Nekome sporo prođe i jedna sezona u rezidbi voća, a Radivoj Kojić iz Babine Luke ove godine broji ni manje ni više već četrdesetsedmu. Sa makazama za orezivanje druži se od svoje osamnaeste godine a kako orezati voćno stablo i na taj način mu pomoći da donese zdrave i kvalitetne plodove učio je na plantažama voća u Brankovini. Na ekonomiji nekadašnjeg giganta Srbijanke u ovom valjevskom selu pod voćem je bilo 100 hektara od čega su najveće površine zauzimale jabuka, šljiva, višnja.
Možda vas zanima
„Bilo nas je dosta u kući pa sam ja krenuo da nešto zaradim. Moje kolege i ja smo učili od agronoma. Najviše sam naučio od Dragoljuba Dragojlovića i on je za mene bio najbolji voćar. Puno puta me je i grdio ali mi je i to mnogo vredelo“, priča šesdesetpetogodišnji Radivoj, koji je jedini odmor u ovom poslu imao na odsluženju vojnog roka.
Iako nimalo lak ni jednostavan posao, za Kojića orezati stablo bilo koje voćne vrste nije nikakav problem. Bez imalo muke Radivoj i njegove kolege Spasoje Spasojević i Predrag Urošević prave nove krošnje šljivama, jabukama, višnjama i drugom voću.
„Ovaj posao nije težak, potrebno je malo razmišljati, „uključiti“ mozak. Meni se sviđa. Sve je dobro dok se ne penješ na drvo. Kad moraš da se penješ da bi orezao grane to već nije prava rezidba. Ali ima i toga mada nije prijatno. Mi imamo štapove sa kojima moge da se orežu grane na visini do pet metara. Nas trojica možemo za jedan dan da orežemo zasad od jednog hektara pod šljivom, i to one koja je svake godine uredno orezivana. Tu nema problema, ali je najteže kada dođeš na tuđi rad i moraš da ga prepravljaš“, kaže naš sagovornik kome radni dan u voćnjaku počinje oko osam ujutru i traje do pet popodne.
Nije kaže vodio tačnu evidenciju koliko je do sada orezao voćnih stabala, ali u sezoni njih trojica orežu preko 100 hektara voćnih zasada. Obišao je sva sela u valjevskom kraju a na samom kraju sezone odlazi u voćnjake na Debelom brdu zbog snega koji u ovom kraju ostaje do samog proleća. Od toga u kakvom je stanju voćnjak zavisi i koliko će vremena provesti u rezidbi. Kada smo razgovarali sa Radivojem on i njegove kolege za nešto više od tri sata orezali su 20 stabala jabuke i tridesetak šljiva. Uz to dnevnica jednog rezača je 30 evra.
„Za svaku voćnu vrstu različita je i rezidba. Najlakše je orezati šljivu a najteže jabuku. Dok dobro uradiš jednu jabuku za isto vreme može da se oreže deset stabala stenleja. Najbitnije je kad prilaziš grani da znaš šta treba raditi. Ako razmišljaš koju ćeš tu nema rada ni učinka. Treba znati koju granu ostaviti, koju izbaciti, negde mesto treba dopuniti sa granom koja ima porast i ostaviti je za sledeću godinu. Sezona nam je počela i pre nove godine. Ko ima više voćnjaka on sa ovim poslom kreće ranije a ko ima manje on čeka. Neko sačeka i kraj marta kada počne olistavanje a prošle godine smo orezivali jedan voćnjak koji je bio u cvatu. I vlasnik kaže da je dobro rodio“, uz osmeh priča Kojić, ističući da su svi kod kojih je radio bili zadovoljni „i meni je milo kad je tako, jer čim te zove sledeće godine znači da je zadovoljan“.
„Meni je milo da ovo radim. Najmilije mi je kad se neko čudi i kaže „ti u tvojim godinama još to radiš, i na drvo možeš da se popenješ“. Mlađi kukaju da su ih bole ruke a meni ništa. Niko neće da uči ovaj posao. Dolazili su mlađi i ja im pokažem kako da orežu vodopije oni kažu da im je to dosadno i da ne mogu da rade“, kaže Kojić i dodaje da i nakon svih ovih godina i dalje uči uz profesora Nikolu Spasojevića.
„Nisam baš najbolji što se tiče rezidbe u špalirima. To nisam puno radio i još neke stvari učim. Sad su novi sistemi i traži se drugačiji rad a ja sam više radio na standardan način.“
Retko je naći još nekoga da se bavi ovim poslom toliko dugo, a Radivoj kaže da ima nameru da radi dok god bude mogao.
Komentari