Da je akademik Dejan Medaković među nama, tražio bi bezuslovno da 2023. godina skine i vrati ordenje svoje. I druga priznanja. Nema sumnje da bi dobio i punu podršku javnosti, jer su u njenom vremenskom ramu buktala dva ozbiljna ratna sukoba čije razmere, posledice i brutalnost su viđeni u direktinim prenosima.

Cela nacija je ostala nema kada se početkom maja meseca dogodilo masovno ubistvo osnovaca u školi „Vladimir Ribnikar“ u Beogradu i dan kasnije nešto starijih mladica i devojaka iz sela Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca. Pitanje da li je to delo poremećenih umova ili ima mesta za utvrđivanje još nečije odgovornosti naprosto je ostalo bez odgovora.

U godini sa kojom se rastajemo registrovana je prva superćelijska oluja koju su donele takozvane klimatske promene, poput „Titanika“ potonulo je nekoliko čuvenih prestoničkih splavova na Savi, na sreću samo uz paniku, odnosno bez žrtava. Iz više srpskih sela povremeno su pristizale vesti kako u njima nema „sposobnih“ ljudi koji bi iskopali raku za sahranu sve vremešnijh tamošnjih mešatana. Domaćina, kako znamo, da ih oslovljavamo. U isto vreme u lokomotivi koja je vukla Plavi voz, zapaženo je da se uselio nepoznati podstanar, koji je u tom ponosu negdašnje zajedničke države, prao gaće i vršio malu nuždu…

Bila je to godina izuzetno klizava i turbulentna za naše poljoprivrednike. Zbog najčešće izgovarane reči subvencije čak su tri puta protestovali tako što su svoje traktore sa njiva skretali na ulice, raskrsnice i pred kapije značajnijih državnih instutucija.

Što su poljoprivrednici sve više zapinjali, štedeli i u minimalnom iznosu obračunavali svoj trud hrana je bila sve skuplja. Dugo im nije bilo jasno ko se šegači sa njima a onda se ta „sila“ bolje reći „veština“ sama prikazala. Trgovački lanci i uvozničko-izvozni lobiji doveli su pored ostalog i do toga da građani piju mleko iz zemalja EU, a domaći proizvođači ga zbog nemogućnosti plasmana i mizernih otkupnih cena, prosipaju u kanalizaciju i septičke jame.

LJUDI

U oluji ovakvih i sličnih informacija, veoma je važno, prepoznati i eksponirati suštinu. Naći noseći stub i polugu koja će predstavljati vezivno tkivo i tačku oslonca za nastavak održivog planiranja, rada, razmišljanja i života.

U slučaju srpskog agrara, odnosno poljoprivrede, bez obzira na sve manje ili više loše godine kao i driuge otežavajuće okolnosti, to su ljudi koji su toj delatnosti najiskrenije posvećeni i pri tom spremni na sve oblike izazova pa i žrtvovanja.

Oni su i dalje najbolja i najsigurnija brana da se žitne oranice neće olako i tako brzo betonirati, pretvoriti u kamenolome, istražne bušotine ili zapuštene utrine. Na sreću, upravo završeni popis u 2023. godini, potvrdio je da u sastavu domaće agrarne familije ima 742.000 poljoprivrednih gazdinstava, pravnih lica i preduzetnika, odnosno blizu milion ljudi koji će se i dalje starati o proizvodnji hrane za našu zajednicu.

JOVAN PRE SVIH

Bez favorizovanja Jovan Jovanov, mladi poljoprivrednik iz Bavaništa je na čelu kolone agranih vitezova Srbije. Njega je „otkrila“ upravo rđava 2023. godina. Trpeći tokom novembarskih protesta najprizemniji i najdrskiji oblik šikaniranja, kako lično tako i svoje porodice, ostao je sve vreme miran, jer mu je bilo jasno da će ljudi koji su se okomili na njega, ipak, shvatiti da greše i posustati.

Uz pomoć svojih komšija i meštana Bavaništa, naravno i javnosti, Jovan je uspeo da napadače dovede u situaciju da mu se pojedinačno izvinu, tokom čega se i on sam malo neprijatno osećao. To je jedna od karakteristika mladih i vrednih vojvođanskih paora koji su svojom kraćom pobunom bukvalno hteli da zamole državu da razume njihove probleme isto onoliko koliko oni, kao ratari, koji često seju pšenicu i druge žitarice instiktom tradicije a ne zarade i bogaćenja, žele da takozvana prehrambena sigurnost uvek bude zakopčana. Do pod grlo!

