Zbunjivanja i takozvana „kupovina“ vremena opasno su se upetljali u našu svakodnevnicu. I više od toga, u poslovanja, funkcionisanja, planiranja, razmišljanja i ukupan život.S vremena na vreme, kako kaže jedna narodna izreka, ne zna se „ko, koga“? Ta prehlada posebno se „nameračila“ na poljoprivrednike, odnosno proizvođače hrane koji svakodnevno dolaze u svakorazna iskušenja, izazove, dezorijentacije i poniženja. Ešaloni analitičara i samozvanih eksperata podržani od podobnih medijskih „pudlica“ govore im da nigde u svetu poljoprivrednik nije bogat i da je u strpljenju spas. Tačnije, u nekakvom čekanju, kao da to što se čeka i očekuje, treba da padne sa neba.

Zbog toga i nazvah najnoviju kolumnu-besnom! Mogao sam i ljutom ili zajapurenom, jer se poljoprivreda poodavno nalazi u gustom okruženju problema, polovičnih ili obećavajućih rešenja. Bez kompasa i jasne strategije. Bitno je da se poseje, a posle toga će se mudrovati, analizirati, debatovati, ljutiti, protestovati, prosipati, prozivati i tužiti. I tako u krug iz godine u godinu.

JUGOSLAV IZ STAJIĆEVA

Nije se samo poljoprivrednik Jugoslav Tomić iz Stajićeva kod Zrenjanina, 19. marta osećao loše i poraženo. Bes su osetili svi oni koji su pročitali da je tog dana bio primoran da prospe 2,5 tone kravljeg mleka, jer nijedna mlekara nije bila zainteresovana da ga otkupi zbog navodnih viškova. Mleko nije mogao da pokloni građanima ili nekoj humanitarnoj ogranizaciji, jer nije bilo pasterizovano čime bi došao u sukob sa zakonom.

U međuvremenu on je nastavio i dalje da prosipa i kada ova kolumna bude izašla pred čitaoce u Jugoslavovom „potoku“ biće preko 30 tona dragocenog mleka čija nestašica je donedavno plašila domaće potrošače.

Ovaj mladi poljoprivrednik koji je 2005. godine u posao farmera uložio zajedno sa suprugom sve što je imao, trenutno ima 150 muznih grla što ga svrstava u srednje proizvođače. Međutim, posle svega što se dešava u sektoru proizvodnje mleka na pravim je mukama jer ne zna kako sebi, svojoj deci i supruzi da objasni da je dalji rad besmislen. Da ih vuče u provaliju.

Oni koji treba da „ispeglaju“ situaciju u mlečnom govedarstvu, skoro svakih desetak dana, povlače poteze koji prave dodatno zbunjivanje i konfuziju. Najnovija priča da će finasijska podrška konditorskoj industriji za mleko u prahu dovesti poremećenu situaciju u red, dodatno je ražestila  mnoge proizvođače.

Naprosto, zbog nedostatka najmanje 40.000 mlečnih krava, Srbija nema viška mleka koje bi se prerađivalo u ono u prahu. Strahuje se da će predviđenih zaštitnih 710 dinara po kilogramu tog mleka otići nekom drugom u dzep i da će to, najverovatnije, biti  proizvođači iz zemalja EU odakle se to mleko i uvozi.

GLAVOBOLJA OD VIŠKA

U tragikomičnoj situaciji su se pred najnoviju setvu našli ratari iz više domaćih regiona. Najenergičnije su reagovali oni iz Braničevskog okruga, odnosno okupljeni oko udruženja poljoprivrednika „Stig“ koji su upozorili da su ih stigli problemi  prošlogodišnje zabrane izvoza pšenice, zbog straha od moguće nestašice, odnosno očuvanja prehrambene sigurnosti. Zbog te državne mere trenutno se u robnim rezervama i kod poljoprivrednika nalazi blizu 1,5 miliona tona pšenice.

Dodatni problem je u tome što je izvoz stao, a i tamo gde ga ima cene su sa svojevremenih 43 do 42 spale na niže od 30 dinara za kilogram.S obzirom da se sve ovo dešava u predvečerje prolećne setve ratari su se uznemirili i pokušavaju na sve načine da nađu rešenje. Od viška pšenice imaju jaku glavobolju, a „aspirin“ niko da im doda?!

Upozorili su resorno Ministarstvo poljoprivrede da je setva značajno poskupela i da im je za hektar kukuruza potrebno 150.000, soje 140.000, suncokreta 125.000 ili šećerne repe 220.000 dinara.Bankarski krediti su nepovoljni, subvencije male a silosi prepuni neprodate pšenice uz opravdano strahovanje da se ista „sudari“ sa onom iz novog roda što bi dovelo do nezapamćene okolnosti.

Predsednik udruženja poljoprivrednika „Stig“ iz Braničevskog okruga Nedeljko Savić, zbog navedene situacije pozvao je ministarku Jelenu Tanasković u Požarevac, radi dogovora i traženja rešenja navedenog problema.Ako poziv bude ignorisan, najavili su, biće prinuđeni da ponovo sa traktorima izađu na ulice, odnosno da blokiraju put kod mosta na Moravi koji vodi od Požarevca ka Beogradu.Besni su ratari Braničeva i zbog niskih subvencija, ali i zbog ultimatuma da se do 31.marta prijave na platformu e-agrar, jer samo na taj način mogu računati na subvencije od 9.000 dinara po hektaru obrađenog zemljišta.

