Foto: Budimir Budo NovovićNeko će reći da je ovaj naslov populizam do bola. Međutim, ako daje nadu da se određene situacije završe, odnosno reše na transparentan i demokratski način, onda ima smisla. Upravo posle razgovora sa najvišim predstavnicima kompanije Rio Tinto, predsednik države Aleksandar Vućić je kazao da će oko sudbine projekta „Jadar“ kod Loznice, poslednju reč, najverovatnije, imati Bog. Sa njim je poistovetio građane tog područja koji bi izjašnjavanjem na referendumu odlučili da li podržavaju ili se protive otvaranju rudnika jadarita, odnosno litijuma na njihovim imanjima, očevini i dedovini!?
Ovoj izjavi predhodilo je oštro obraćanje predstavnika nekoliko udruženja, organizacija i koalicija za borbu protiv korupcije u životnoj sredini iz Podrinja, na adresu predsednika države.“Prestanite jednom za svagda da se ponašate klijantelistički prema kompaniji Rio Tinto, jer vas nisu birali oni, već građani Srbije…“
Referendum kao opcija
Da li je posle ovog „prekora“ prvi čovek u državi stavio prst na čelo ili je ovo sa referendumom bila očekivana reakcija vreme će potvrditi. Doduše, iako se često ne koristi ovaj institut, on po pravilu uvek ima neku vrstu dobitne kombinacije.
Inače, i jedna i druga strana imaju svoje argumente zbog čega treba podržati otvaranje rudnika jadarita, odnosno sprečiti tako nešto po svaku cenu. Predstavnici države, njenih resornih ministarstava i institucija cene da je u pitanju „posao veka“ i da takvu priliku ne treba propustiti. Naravno, uz obećanja da će se od investitora tražiti da se maksimalno ispoštuju svi ekološki standardi kako bi posledice po životnu sredinu bile minimalne. Čak i zanemarljive.
Mišljenja brojnih ekoloških organizacija i nezavisnih eksperata nedvosmisleni su u proceni da tehnologija proizvodnje litijuma stvara ogromne probleme i ostavlja trajne posledice na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Oni tvrde da Studija uticaja na životnu sredinu, bez obzira ko je radio i koliko košta, ne može biti nikakvo Sveto pismo za davanje blanko saglasnosti za otvaranje rudnika.
Poljoprivredno zemljište kao argument
Po prvi put posle prodaje PKB-a na račun odbrane doline Jadra moglo se čuti: da izvore pijaće vode i obradivo poljoprivredno zemljište nikada ne treba prodavati niti izdavati. Ni po koju cenu, ucenu ili ultimatum.
Otvaranjem rudnika u tom kraju, procene su, bilo bi direktno uništeno više stotina hektara izvanrednog obradivog zemljišta dok bi indirektno i uz pristupnu infrastrukturu i druge sadržaje te površine bile višestruko veće.
Poljoprivredno zemljište u Srbiji, pored ostalog, već ugrožava preko 100 novootvorenih kamenoloma dok će ozbiljno umešati „prste“ i novi kop uglja na prostoru Radljeva kod Uba koji bi trebao da snadbeva novu Termoelektranu u Kaleniću. Podsećanja radi: sa tog područja, odnosno Tamnave je svaki četvrti kamion sa povrćem koji se plasira na pijacama u Beogradu i drugim mestima Srbije.
Iz sindikata REIK Kolubara na temu uglja i njegove dalje eksploatacije takođe su „vruć“ krompir bacili u ruke predsednika države uz zahtev da se izjasni, odnosno podrži, njihov nezaustaviv pohod u „nove“ pobede.
Činjenica je da Srbija po pitanju obnovljivih i takozvanih „zelenih“ izvora energije nije učinila previše, ali tvrdnje određenih grupa za pritisak i lobija, kako ugalj nema alternativu narednih 50 godina, prave opštu pometnju. Čak i inat uz rešenost da nekim novim generacijama ne ostave ni grumen tog fosilnog energenta.
10/06/2021 30/05/2021 20/05/2021MOŽDA VAS ZANIMA
Oni postoje, neko je primetio
Sreća, ne plaća se „žvakarina“
Kantar iz kamenog doba
Srbija ne izvozi ugalj
Srbija ne izvozi ugalj a koliko mi je poznato i jako malo električne energije. Poljoprivrednih proizvoda u prošloj godini izvezla je za preko četiri milijarde evra, što je s obzirom na okolnosti sa pandemijom koronavirusa, iznad svih očekivanja. Agrarni stručnjaci i analitičari kažu da bi izvoz iz tog sektora mogao da „dobaci“ i do 10 milijardi dolara godišnje.
