Đurđevići čuvaju porodičnu tradiciju: „Milka Zdravinjka“ umesto klanice. Proizvodnja mleka je odavno ekonomski neisplativa, što za posledicu ima kontinuirano opadanje stočnog fonda. Stočari kažu da mlečne krave sve češće završavaju u klanicama, pre svega zbog niske otkupne cene mleka, ali i drastično povećanih ulaznih troškova.

Porodica Đurđević iz Zdravinja kod Kruševca nije želela da prekida dugogodišnju tradiciju uzgoja krava pa su, umesto da ih prodaju, odlučili da mleko ponude kupcima direktno, bez posrednika. Mlekomat „Milka Zdravinjka“ prvi je u Kruševcu, postavljen je na zelenoj pijaci u tom gradu i „nudi“ domaće mleko, sveže pomuženo u obližnjem Zdravinju, na seoskom gazdinstvu dvanaestočlane porodice Đurđević.

Ideja o mlekomatu rodila se slučajno, nakon televizijskog priloga o aparatu za prodaju mleka, postavljenom u Čajetini.

– Razmišljali smo dugo, vagali, jer ljudi ovde nemaju naviku da kupuju mleko sa aparata. U nekim zemljama je to odavno trend, kod nas tek počinje, mislim da ima samo nekoliko takvih aparata u Srbiji. Verujem da ovaj posao ima budućnost jer je mleko sa četiri odsto mlečne masti sigurno kvalitetnije od kupovnog, sveže je, nema aditive, a i cena mu je niža nego u prodavnicama – kaže Milan Đurđević, jedan od sinova vlasnika ovog poljoprivrednog gazdinstva, Dragiše Đurđevića.

Da je put od ideje do realizacije bio dug i mukotrpan, te da je bilo dana i kada je poželeo da odustane od svega, prizanje naš sagovornik.

-Registrovani smo kao poljoprivredno gazdinstvo, a da bi počeli ovaj posao, morali smo da otvorimo preduzeće. Trebalo je vremena i strpljenja za svu tu papirologiju. Uslov je bila i provera kvaliteta mleka i potvrda da zadovoljava prvu kategoriju – navodi on.

Milan veruje da se prodaja preko mlekomata dugoročno isplati, ali kaže da je na početku to ozbiljna investicija:

-Nabavili smo laktofriz (rashladni uređaj koji se koristi u preradi mleka), naš je kapaciteta do 200 litara i košta oko 1.000 evra. Morate da imate i muzilice, prohromslke kante i naravno mlekomat koji košta između 15.000 i 20.000 evra, kapaciteta 200 litara.

Samom punjenju mlekomata prethodi dosta posla. Milan živi sa suprugom i troje dece, bratom, snahom i njihovo troje dece, majkom i ocem. Svi učestvuju u radu, sem najmlađeg člana koji ima dve godine.

-Proizvodnja hrane je veliki posao, osim toga treba svaki dan nahraniti krave, očistiti štalu. Pre svake muže dezinfikuje se prvo štala, potom vimena, muzilice, prohromske kante. Mleko mora da se procedi pre ulaska u laktofriz u kome se održava temepratura od 2 do 4 stepena, kako se ne bi pokvarilo. Odatle se prebacuje u dezinfikovane prohromske kante i dovozi do mlekomata – objašnjava ovaj stočar.

Dok se ne razvije posao, Milan i supruga Daliborka smenjuju se pored mlekomata.

-Ne snalaze se svi jednako, moramo da budemo tu za početak. Neko bi pola, neko litar, neko više. Neko ima svoju flašu, neko nema i bude im komplikovano, iako zapravo nije. Tu smo da objasnimo, pokažemo, ali i da pridobijemo poverenje kupaca. Kažemo im ono što jeste, da mlekomat praznimo svakog dana, da vraćamo sve što se ne proda (od ostatka pravimo sir), te da svako veče dovozimo sveže pomuženo mleko. Ono što je važno je da mleko u aparatu ne može da se pokvari, odnosno, u slučaju da dođe do nekog kvara aparata ili da nestane struja, mlekomat se automatski blokira, o čemu nam odmah stiže informacija na mobilni – ističe on.

Dok „Milka Zdravinjka“ „uslužuje“ kupce, Milan pravi dalje planove:

-Ako posao zaživi u meri kako smo zamislili, moguće je da ćemo aparat postaviti na još jednoj lokaciji. Razmišljamo o kupovini aparata za prodaju flaša, ali to kasnije. S obzirom na to da je ovo tek početak, zadovoljni smo, imamo solidan broj kupaca. Da bi se sve ovo isplatilo, izračunali smo da je potrebno da prodamo oko 100 litara dnevno. Nismo daleko od toga, priča se polako širi, zadovoljni kupci su nam najbolja reklama.

Inače, pre pokretanja novog posla, Đurđevići su se dovijali na razne načine, kako bi nadomestili ono što gube zbog otkupne cene mleka. Manju količinu mleka koju nisu davali na otkup prodavali su komšijama, poznanicima, a pravili su i sir.

Da pronađu računicu, nije pomoglo ni to što sami proizvode hranu za stoku (pšenicu, ovas, travu, detelinu…), na svojih pet i još osam hektara, koje su uzeli pod zakup.

-Od proizvodnje mleka moglo se lepo živeti do pre dve decenije, a onda je iz godine u godinu bivalo sve gore. Danas mali proizvođači propadaju jer je za njih otkupna cena mleka od 35, 40 do maksimalnih 50 dinara po litru, čime se ne pokrivaju ni osnovni troškovi, ne računajući uopšte uložen rad i trud a, verujte, to je celodnevni posao – ističe Milan.

Objašnjava da godišnje izdvaja oko pola miliona dinara za hranu, naftu, veterinara i vanredne troškove kojih uvek ima, kako bi njegove krave bile zdrave i davale dovoljno kvalitetnog mleka.

-Prvo su krave počeli da prodaju oni koji imaju dva, tri grla jer, osim što kao mali proizvođači minimalno dobijaju za otkup, nemaju pravo ni na subvencije.

Onda su na red došli ovi sa više od tri grla, jer ni subvencije koje dobijaju ne prate ostala poskupljenja – kaže on, te ističe da je za kakav takav opstanak u ovoj proizvodnji potrebno najmanje deset grla.

Pored mlečnih krava, čuvaju ovce i svinje. Ako se pokaže da je mlekomat dobar poslovni potez, planiraju da kupe još krava. Braća Milan i Dalibor selo svakako ne žele da napuste jer je to, kako kažu, okruženje u kome žele da njihova deca odrastaju.