Medijsko-propagandni korov poznatiji pod nazivom botovanje nije zaobišao ni poljoprivredu. Doduše, u taj esnaf ulazi ređe i mekše, jer prevrtanje zemlje i proizvodnja hrane, bez obzira na sve tehnološke iskorake, i dalje su teški poslovi. U njima nema prodavanja magle, iluzija, interesnih čopora, političkih totema i ikona vlasti. Omiljenih i omraženih likova. A što se tiče naših rođaka sa sela oni su možda i uspeli da negde pročitaju:da osobe koje botuju ne koriste svoje mišljenje. Bot ne nosi koporan i šajkaču, već je nalik malom robotu.
Inače, ne stanuju naši poljoprivrednici na Vračaru, ali ni na nekoj drugoj planeti da bi bili izuzeti iz pomenute okolnosti koja je poodavno prešla nivo suplementa protiv gorušice i sličnih nadimanja. Za naše paore društvene mreže, odnosno njihovi nalozi na Tviteru, Fejsbuku, Instagramu pa i Tiktoku nisu više nikakva iznenađenja, jer su i oni shvatili da i njihov glas treba da se čuje i stigne tamo gde se odlučuje i servisiraju problemi i zahtevi.
CRVENI BOT
Bilo je prepiski, replika, dobacivanja, prekorevanja pa i prozivanja preko društvenih mreža ponajviše u vreme majskih protesta domaćih ratara kojima su se kasnije pridružili proizvođači mleka. Nije to odavalo utisak klasičnog botovanja, ali ni obostranog milovanj po kosi, jer su poljoprivrednici bili jasni i isključivi po pitanju svojih zahteva, a vlast, odnosno čuvari finansijskog ćupa, rešeni da iz pomenute situacije izađu sa što manje troška.
VIŠE...
Besna kolumna
30/03/2023
Ćup bez obraza
19/08/2022
IZVINJENJE CVRČCIMA
19/02/2023
Junsko posipanje brašnom
20/06/2022
Kada su načepili linije strpljenja moglo se čuti od strane predstavnika resornog Ministarstva za poljoprivredu, pa i vlade, da su ratari „zavedeni“ i nagovoreni od strane opozicije da protestuju, ne radi subvencija, već ometanja vlasti da u komplikovanoj situaciji vodi državu.Ratari su takvu poruku dobro razumeli i nastavili sa još jačim pritiscima za ispunjenje njihovih zahteva što se koju nedelju kasnije i ostvarilo.
Najaktivniji preko društvenih mreža, odnosno u formi grupa su MALINARI iz više područja Srbije, koji smatraju da je svaka reč izgovorena u javnom prostoru od bitnog značaja za njihov posao. Bukvalno se tokom cele godine ponašaju kao kakva berza iz tog sektora voćarstva uz praćenje i komentarisanje svih aktuelnosti koje kod nas i u svetu prate malinu.
Njihovi pritisci, zbog problema sa otkupnim cenama, su stalni uz kontinuirano naglašavanje da malina treba da bude proglašena za voćku od strateškog značaja i interesa kako bi se bahati hladnjačari obuzdali. Botovanje u svemu je samo to, što su u potpunosti okrenuti prema interesima svog biznisa, kritikujući sve one koji nemaju lepo mišljenje o crvenim plodovima.
KAKO NAZVATI OVO?
„Odajem počast malini koju smo hranili i koja je nas hranila i izvinjavam joj se što su je rođena deca izdala i stala na stranu hladnjačara. Hvala ti, malino, ali ovaj deo Srbije te ne zaslužuje. Putuj u neke druge krajeve gde će te više poštovati.A ovi što su zadovoljni cenom neka stanu ispred ogledala i neka se zapitaju da li više vole da u svojoj kući i njivi treba da budu svoje gazde ili da u svojoj kući i svojoj njivi budu poslušnici i robovi maloj grupi halapljivih ljudi…“
Ovaj deo omaža, prkosa, upozorenja ili, po slobodnom tumačenju, botovanja pročitan je na skupu u Arilju, sa kojeg su tamošnji proizvođači tražili veću otkupnu cenu a što je istog dana, 10. jula, objavilo tamošnje gazdinstvo Grujović na Fejsbuk stranici „Malinari Zapadne Srbije.“
Posebno emotivne reakcije na ovu objavu izazvala je rečenica :“Malino, izvini što su te izdala rođena deca“!? U više stotina komentara niko nikoga nije ponižavao, psovao, pretio ili nazivao izdajnicima ili plaćenicima, ali zasigurno su imali karakteristike otvorenog pritiska na one koji ovaj Božji dar, što jeste srpska malina, koriste isključivo za bogaćenje određenih grupa i pojedinaca!
