Sa povoljnim kreditima namenjenim za kapitalne i druge investicije treba zaduživati i praunuke, a to što u siromašnom Svrljigu bankarima ne duguju nijedan dinar, za šta su inače dobili velike pohvale od države, ne sme biti model ponašanja, posebno ne u srpskom agraru koji bez značajnije novčane podrške nije u stanju da svoje proizvodne ambicije podigne na viši nivo.

Informacija koja je ovih dana skrenula pažnju svekolike domaće javnosti bukvalno je glasila: „Siromašni Svrljig je fantastična opština.“ Nije mi jasno koga su oni toliko fascinirali, izuzev državnih činovnika i onih koji su doneli izmenjeni Zakon o finansiranju lokalnih samouprava, jer siromaštvo je jedna od najgorih socijalnih i društvenih kategorija. Naravno, ne uskraćujem pravo siromašnima na elementarno dostojanstvo, pa čak i da pre odlaska prema narodnom kazanu ili Centru za udeljivanje pomoći, obuku sako ili stave kravatu oko vrata.
 

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Pohvale su Svrljižanima, kao i na adresu još nekoliko opština koje spadaju u krug nerazvijenih, upućene prvenstveno zbog štednje. Oni od usta odvajaju samo da bi situacija u lokalnoj kasi bila povoljna, da bi saldo bio u plusu ili eventualno na takozvanoj „pozitivnoj nuli“.

Prva dama opštine pohvalila se kako nemaju ni dinar kreditnog zaduženja, za šta je dobila salve pohvala od aktuelne ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Međutim, da li ministarka zna da u Svrljigu i njegovim selima i dalje „lisice poštu nose“? Da su kapitalne investicije, od navedenih ušteda i „gađenja“ na bankarske kredite, reda veličine: par stotina metara asfalta, zamena drvenih bandera betonskim, neka nova ćuprija, kaptaža za vodu i slično?

Ovo nisu podaci niti ponašanje za podsmeh, ali su za svaku kritiku vlasti koja štedi tamo gde treba da ulaže, a žmuri na gromoglasne svađe u pojedinim javnim preduzećima zbog suprotstavljenih mišljenja, da li će u svojim restoranima za užinu služiti škampe i bifteke sa pečurkama umesto sendviča, viršli ili bureka. O „audijima“ da ne pričamo.

Neko će se pitati kakve ovo ima veze sa poljoprivredom i našim portalom koji joj je na usluzi? Odmah da odgovorim da su po sredi tesne i značajne veze i preplitanja. Uostalom, u opštini Svrljig sa nešto oko 14.000 stanovnika poljoprivredom se bavi, kao osnovnom ili dopunskom delatnošću, preko 8.000 ljudi.Stočarstvo je najzastupljenije i ujedno predstavlja najveći potencijal i izazov.

Da podsetimo i na podatak da je u prošloj godini u ovoj opštini prosečna zarada iznosila mizernih 6.640 dinara. Takozvana štednja i druga škrtarenja na srpskim poljoprivrednicima i agraru uopšte poodavno su kamen oko vrata, kočnica i glibava motka u točkovima. Svi od njih traže, a niko ne daje i ne uzvraća na pravi način.
 

„Snaći će se seljak, navikao je on na probleme“, komentari su po kuloarima. Koliko se brine o njima, najbolje govori situacija sa značajnim sredstvima (175 miliona evra) iz IPARD-a, odnosno sa fondovima Evropske unije namenjenim za poljoprivredu. I pored više žučnih rasprava, ostalo je dosta nejasnoća hoće li Srbija ostati bez tog finansijskog paketa.

Zapelo je, kažu iz resornog Ministarstva, kod uslova koji se moraju ispuniti da bi se navedena suma u celosti povukla do 2020. godine. Među traženim uslovima je da se u Upravi za agrarna plaćanja zaposli predviđen broj službenika, izmeni Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju i urade još neke tehničke stvari. Ništa komplikovano i teško. Da li je onda po sredi nemarnost, takozvana „štednja“ ili nešto treće, još nije utvrđeno. Podaci koliko lokalne samouprave iz svojih budžeta izdvajaju za podršku poljoprivrednicima i dalje su ponižavajući.

U svakoj oblasti ekonomije, odnosno privrede, društvenih delatnosti, kulture i naravno poljoprivrede „isforsirana“ štednja sve baca pod noge, koči i sputava. Planske i projektne mete su niske, skoro da se ne vide. Priče o intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji uz primenu najsavremenijih agrotehničkih mera i visokosofisticirane logistike traju beskonačno dugo. Sve se odvija po novoj narodnoj „sto godina devedeset groša“ bojažljivo, škrto i neambciozno.

