Formiranje Ministarstva za brigu o selu iznenadilo je mnoge građane Srbije, a ponajviše, one koji žive i rade u našoj prapostojbini. Pomislili su da se neko šali sve dok u Narodnoj Skupštini nije otvorena rasprava o tri nova resora. Mnogi poslanici zbog toga nisu skrivali zadovoljstvo, pa i oduševljenje, baš kao da je neko „čvrsto“ obećao da ćemo od Nove godine imati dve žetve. Čak je naglašavano da se ovome raduju i neki zaslužni ljudi koji su, doduše „gore“ na nebu, a poslanik Dragan Marković Palma, imperativno je tražio se ubuduće iz rečnika brišu nazivi: seljak, seljačina, seljober i slični, već da se o tim ljudima govori kao o gospodi poljoprivrednim proizvođačima.
Iskustvo nas opominje da preterana hvalisanja, oduševljenja i slična poskakivanja, kada su u pitanju naši prostori, nikome nisu donela neko značajnije dobro. Hoću da verujem da je ovaj slučaj iznimka i da je po sredi tek malo vraćanje poštovanja, priznanja i svega onog što je selo učinilo za brojne generacije, a ne treba kriti, i za opstanak države.
Ubeđen sam da će mnogo vode proteći Dunavom, Savom, Moravom, Kolubarom, Toplicom i njihovim pritokama dok domaće seljane počnu oslovljavati sa gospodom .Neprimereno ih je nazivati mučenicima, jadnicima ili gubitnicima iako to često jesu. Bez obzira na sve igre sa rečima oni su više od gospode, neustrašivi, posvećeni i odgovorni domaćini. Treba podsetiti na situacije da su se mnogi borci sa šajkačama na glavama posle proboja Solunskog fronta vraćali u svoja sela i okućnice sa izgubljenim jednim okom ili drugim delovima tela. Najrođeni su ih tešili da to nije ništa strašno, jer su im ostale obe ruke i noge tako da mogu nastaviti rad na imanju.
Program za preporod sela naveden je kao jedan od prioriteta nove Vlade Srbije. Njegovi stratezi, nema sumnje, dobro su razumeli da je upravo selo glavni „inkubator“ za podmlađivanje domaćeg agrara. Redovi i snage su udvostručene pa je tako uz Ministarstvo za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu formirano i ono za brigu o selu. Poodavno sam na sav glas govorio, pa i pisao, da našem agraru s obzirom na njegov potencijal i kompleksnost nije dovoljan jedan ministar. Kao da je neko to čuo. Doduše, u prvim reakcijama na ovu vest sa „pet zvezdica“ bilo je bezbroj komentara među kojim i onaj: „da su gospoda političari „malo“ okasnili, jer u selima skoro da nema više nikoga“.
možda vas zanima
Otvorena pisma i zatvorena vrata
22/10/2020
Nulta tolerancija na poštenje
15/10/2020
Stiže li uragan u leđa srpskom agraru!?
08/10/2020
Izuzimajući predivnu prirodu u selima sve ostalo je: polovno, polovično, predaleko i često porazno. Bez namere da širim bilo kakav defetizam u svemu ima dosta istine o čemu svedoče podaci: da u 171 seoskoj školi trenutno imamo po jednog učenika, u 2.000 nema dečjih vrtića, 2.140 je bez ambulanti, dok u 400 nema seoskih prodavnica. Prosečna površina okućnica je tek 4,5 hektara dok je poljoprivredna mehanizacija stara između 25 i 30 godina. Iz srpskih sela do pre koju godinu doprinose za penizono osiguranje uplaćivalo je blizu pola miliona poljoprivrednika da bi taj broj spao na svega 155.000. O seoskoj infrastrukturi neću ni reč, jer bi zasigurno, dodatno podebljao već pomenuto razočarenje.
Da se navedena zapuštenost i izopštenost sela i celokupnog ruralnog područja nije mogla sakriti govori i osnivanje Nacionalnog tima za njegov spas od nestajanja čiji planovi su bili na nivou kao da se radi o Švajcarskoj, Austriji ili Holandiji. Nije ni to loše, ko je u stanju da „proguta“, da se mladim poljoprivrednicima besplatno za obrađivanje ustupa 50 hektara napuštene ili državne zemlje, preko oslobađanja od poreza, formiranja garantnog fonda za minimalne otkupne cene, osnivanja nacionalne poljoprivredne banke, pa sve do utemeljenja Poljoprivredne komore.
Realno govoreći domaćem selu potrebna je „dizelka“, naravno i dobri planovi, projekti i iznad svega dugoročna strategija. Da li će se kockice sklopiti posle uvođenja u brazdu dva ministarsta za sektor agrara ostaje da se vidi. Ali i pored toga, svaki pokušaj, pa i kada on kasni, je za poštovanje i podršku.
Iskusni agrarni „soko“ pokazao je vođenjem akcije obnove srpkog zadrugarstva da ima snage, volje i umeća da značajne misije uspešno vodi. Samo zbog toga, zaslužio je, da mu se skine kapa. Bez obzira na određene kritike njegovog postavljanja za ministra, pre svega zbog krštenice, cenim da je bolje imati: „Milana Krkobabića u ruci, nego selo u gradu“.
Komentari