Narodna nošnja i folklor predstavljaju važan deo kulturnog nasleđa i nacionalnog identiteta ali i duh jednog naroda. Veoma je važno da se ova ideja adekvatno prenosi na sledeće generacije. Igor Suzić, apsolvent ekonomije, je iz ljubavi počeo da se bavi folklorom, a kasnije počeo da neguje i jedan stari zanat. Iz hobija je sam naučio da koristi razboj i tka, a danas pravi pojase za narodne nošnje.
Igor ima 27. godina, a kako kaže interesovanje za tkanje se javilo nakon dugogodišnjeg bavljenja folklorom. Ljubav prema narodnoj tradiciji nastala je još u detinjstvu. Prvo mu je pažnju privukla igra, zatim muzika i a već duži niz godina sama narodna nošnja.
Možda vas zanima
Izložba u čast hlebu – simbolu života!
02/06/2016
„Kada sam u jednom određenom trenutku počeo malo ozbiljnije da pristupam našoj narodnoj tradiciji i njenim elementima, posebnu pažnju mi je privukla narodna nošnja, odnosno način njene izrade. Kao što je poznato, pri izradi narodnje nošnje kombinuje se nekoliko tehnika, šivenje, vez, heklanje, pletenje i naravno tkanje, koje je na mene ostavilo najjači utisak pa sam stoga odlučio da sa malo više posvetim toj tehnici izrade narodne nošnje“, rekao nam je Igor.
Pored toga što se bavi folklorom, tkanjem, Igor je i kolekcionar narodnih nošnji odnosno prikuplja autentične komade narodne nošnje.
„U svojoj zbirci posedujem veoma stare i retke primerke narodne nošnje iz različitih delova Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Makedonije. Neki primerci poticu s kraja XIX veka dok ostatak nošnje potiče uglavnom iz perioda između dva svetska rata. Ideja za prikupljanje starih odevnih predmeta je postojala dugi niz godina, ali određeni faktori su uticali na to da se realizacija te ideje malo odloži. Pre 4 godine, prelistavajući oglase na internetu, primetio sam da postoji dosta oglasa koji su se odnosili na prodaju narodne nošnje. Doneo sam odluku da kupim različite elemente ženske narodne nošnje iz okoline Niša i tako je sve počelo“, objašnjava Igor.
U narodnoj nošnji i igrama leži i duh jednog naroda. Pričali smo sa Igorom koliko je folklor važan za očuvanje nacionalnog indentiteta.
„Bogatstvo naše zemlje, u pogledu narodne tradicije, je ogromno i neprocenjivo. Nošnje Srba i nacionalnih manjina koje žive u Srbiji, predstavljaju vrednu kulturnu zaostavštinu koju treba posebno negovati, čuvati i promovisati. Veliki je broj ljudi koji mi često postavi pitanje, koja nošnja mi je najlepša. Odgovor na to pitanje je teško dati iz više razloga. Svaka nošnja je lepa na svoj način i isticanje jedne narodne nošnje u odnosu na drugu ne bi bilo imalo previše smisla. Folklor je bitan elment koji jedan narod razlikuje od drugog, ali u isto vreme i element koji povezuje brojne narode i omoguća svima nama da se kulturno obogaćujemo upoznavajući sopstvenu kulturu i kulture drugih naroda. Očuvanje našeg identiteta kroz narodnu tradiciju, od izuzetne je važnosti za budućnost našeg naroda“.
Iako je naše kolo uvršteno u kulturnu baštinu UNESC-a, kod bas bi trebalo još da se radi na tome.
„Smatram da bi naša država morala mnogo ozbiljnije da pristupi ovoj oblasti, kao što su to već uradile zemlje u okruženju, Mađarska, Hrvatska, Grčka, Rumunija i dr. Srbija treba da prekopira dobre prakse u oblasti očuvanja narodne tradicije i da očuvanje svog identiteta kroz folklor podigne na jedan viši i kvalitetniji nivo“.
Ovim starim zanatom, tkanjem, naš sagovornik bavi se isključivo iz hobija.
„Tkanjem se bavim isključivo iz hobija i ljubavi. Inače, zaposlen sam u jednoj kompaniji, u finansijskom sektoru, a pored toga, apsolvent sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Tkanje, kao i svaki drugi ručni rad, je proces i zahteva određeno vreme stoga tkam kada se vratim sa posla i vikendom. Od tkanja ne može da se živi, i to je svakako teško oboriva činjenica. Tražnja za tkanim komadima narodne nošnje jeste velika i posla ima na pretek, ali, glavni problem predstavlja finansijsko stanje naših folklornih ansambala koji vrlo često nisu u mogućnosti da priušte nošnju koja im je potrebna za nastupe“ objašnjava nam Igor.