Hteo sam da kažem da Srbija kao pretežno poljoprivredna zemlja ima izvanredan potencijal za proizvodnju hrane. Naravno, u osnovi te pretpostavke je očuvano poljoprivredno zemljište. Mi sve činimo da ga devastiramo ili učinimo neupotrebljivim. Mislimo da su 3,5 miliona hektara obradivih oranica kao okean kojemu se ne vidi obala i kraj?!
Iz Ujedinjenih nacija u više navrata su upozorili da će se već 2050. godine, to je bukvalno prekosutra, osetiti značajna nestašica hrane. Procene su da je neće biti dovoljno da bi se obezbedili svi stanovnici planete. Ovo upozorenje je i poruka da oni koji imaju pretpostavke za proizvodnju tržišnih viškova hrane ne sede skrštenih ruku i zadovoljavaju se postojećim stanjem.
Milijaderi kupuju hektare
U slučaju da se nađe kao kviz pitanje ko su danas najveći svetski latifundisti, odnosno vlasnici poljoprivrednog zemljišta, sumnjam da bi bilo previše onih koji bi znali odgovor. Ali, da pomognemo: Bil Gejts osnivač „Majkrosofta“, odnosno tehnološki milijarder ima u posedu više od 100.000 hektara obradivih oranica.
Na pitanje šta će mu tolika zemlja kratko je odgovorio: da je poljoprivreda važan privredni sektor i da će u budućnosti dobijati sve više na značaju.
Džon Maloun, predsednik „Liberti Medija“ prigrlio je skoro 900.000 hektara oranica i šuma. Ted Tarner, osnivač „SI-EN-ENA“ u osam američkih država kupio je 810.000 hektara oranica, rančeva i šuma. I Dzef Bezos, vlasnik „Amazona“ ulaže u kupovinu zemlje i dogurao je do 170.000 hektara sa namerom da se tu ne zaustavi…
Virtuelna hrana samo za gledanje
Još pre pandemije nisu bile neobične informacije da najveći investicioni fondovi iz sveta i Evrope sve više ulažu novac u poljoprivredu, odnosno proizvodnju hrane. Naprosto, činjenica je da se broj stanovnika na planeti neprestano uvećava a obradivo zemljište bitno smanjuje.
Ne samo zbog takozvanih prenamena, već i takozvane biznis nervoze, jer svi žele brzo da dođu do obrta i profita, gde je i dalje najmanja prepreka izgradnja postrojenja sa prljavim tehnologijama na poljoprivrednom zemljištu. Sve naglašeniji uticaj, kada je u pitanju devastacija oranica, imaju i nesporne klimatske promene.
Uz sva uvažavanja novih tehnologija i futurističkih ambicija, ubeđen sam, da se od virtuelne ili hrane iz labaratorija niko neće najesti.
Nas ne „puštaju“ mitovi
Šta radimo mi? Nepopravljivo, i dalje živimo u svetu mitova. Ako ih nema onda ih sami pravimo. Primera radi još dok sam bio dečak slušao sam od starijih da: Vojvodina može da hrani pola Evrope. Ako malo zapnemo i celu. Nažalost, to se nije desilo, ali ta ambicija se i dalje može čuti.
Najnoviji mit vezan je za otkriće rude litijuma na području doline Jadra kod Loznice. U javnosti je plasirano da kada krene ekspoatacija tog retkog minerala možemo da okačimo motike i plugove o klin. Da podignemo sve četiri uvis, jer će on učiniti bogatim i srećnim ne samo građane Podrinja, već cele Srbije.
Oni koji nisu skloni euforijama, kažu da sa tim pričama treba biti oprezan i čuvati ključni resurs koji nam je priroda podarila a to je čisto i kvalitetno poljoprivredno zemljište. Ako njega izgubimo mnoge naredne generacije postaće lutalice i tuđi nadničari.
Mit o jadaritu, odnosno litijumu „načela“ je i najnovija informacija Geološkog instituta SAD, u kojoj se navodi da Srbija nema 10 odsto svetskih rezervi već 1,51 procenata ovog minerala. I to je 1,2 miliona tona što nije za bacanje, ali ni za ludovanje i slična rijaliti raspoloženja kojima smo sve skloniji. A što se tiče Boga, kako primeti veliki pesnik i akademik Matija Bećković, do juče smo njegovo ime pisali malim slovima!
Komentari