Njihov bes je tim veći što je, kako navode, u Sloveniji slična akcija trajala nekoliko godina a od naših polupismenih i velikog broja elektronski nepismenih poljoprivrednika se traži da to učine za tri meseca.

ZBUNJIVANJE MALINARA

U hladnjačama u Srbiji, prema nezvaničnim podacima, uskladišteno je oko 40.000 tona malina iz predhodne sezone!? Ako je ova informacija tačna, jer ukupan godišnji rod ove voćke je oko 60.000 tona, onda neko ne radi ili ne zna svoj posao. Umorio se, nije zainteresovan a možda mu je „žao“ da se rastane sa crvenim plodovima?Toliko je „zaljubljen“ u njih i želi da ih svakodnevno gleda i divi im se?!

Uz sva uvažavanja da konkurencija, koja se odavno ne zove samo Čile, Poljska ili Kalifornija, već i sve zemlje u okruženju,ne sede skrštenih ruku, da je korona, rat u Ukrajini i inflacija poremetili dosta toga,ipak je teško poverovati da je  jedna nutricionistički najzdravija voćka-što jeste malina postala nezanimljiva za kupce.

Ako je pak sve tačno i istina onda zaista treba upaliti cveno svetlo „crvenije“ i od samih malina da se utvrdi zbog čega jedan srpski brend čami u hladnim komorama domaćih hladnjača.Razmišljati o tome da se takvi poslovi, od kojih samo država godišnje zaradi preko 60 miliona evra, prepuste nekom drugom.Primera radi strancima, koji su vešti da za kratak rok i po povoljnoj ceni prodaju svakakve „trange-frange“ a ne natprosečnog kvaliteta malinu iz Srbije.

KO BACA DIMNE BOMBE?

Umesto da se širi mi imamo situaciju da se sve glasnije može čuti, da bi bilo poželjno, da se srpsko malinogorje smanjuje. Da se kao pre tri i više decenija u vreme takozvanog poljoprivrednog svaštarenja individualni malinjaci svedu na površinu od 20 do 30 ari, odnosno toliko da plodove mogu brati sami ukućani, jer su sezonci skupi i sve teže ih je naći.

Istovremeno, uz bacanje dimnih bombi za zbunjivanje, malinarima skoro niko, ne može da oprosti što su u protekle dve, odnosno tri godine po jako povoljnim cenama prodavali u otkupu ovu voćku.Plodovi klase rolend imali su prosečnu cenu iznad 400 dinara po kilogramu.Oni, čiji dzepovi su ostali polovično puni, više je nego jasno,pokušavaju tu „anomaliju“ da isprave i još dok biljke  nisu olistale „puštaju“ priče kako ovaj voćarski dragulj ulazi u zonu sumraka.

Organizacije malinara na sve ove najave, priče, komentare i zastrašivanja trebali bi na vreme da reaguju.Ponajpre da najozbiljnije porazmisle o efikasnijem udruživanju i formiranju specijalizovanih zadruga i klastera za ovu voćnu vrstu.Dobrih primera imu puno, a oni kako su se organizovali voćari sa područja Tirola i nekih drugih regija, najbolje govore kakve prednosti i sigurnosti imaju proizvođači voća.

U Tirolu udruženi proizvođači jabuka imaju pored sopstvenih hlanjača i druge logistike i po nekoliko manjih poslovnih aviona.Nije im to niko poklonio, već je sve rezultat savremene zadružne proizvodnje i organizacije. Posredničke ruke znaju da budu dobre i korisne, ali po pravilu,kako kaže jedna narodna mudrost: ne češu tuđi svrab!

KUPOVINA VREMENA

Besan sam i ja i moja kolumna, kada su u pitanju poljoprivredne penzije,  što država i PIO-fond „kupuju“ vreme da bi rešili jedno egzistencijalno pitanje istrošenih, premorenih i bolesnih poljoprivrednika.To traje predugo a određene ideje se kuvaju bez ikakvih „začina“ i rokova.Tako je nedavno objavljen podatak da je od 2008. do prošle godine broj onih koji uplaćuju doprinose za poljoprivredne penzije smanjen sa 223.000 na 142.000, odnosno za pola.Trend smanjenja se nastavlja, uz komentar, kako nema društvene podrške za prinudnu naplatu.Zar, da onima koji nas lebom hrane „uterujemo“ dugove?

Da je sreće nebi smelo da bude izostanka društvene podrške za predlog kakav je dao Fiskalni savet Srbije, da se za sve one koji ne mogu da uplaćuju doprinose uvede sticanje socijalne državne zaštite, neke vrste penzije, koja bi se obezbeđivala iz budzetskih sredstava. Ta je suma neznatno veća od one koja je iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiji u prošloj godini „iscurela“ u nekoliko fantomskih nevladinih organizacija i agencija koje su aplicirale na konkursima za sufinansiranje različitih projekata. Među njima i za podršku biznisa žena iz ruralnih područja…

Kupovina vremena je termin koji je „povampiren“, odnosno aktuelizovan kod nas u proteklih nekoliko godina kao takozvana „nova“ normalnost. Inače, mnogi umni ljudi su kazali da je: vreme najveći kapital koji ima svaki čovek. Niko nema pravo da ga bilo kome krade, zakida ili čini nepodnošljivim. Najgore je kada se taj vaseljenski fenomen pojednostavljuje radi obmana i praznih obećanja.Poljoprivrednici su najbolji svedoci svih vrsta kupovina i zakidanja. Skoro uvek, na njihovu štetu!!!

…