Oštrog reza i laserski tačna je bila svaka izgovorena reč poljoprivrednika Zorana Milićevića iz Žiće kod Kraljeva, inače jednog od aktivista organizacije SPAS. Objašnjavajući izuzetno lošu situaciju u stočarstvu, sa osvrtom na proizvodnju svinjskog mesa, on je dao sumornu prognozu da će se za predstojeći Božić pečenica plaćati sa „dukatima“, ali je neće biti. Agonija i propast tog sektora proizvodnje potrajaće sve dok je na snazi geslo: ,,bolje uvesti, nego izvesti“- više puta je tom 23. godine poručivao Milićević.

Mileta Slankamenac, tokom nekoliko pregovora sa predstavicima vlasti izazvao je u najmanju ruku čuđenje. Kada je pomenuo fjučerse u okviru insistiranja na uvođenje terminske prodaje poljoprivrednih proizvoda, jer su prepuni silosi počeli da guše paore, jedan broj prisutnih državnih birokrata samo što ga nije pitao: ,,A, šta ti je to“? Ne bi, to bilo iz njihovog neznanja, već prave začuđenosti što paori „zalaze“ u prostor berzanskog poslovanja koje je rezervisano za „posebne“ i voljom vlasti privilegovane kadrove.

Zahvaljući Mileti sada se o fjučersima, kao o nekoj vrsti veštačkog đubriva, koncentrata ili mekinja, govori kako u Kisaču tako i na produktnoj berzi u Novom Sadu i Beogradu.
Zbunjivali su i iznenađivali vlast i javnost svojim razmišljanjima, predlozima, konstatacijama i ponašanjem i brojni drugi vitezovi oranica poput: Nedeljka Savića, Milana Miloševića, Vojislava Malbaškog, Dejana Ivaniševića, Gorana Filipovića, Saše Radosavljevića, Dejana Grujića, Sanje Bugarski…To nisu činili da bi pokazali koliko su obavešteni, već zarad isticanja značaja agrara i proizvodnje hrane kako za ekonomski tako i sveukupan razvoj zajednice u kojoj rade i žive. Istovremeno, oni poljoprivredu štite od brojnih predrasuda, koje često, nisu zamnemarljive.

FARMERI NOVOG VREMENA

Duže vreme, upravo zbog nestabilne situacije i stalnih potresa u agraru jedan od većih strahova bio je onaj vezan za podmlađivanje. Iako je i dalje na snazi izreka da „naš“ čovek beži od motike kao đavo od krsta na terenu imamo sjajne primere koji to demantuju. Poseban je svakako onaj Pavla Đorđevića (35) diplomca i doktoranda Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, koji je pre osam godina iz rodnog Beograda u ataru Valjevske Kamenice, kupio seosko imanje sa nešto više od četiri hektara zemljišta.

U projekat organske proizvodnje povrća, voća , prikupljanja i prerade samoniklog bilja od koprive, hajdučke trave do šipurka i pečurki uključio je još dva mlada bračna para.U međuvremenu se proizvodnja zahuktala i od ukupne produkcije skoro polovinu donira organizacijama koja brinu o deci sa posebim potrebama. Ostatak odlazi na tržište.

Pažnju potrošača skrenuo je i time što oni mogu da se dogovore sa Pavlom i njegovim saradnicima o takozvanoj uslužnoj proizvodnji. Zainteresovani naruče određeno vrste povrća koje se gaji samo za njih, zatim voća ili proizvodnju određene vrste sokova i džemova koji im budu po dogovoru isporučeni na kućnoj adresi, odnosno doneti na pragu stana.
Pavle procenjuje da je budućnost srpske poljoprivrede u organskoj proizvodnji pa tako ozbiljno radi na povećavanju sopstvenog poseda.

DOBRO SE DOBRIM DOBRI

Na nedavno održanom Sajmu etno hrane i pića sreo sam Ljupku (28) i Marka (25) Ranđelovića iz Knjaževca, koji su bili u svojstvu predstavnika pčelarske organizacije „Timiomed“. Reklo bi se ništa neobično, ali kada su kazali da je u njihovoj porodičnoj firmi zaposleno oko 20 ljudi shvatili smo da posao kojim se bave izlazi iz nekih prosečnih i standardnih okvira.