Naš sagovornik ističe da je problem što je mali broj ljudi zainteresovano da nauči da tka i da se time bavi. Ukoliko neki od vas žele da nov hobi da popune svoje slobodno vreme, Igor iz više razloga preporučuje baš tkanje.
„Tkanje je zanat koji ima veliku perspektivu. Tržište za plasiranje istkanih komada narodne nošnje postoji i u velikom je povoju. Sve je više onih kojima su potrebni različiti komadi nošnje, što samim tim zahteva i više ljudi koji će se baviti tkanjem. Sa druge strane, to je zanat koja nas psihički rasterećuje i koja nam pruža velike mogućnosti za iskazivanje kreativnosti“.
Ukoliko imate volju da se bavite određenim hobijem, to će biti i glavni pokretač da u tome i uspete. Na pitanje ko Vas je naučio da koristite razboj Igor odgovara:
„Verovali ili ne, razboj sam naučio sam da koristim. Gledajući brojne snimke na YouTube-u, naučio sam osnovne korake u tkanju, počevši od snovanja, preko uvođenja i na kraju samog tkanja. Ključnu pomoć i neprocenjive savete dobio sam od svojih mladih kolega i velikih prijatelja koji se takođe bave tkanjem, Katarine Kosovac i Aleksandra Dragića. Njih dvoje su u velikoj meri omogućili da usavršim tehniku tkanja i zbog toga sam im neizmerno zahvalan“.
Za tkanje kao i za svaki drugi zanat je, težak posao. Iako je poznato da su se u prošlosti tkanjem bavile žene, Naš sagovornik ima drugačije mišljenje.
„Tkanje je, kao i svaki drugi zanat, težak posao. Iako je poznato da su se u prošlosti tkanjem bavile uglavnom žene, smatram da je to više muški posao jer zahteva značajnu fizičku snagu, naročito tokom pripreme za tkanje koje je obiman i fizički težak posao. Ali, ako se neki posao voli onda se ta težina pretvori u svojevrsni sladak umor.Kod tkanja su pored određene fizičke snage potrebni pre svega pedantnost, strpljenje i nešto malo fizičke spretnosti.“
Interesovalo nas je kako nastaje jedan pojas.
„Proces tkanja započinje skicom ili šemom onoga što treba da se tka. Nakon što se odradi matematički proračun broja niti, a zatim i izbor boja koje će se koristiti, pristupa se snovanju, odnosno pripremi niti za namotavanje na zadnje vratilo razboja koje će biti osnova za tkanje. Za snovanje se koristi snovaljka, drveni ram sa kočićima oko kojih se snuju niti. Kada se sa snovaljke skine pripremljena osnova, onda se ona namotava na zadnje vratilo, pri čemu se vodi računa da sve niti budu ravnomerno zategnute. Koristeći tkačku šemu, niti sa zadnjeg vratila se provlače kroz ničanice, a zatim kroz brdo da bi se povezale na prednje vratilo. Kada se to odradi, može se započeti sa procesom tkanja, pri čemu se koriste pedale i to po redosledu iz tkačke šeme. Kombinacijom boja, uvođenja niti, gustine brda, a onda i gaženjem pedala, moguće je dobiti različite šare, odnosno mustre.“
Za nastanak jednog pojasa ili pregače, potrebno je dosta vremena jer je potrebno završiti brojne operacije pre samog tkanja. Za jednu pregaču ili pojas, potrebno je izmedju 4 i 6 sati samog tkanja, u zavisnosti od mustre i potrebne dužine. Na to treba dodati i vreme neophodno za pripremu tkanja.
„Zahvaljujući društvenim mrežama, kao i brojnim prijateljima, kolegama i saradnicima iz sveta folklora, značajan broj ljudi zna da se bavim ovim poslom. Mišljenja su uglavnom pozitivna i veliki je broj onih koji se interesuju za sam proces tkanja. Raduje me što je sve više mladih ljudi zainteresovano za narodnu nošnju. Njihov pristup je vrlo ozbiljan, temeljan i kvalitetan. To podiže bavljenje ovim hobijem na jedan viši nivo“.
Komentari