenuju i vređaju samo POLJOPRIVREDNIKE, već i pesničke gromade i planine.

Što se tiče pomenutog Šekspira, odnosno Hamleta on je u ovoj priči  sa svojom večito atuelnom dilemom: „Biti ili ne biti-pitanje je sada“ upleten više od 20 godina. Sve se začelo onda kada je malina postala najprofitabilnija domaća voćka oko koje su se vrtele velike pare, pre svega, u izvozu. Oni koji su imali novac, podršaku iz vlasti i naravno izvozne dozvole bukvalno su proizvođače ucenjivali i dovodili do svakoraznih ponižena od prosipanja plodova, blokada puteva i železnica, teških reći, pretnji pa i fizičkih obračuna. Pre dvadesetak dana održan je sastanak Radne grupe predstavnika nekoliko udruženja malinara, hladnjačara i Ministarstva za poljoprivredu koji je trebao da ima rang KONGRESA za končano utvrđivanje statusa ove voćke za koju se tvrdi da ima sve prerogative proizvoda od nacionalnog značaja. Imam utisak da je sve polovično izdefinisano od cene koštanja koja iznosi 140 dinara i da bi malinari bili zadovoljni da ona u konačnom obračunu bude 1,75 evra za kilogram plodova prvog kvaliteta.

Jedna od ključnih vesti sa pomenutog sastanka da otkupljivači neće imati nikakvu realnu osnovu da OBARAJU otkupnu cenu, jer je rod  kod najvećih proizvođača u svetu: Čileu, Poljskoj i BiH manji nego lane od 30  do 40 odsto. Čula se i do sada uredno ZAKLJUČAVANA informacija da domaći hladnjačari na zalihama nemaju ni kilogram ovog voća. Praktično to treba da znači da pomenuti Hamlet treba da se spakuje i vrati kući iz srpskog malinogorja u kojem je mnogo toga konačko „leglo“. Međutim, uoči berbe sa preko 18.000 hektara malinjaka u red je stao veliki broj problema za koje se načelno kaže da ih je „zakuvala“ korona kao i neke njene prateće okolnosti. Kao najveći problem navodi se nedovoljan broj berača, odnosno sezonskih radnika  bez kojih se ovaj značajan posao ne može uspešno privesti kraju. Bez obzira na relaksirajuće priče u stilu: da berba malina nije teška, sa čime se ne slažem, jer ako neko dnevno, uz par pauza, sve sa rukavicama i gajbicom  u rukama po vrelom suncu pažljivo bere nežne plodove preko 10 časova, to je težak posao. I nadnica koja se kreće od 2.500 do 3.000 dinara je samo pristojna i ništa više.