Sećam se kada su pre izvesnog vremena, biće da je to bilo prošle godine, iz nekoliko finansijski jakih islamskih zemalja došli poslovni ljudi da se dogovore o kupovini jagnjećeg mesa, odnosno jagnjadi. Tražili su da kvartalno preuzimaju najmanje po 7.000 grla. Na to su se naši stočari krstili levom i desnom rukom usput napadajući novinare da su „dopisali“ jednu nulu. A i bez te nule, čulo se, teško da bi mogli da pristanu na dogovor. Videvši o čemu se radi, razočarani inostrani trgovci su se spakovali i otišli na neku drugu destinaciju.

Umesto da se celo Ministarstvo za poljoprivredu, pa i dobar deo vlade digao na noge zbog ove ispuštene, odnosno propale prilike, sve je prošlo bez talasanja i takozvane medijske „prašine“. Niko se od njih nije setio da Srbija ima Peštersku visoravan koja predstavlja jedinstven pašnjak u ovom delu Evrope za gajenje goveda i ovaca.
 

Naravno, oni koji se oduševljavaju „svrljiškim“ receptom ogoljene štednje, ne mogu da zamisle da se na Pešteru može napasati 300 ili 500 hiljada ovaca. Da ovoliko stado uz čobane smeštene u objektima hotelskog standarda nadziru i stručnjaci stočarstva, veterine, tehnolozi, veletrgovci i marketing majstori iz Beograda i Novog Sada, kojima bi u hitnim situacijama na usluzi imali i namenski sagrađen heliodrom. U takvoj postavci stvari i organizaciji posla niko se ne bi plašio ugovora o kvartalnoj isporuci i preko 20 hiljada jagnjadi i ovaca. Ovo nije futuristička projekcija, već pogled širom otvorenih očiju na potencijale koje neosporno i u stočarstvu ima naša zemlja.

Ovakvih priča se plaše neinventivni, nemaštoviti i bojažljivi ključni pisci i stratezi dugoročnog razvoja srpskog agrara. Ako oni misle da će Pešter oživeti mali privatnici i registrovana seoska domaćinstva, grdno se varaju. Oni su bez sumnje bitni, ali tamo u skorije vreme neće biti ni koza, a dokaz za to su prave najezde vukova koji zbog praznih pašnjaka pre prvih snegova u po bela dana upadaju u torove i štale tamošnjih stočara.

Za kapitalno uprezanje ovakvih mega-pašnjaka i obnovu stočarstva mora da se, kao akcionar, uključi i država. Jedino ako se ne stidi da bude čobanin, a vidim da joj već treću godinu ništa ne smeta što u Valjevu meša hmelj i toči pivo. Da ipak ne beži od „motike“, potvrdio je i slučaj privatizacije PKB, gde je država imala sluha i do pronalaska strateškog partnera uzela ovaj kombinat iz nesigurnih ruku grada Beograda pod svoje starateljstvo.

Podeljena su mišljenja kada je u pitanju naša država da li se treba kreditno ili na neki drugi način zaduživati. Mnoga pređašnja iskustva govore da je tako nešto igranje s vatrom i da po svaku cenu treba od takvih namera odustati. Da je dug zao drug.

Na sreću, ima sve više onih koji cene da bi za dobre projekte koji će uposliti nove radnike i imati dugu životnu liniju trebalo zadužiti i praunuke. Naravno, ne kod lihvarskih i zelenaških banaka, već kod Nacionalne poljoprivredne banke o kojoj se dugo priča, ali još ništa ne preuzima. Ona ne bi trebalo ni programski niti kadrovski da bude slična kabadahijskoj i partijskoj „Agrobanci“. Dakle, unapređeni profil poljoprivrede od primarne do prerađivačke proizvodnje treba da se oslanja na niske i stimulativne kamate uz razumne grejs periode, kada je u pitanju ova privredna grana. S praznim džepovima ne može se poći ni u seosku prodavnicu na pivo. Ko drugačije misli, bez sumnje, vređa zdrav razum i ekonomsku logiku vremena u kojem živimo i delamo.

Neko je svojevremeno dao sledeću karakteristiku: „Novac je plašljiv kao zec, oprezan i teži da minimizira rizike i maksimizira dobitke.“ Nema u ovoj definiciji ničeg netačnog, osim isključivosti i sebičnosti, koja traje previše dugo. Ubeđen sam da će vrlo brzo i Svrljižani prestati da se plaše od pozajmljivanja novca radi njegovog ulaganja u poljoprivredne i druge potencijale koje imaju. Ako to ne probaju, ostaće i dalje na takozvanoj „pozitivnoj nuli“. Aplauze i slatkorečive hvale za nesebično „odvajanje“ od usta ubrzo će odneti zimski vetrovi u zaborav. Građane ove siromašne opštine da ohrabrimo i podsećanjem da nije dugo vremena do oktobra 2024. godine, kada će prema Marsu krenuti svemirski brod sa ljudskom posadom. Ako srećno stignu na odredište, jedan od prvih zadataka će im biti da formiraju povrtnjak, odnosno bavljenje poljoprivredom. U tu, skoro nestvarnu priču biće uloženo nekoliko desetina milijardi dolara.

Izvori informacija: Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu (Press izveštaji), Vikipedija, lična dokumentacija