Da li je ovo vreme, mesec ili „festival“ akcidenata sa opasnim gasom amonijakom? Najbolje bi bilo ništa od toga, ali kada se u kratkom roku dogodi curenje na više mesta, onomad Pirot a bukvalno juče Pančevo, svaki novi akcident može imati nepredvidive posledice. Najgore je kada stradaju ljudi, ali posle njih na direktnom udaru su vazduh, vodotokovi i zemljište koje je u neraskidivoj vezi sa poljoprivredom, odnosno proizvodnjom hrane. Iako će prirodna remedijacija (sanacija) posle određenog vremena da učini svoje tamo gde su bila veća izlivanja posledice će trajati nešto duže. Podjednako je značajno i to što su posle curenja amonijaka u Pančevu dva lica pritvorena, jer bez odgovornosti sve priče, kritike, upozorenja i prozivke su ravne mlaćenju prazne slame. Slično onome što se ovih dana može čuti na račun sarajevskih „noša“ koje su na fudbalskom juniorskom turniru u tom gradu, da izvinete, napunjene malom i velikom nuždom. Papir za brisanje odavno im dodaju stariji koji se, a da ne trepnu, predstavljaju razumnim, pristojnim, mudrijim i odmerenijim u odnosu na „ostatak“ sveta!?

Tek uz određene nesrećne okolnosti došlo je do otvaranja jednog od ključnih pitanja koje je vezano za transport opasnih materija i materijala. U javnosti se imao utisak da je to strogo kontrolisani posao i da po tom pitanju nema mesta za bilo čiju brigu.Međutim, iskliznuće vagona cisterni sa amonijakom kod Pirota, otkrilo je poražavajuće podatke. Naime, koliko god se naprezali stručnjaci iz ove oblasti ostali su pri „monolitnom“ stavu da je glavni krivac za veliki akcident železnička pruga. Kolosek i šine.

NAJNOVIJE KOLUMNE:

Kružni tok

Kolumne

11/01/2023

Podnošljiva i ništa više – 2022.

Kolumne

27/12/2022

„Mučenica” u visokom društvu

Kolumne

19/12/2022

Ko se bavi transportom, prometom, proizvodnjom ili uvozom opasnih materijala? Ovakvo ili njemu slično pitanje nije postavio bukvalno niko. Jasno je posle maratonske, traljave i burazerske ekonomske tranzicije i svojinske transformacije da to najčešće rade privatni preduzetnici, njihove firme, preduzeća i kompanije.

Država se pogospodila

Propisima, uredbama i drugim zakonskim aktima ovo pitanje je uređeno, ali mi iz svoje sebičnosti i precenjenosti nikako da se upitamo koliko privatni sektor ima iskustva i odgovornosti da se bavi ovakvim poslovima. Država je za kratko vreme posle tranzicionih muka omogućila, bolje reći gurnula u ruke privatnom sektoru, najosetljivije i najkomplikovanije poslove. Naravno da je uz stručan kadar i adekvatnu opremu i tehnologiju moguće uspešno voditi takve poslove, ali isto tako ne sme se ignorisati ni to da privatni sektor u takve priče ulazi isključivo zbog dobre zarade, odnosno profita.

Daleko od toga da sam na strani centralističke i dogovorne ekonomije u kojoj je ključni poslodavac država! Međutim, za određene poslove koji su od zajedničkog, odnosno javnog interesa od nje se očekuje da bude pažljivija i postepeno ih prepušta drugima. I sve one koji su se prihvatili takvih poslova preko resornih ministarstava, stručnih i kontrolnih službi bez prestanka drži na oku.

Uvek se setim da je državno postupanje preko instituta stečaja u sektoru poljoprivrede završeno bez značajnijih rezultata. Kada su „braća“ namirisala velike pare a država odbila da obuje čizme i uđe u agrarnu brazdu, sve je krenulo drugim tokom. Praktično, mnogi poljoprivredni giganti, odnosno kombinati umesto reorganizacija i drugih sadržaja za nastavak održivog poslovanja, pretvoreni su u magacine za mekinje i sličnu galanteriju, iz njih su proizvodne linije sa najnovijim tehnologijama završile na otpadima sekundarnih sirovina dok su samo retki spasili glavu, najćešče, guranjem u zagrljaj nezajažljivih zaljubljenika u sopstveno bogaćenje kako iz zemlje, regiona tako i sveta.

Muža tuđih krava

I „prvo“ čitanje nedavne informacije da je pod „Imlekovim“ brendom „moja kravica“ u našim rafovima prodavano mleko iz Poljske, takođe je neka vrsta akcidenta. Doduše, „Imlek“ se pokrio sa „malim“ slovima i na tetrapaku napisao da je u pitanju dugotrajno mleko proizvedeno u Evropskoj uniji. Taj podatak, najverovatnije, je trebao da fascinira naše kupce, ali se ispostavilo da nije, jer su mnogi čuli njihovu kao i graju nekoliko domaćih udruženja potrošača.

Ne samo „Imlek“ već i ostali otkupljivači na našem prostoru kao i sama država godinama razluđuju domaće stočare kako sa niskim cenama tako i minimalnim i neuredno isplaćivanim premijama za masnu jedinicu. Kao prva posledica pojavile se višemesečna nestašica ove životne namirnice. U takvoj situaciji, legitimno, je pravo jedne privatne kompanije da aktivira svoj „trust“ mozgova i pribegne uvozu mleka. Samo u prošloj godini za uvoz mleka i mlečnih proizvoda, i to najviše iz Nemačke i Poljske, potrošeno je 166 miliona evra.