To su pritisci sa puno opravdanja i smisla, jer kako drugačije objasniti besmislicu da neko otkupljuje malinu po 250 dinara za kilogram čiji troškovi proizvodnje su 350 dinara?
STRŠLJENI I POŠUMLJENOST SRBIJE
Gorele su društvene mreže i prilikom nedavnog slučaja kada je jedna žena iz okoline Čačka, smrtno stradala od ujeda stršljena. Nažalost, svake godine u ovo vreme registruje se po nekoliko nemilih događaja sa najtežim posledicama.Međutim, koliko sutradan građane je dodatno uznemirila i ražestila vest koju su preneli skoro svi pisani i elektronski mediji pod naslovom:“ Ko ubije stršljena, ide u zatvor“!
Naime, ubijanje stršljena štiti Zakon o zaštiti prirode na čijoj „crvenoj listi“ ugroženih vrsta je i taj insekt, pa je za one koji ga ubiju predviđena novčana kazna od 500.000 do dva miliona dinara. Ako se ta suma na vreme ne uplati okrivljeni ide na izdražavanje zatvorske kazne.
Među brojnim komentarima, koji su u 80 odsto slučajeva bili stavovi i razmišljanja stranovnika srpskih sela koji su najugroženiji od napada stršljena navodi se:“Da je došlo vreme da insekti imaju veća prava od čoveka“ ili aludirajući na čudan zakon :“Kod nas jedino nisu zaštićeni normalni i pošteni ljudi“…
Kada je jedan direktor iz JP „Srbijašume“ objavio, određenom zgodom podatke, o pošumljenosti Srbije, na njih su, zaista, u stilu botova reagovali brojni korisnici društvenih mreža. Naprosto prepoznali su da nešto nije u redu. Naime, prema podacima tog „izvestioca“: pošumljenost u Srbiji 1937. godine bila je 17 odsto, 2006. godine ona je porasla na 29,1 te da je danas čak 40 odsto.
Uz tog gospodina zbog ovakvih podataka, kako se moglo pročitati na društvenim mrežama, jedino su likovali oni koji nelegalno seku šume. Naravno, ne iz dosade ili zabave?!
NEMA VREĐANJA IZ BRAZDE
Klasični botovi koji su duže vreme tema interesovanja medija, ali i drugih foruma ne predstavljaju opasnost za poljoprivredu, jer oni i mnogi drugi, beže od motike kao đavo od krsta. Sa druge strane ne treba se plašiti ni eventualnih botovanja iz brazde, voćnjaka ili farmi, jer tamo se u najvećem broju nalaze oni koji imaju neodoljivu želju da pomeraju granice u proizvodnji hrane i koji su radi ostvarenja tog cilja spremni na svakorazne rizike.
Uz sve to njihova pristojnost koja se oslanja na poštovanje tradicije i neprolaznih vrednosti u svim bližim i daljim srpskim Nepričavama, ne dopuštaju, barem za sada, nepristojne priče i vređanja. Uporno pisanje da je poljoprivreda naša najveća, ali nedovoljno, iskorištena prednost samo je njihovo ubeđenje koje mogu „kačiti“ na svim društvenim mrežama i platformama.
Doduše, i trpeljivost naših rođaka sa sela ima prag i granice. Tako i pročitah na jednom Fejsbuk nalogu objavu: “Kada nekome kažete „ne“, nema potrebe da mu se izvinjavate!!!
Komentari