Podatak da „Timomed“ brine o 1.000 košnica sa pčelama potvrdio je da se radi o ozbiljnoj ekipi proizvođača meda koji su udružili iskustvo starijih članova porodice i veliku ljubav i zainteresovanost njihovih mlađih naslednika da nastave posao. Nešto komunikativniji Marko kazao je da od proizvodnje meda i prerađevima od istog može pristojno da se živi i razmišlja o novim ulaganjima i proširivanju proizvodnje.

Posebno se pohvalio sa medom koji odnedavno plasiraju na tržište Amerike i za kojim postoji sve veće interesovanje.
Moto pod kojim gledaju u budućnost posla kojim se bave oslovili su:“Dobro se dobrim dobri“. Nismo tražili da nam prevode i obrazlažu šta sa tim poručuju.

„100 ŽENA“

I glamurozna Vinska vizija koja je po drugi put bljesnula u Beogradu, podsetila je da nisu ni bajka niti mit priče da je pre 150 i više godina, značajan broj poljoprivrednika iz Srbije, porez plaćao sa vinom. To jeste deo istorije, ali sada neke nove stranice pišu današnje generacije, odnosno njihova inventivnost i minimalni strah od divova u ovoj proizvodnji kao što su Španija, Francuska, Italije i još jedan broj zemalja.

Vinarija se zove „100 žena“ i na domaćoj mapi, odnosno vinskom putu pojavili su 2018. godine sa sedištem u mestu Vele Polje u blizini Niša. I zaista vinariju su osnovale i pokrenule žene među kojima ima pravnica, preduzetnica, inžinjerki, istoričarki, direktorki i drugih zanimanja sa namerom da dostignu magični broj sto. U formi klastera, odnosno zadruge stigle su do preko 60 zadrugarki i sa trenutnom površinom vinograda od 30 hektara.

Zadrugarka Gordana Živanović, koju smo zatekli na Viziji kazala je da je u projekat „100 žena“ unela nasleđeni dedin vinograd. Po zanimaju je profesor francuskog jezika i ovu vrstu dodatnog angažovanja vidi kao zanimljivo ali i ekonomski ozbiljno. S obzirom na popularnost i dobar početak sa vinima očekuje da će vrlo brzo oročena ,,brojka“ od 100 žena biti ispunjena.

Ova priča kako je obrazlažu oni koji je pišu ukazuje, pre svega, na moć ženskog zajedništva. Istovremeno dokazuje da u vinarstvu ne opstaju samo muškarci – kako je to uvraženo mišljenje.
Još jedna vinarija pod nazivom „Nikad nije kasno“ čiji je suvlasnik estradni radnik Žika Jakšić, pokazala je izuzetnu društvenu odgovornost.

Naime, njihova poslovna filozofija je da za svaku prodatu flašu vina kao reciprocitet imaju obavezu da zasade jedno novo drvo. U prošloj godini uz taj vetar u leđa na tri lokacije u Srbiji ušuškali su čak 50.000 mladih sadnica. Buduću šumu. Da li shvatamo koliko smo sa jednom ovakvom idejom dodatno bogati?!

GODINE ODLAZE, LJUDI OSTAJU

Jedan od fenomena vremena kao vaseljenske kategorije je da godine odlaze dok ljudi, odnosno njihova dela, ostaju. Otići će i 2023. godina. Za neke uzvišena i najbolja za druge najgora i uz poruku da se nikada ne ponovi. U njoj se i hrana koristila kao oružje. Zabeležen je najveći rast globalne temperature na Zemlji od kada se vrše ta merenja. Nije to kuriozitet, već opasnost i ozbiljna pretnja za celu planetu.

Kao monsunske kiše padale su lažne vesti. Nestašna, da li samo to, deca su „podmetnula“ na stotine lažnih bombi na mestima gde se okuplja najviše ljudi. Odakle takav poriv? Ponovo jedan od dobitnika Nobelove nagrade, i to za mir, nije mogao lično da je primi. Bio je u zatvoru. I drugih ružnih tetovaža na na liku i delu 2023. godini je previše da bi se na još nekoj zadržao.

Ipak, neko mudar je rekao: ,,SVAKO VREME JE ZLO NA SVOJ NAČIN, A ČOVEK MOŽE BITI ČOVEK U SVAKOM“!!!
…