Neko će pitati: hoće li zbog lošeg stanja u domaćem stočarstvu i sebičnom ponašanju onih kompanija koje su najtešnje vezane za njih, kao i zbog slučaja muže tuđih pored naših živih krava, neko odgovarati ili makar pocrveneti? Bojim se da će ceo ovaj događaj, najverovatnije, imati epilog u stilu one mudre i proverene narodne izreke: “pojeo, vuk magarca“!

Preotimanje radnika

Nisu ovo jedini problemi koji „posećuju“ domaću poljoprivredu i njenu logistiku.Kako su objavili mnogi domaći i inostrani mediji Nemačka ima u planu da uskoro donese novi zakon kojim će se olakšati dolazak radnika sa područja Zapadnog Balkana u tu zemlju. Naravno, da je na tom spisku i Srbija u kojoj će, uskoro, raspisivati „poternice“ za zidarima, vodoinstalaterima, automehaničarima ili sezonskim radnicima…

Nemačkoj su uz navedene potrebni radnici svih profila građevinske, elektro, mašinske, saobraćajne i drugih struka a iskazane su i potrebe i za nekvalifikovanim i sezonskim licima. S obzirom da naš agrar duže vreme kuburi sa sezoncima na našim poljima i ekonomijama sve češće će se viđati njihova zamena iz Indije, Pakistana, Sri Lanke, Vijetnama i još nekih dalekih zemalja. Kako će se oni snalaziti i uklapati ostaje da se vidi?!

Ova najava, grubo je reći, “preotimanja“ koja će na našem tržištu rada napraviti pometnju neće svakoga pogoditi ili zabrinuti. Oni koji se bave proizvodnjom u kojoj ima puno manuelnog rada, povrtari, voćari i ratari, imaće ozbiljan izazov da obezbede dovoljan broj takozvane pomoćne radne snage. Svejedno će jedino biti državi koja se ni najmanje ne „gadi“ na takozvane doznake lica zaposlenih u inostranstvu, koje po nezvaničnim podacima, na godišnjem nivou dostižu sumu blizu četiri milijarde evra.

Odgovor Nemcima

Srbi su poznati kao inadzije i ljudi koji često ignorišu i najkrupnije probleme. Doduše, na najavu „peotimanja“ radnika nizom administrativnih olakšica , ali i visokim zaradama iz Niša su poručili da i oni spremaju odgovor Nemcima. Naime, ekipa istraživača i stručnjaka sa nekoliko fakulteta Univerziteta u tom gradu, posle izrade „robota-pastirice“ za čuvanje ovaca,uveliko radi na još jednoj komleksnoj platformi, odnosno robotu. Nazvali su ga „Agar“ i on će biti u stanju da ore, seje, bere i obavlja još neke radnje u poljoprivredi.Sve na „daljinski“ kako volimo da kažemo!

Drugim rečima moći će da zameni veći broj ljudi u najrazličitijim poslovima. U realizaciji ovog projekta uključeno je više od 30 stručnjaka što najbolje govori o nameri da se on uspešno privede kraju. Najave su da bi robot „Agar“ mogao da se na tržištu pojavi u jesen naredne godine.

Lep je i koristan ovaj niški inat i dobro bi bilo da ih je više. Nemci zbog toga neće „pući“ od jeda, ali je sigurno da naši poljoprivrednici neće imati puno razloga za opuštanje.

Noše pune velike i male nužde

Nažalost, u ovoj kolumni nismo mogli da zaobiđemo jedan događaj koji je gori od bilo kojeg akcidenta, jer on kontaminira budućnost ovog regiona. Naime,na velikom dečjem fudbalskom turniru „Junior kup Sarajevo“ organizovanom prošlog vikend a u tom gradu, došlo je do nasilja i nemilih scena za koje smo mislili da su konačno raspršene i otišle nebu pod oblake. U zaborav. Po zvršetku utakmice između dečaka iz beogradske opštine Zvezdara i Novog Sela kod Zagreba, na parkingu je Beograđane napala grupa maskiranih huligana i jednog starijeg člana uprave, koji je nosio srpsku zastavu, povredila. Toliko da je morala da mu se ukaže lekarska pomoć.

„Zagrevanje“ za ovaj incident još dok je trajala utakmica napravili su u svojstvu navijača dečaci, prosečne starosti oko osam godina iz Splita, koji su uzvikivali “Ubij, Srbina…“  Brzo su utišani, ali je ostala nestvarna scena. Bukvalno „petlići“ u svojoj sportskoj kategoriji koji još uvek koriste noše, napunili su ih i malom i velikom nuždom.

Nema sumnje, da su im papir dodavali stariji. Ne oni koji su ih doveli na turnir, već „gospoda“ koja u svim sredinama pokojne Jugoslavije, a u svojstvu takozvanih političara i njihovih vernih i „nevakcinisanih“ medijskih pratilaca, „analitičara“ i propagandista svojim poganim vokabularom, konstrukcijama, huškanjima, stalnim preispitivanjima, ispadima i čačkanjima pune glave, čak, i tek prohodalih „petlića“. To što su prerano i na neprimerenom mestu „kukuriknuli“, ubeđen sam, trezveniji i normalniji deo javnosti pomoći će im da grešku što pre shvate!!!