Kraljevačka porodica Cvetić na originalan način promoviše ideju o očuvanju srpske tradicije, identiteta i kulture preko tradicionalne srpske poslastice koja je duže od veka i po bila i ostala zaštitni znak svake srpske kuće. Od 32 vrste slatka za koje se zna u Srbiji Cvetići sami proizvode 24 vrste i to isključivo od voća, cveća i začina iz svog dvorišta. Njihova slatka nalaze se u Engleskoj, Rusiji, Italiji, Indiji i drugim zemljama. Kuća ove ugledne porodice, potomaka Filipa Cvetića, čuvenog kraljevačkog trgovca vina, vremenom je postala svojevrsna mala akademija u kojoj se pored recepata o svim vrstama slatka posetioci mogu saznati sve o načinu posluženja prvog srpskog brenda.
Slatko, kao posebna i skupocena poslastica, prvo je služeno na vizantijskom dvoru i pteteča mu je voće konzervirano u medu. U našu građansku kulturu dospelo je krajem 19 i početkom 20 veka kada jača nacionalni identitet i vremenom postalo je prvi srpski brend koji se danas priprema samo u Srbiji i pojedinim krajevima Grčke i Bugarske.Na specifičan način slatko je našu kulturu simbolički predstavilo i utvrdilo kao evropsku.
Možda vas zanima
U cilju očuvanja i promocije bogatog i raznovrsnog kulturnog i gastronomskog nasleđa i otvaranja novih sadržaja koji će kao značajna i nesvakodašnja turistička ponuda naći svoje mesto na kulturnoj mapi Kraljeva i Srbije, Marina Lukić Cvetić, istoričarka umetnost i njena kćerka Lidija Cvetić, glumica i doktor nauka umetnosti i medija, uz podršku supruga i oca Dragomira, došle su na ideju da u očuvanom ambijentu salona sa početka 20 veka otvore muzej pod već dobro poznatom nazivu „Muzej slatka-Kuća Cvetić“.
Muzej malih predmeta i velikih sećanja
„Cilj otvaranja muzeja je da vratimo slatko u Srbiju jer ono to zaslužuje kao važan simbol i obeležje koji na autentičan i gotovo umetnički način promovišu našu istoriju, tradiciju, običaje ali i građansku kulturu. Knjegina Ljubica, žena knjaza Miloša,prva je u Srbiji kuvala slatko. Dok je knjaz boravio u Kragujevcu, ona je kao „vrhovna domaćica“ u Ljubičevu prela, mesila i pekla hleb, a nedeljom kuvala slatko. Kasnije je to činila Dragutinova žena princeza Katarina, zatim kraljica Marija i druge znamenite Srpkinje. Interesantno je da je u to vreme u Srbiji bilo puno putopisaca, među kojima i Feliks Kanic, Oto Dubislav Prih, Gustav Raš i drugi koji su bez izuzetka pisali da se u kući ministara, profesora, bankara, advokata i lekara, kao i kućama skromnih trgovaca i zanatlija, posetiocima za dobrodošlicu služi slatko. Samo to, da ne spominjem druge vrednosti, slatko je zaslužilo muzej“, kazuje Marina Lukić Cvetić.
Poznato je da se svojevremeno slatko služilo u kafanama Vrnjačke Banje i Soko Banje, kao i na velikim svečanostima kao izraz velikog poštovanja i iskrene dobrodošlice. Zabeleženo je da je krajem 19 veka u požarevačkom zatvoru jedan domaćin, koji je bio na izdržavanju kazne. U svojoj zatvorskoj sobi poslužio slatkim jednog znatiželjnog putopisca koji mu je došao u posetu.
Imajući u vidu kulturno nasleđe koje kao zajednica baštinimo na ovim prostorima, dužnost je da u 21. veku ne ostanemo prebrisani, već da se bogati spojevi građanskog identiteta sačuvaju za budućnost. Prema rečima Marine Lukiće Cvetić i njene kćerke Lidije njihov Muzej slatka ima upravo tu funkciju.
Posluženje važno koliko i slatko
Da bi danas u hiperprodukciji slatkih proizvoda-džemova, raznih namaza i pekmeza sadržalo kulturnu i identitesku simboliku za Srbiju, slatko, prema rečima Lidije Cvetić, zahteva dugu i strpljivu pripremu kao i način kuvanja.
„Slatko se priprema od najboljih celih i jednačitih komada voća koji se dugo kuvaju,neki i nekoliko dana u „pet ili devet voda“. Slatko mora biti providno, ne suviše retko, ni gusto. U odabiru plodova kao i procesu kuvanja ljubav, znanje i iskustvo domaćice ima neprocenjiv značaj. Međutim,nije ni u tome –sve. Mnogo toga od neprocenjive koristi ima i u načinu posluženja jer slatko ne simbolizuje samo dobrodošlicu nego i sublimira nešto najbolje što ta domaćinska kuća ima. Dakle, vrhunsko umeće domaćice je nešto najkvalitetnije što iz te kuće može biti posluženo gostu“, ističe Lidija Cvetić, doktorka nauka koja je uz majku Marinu ušla u sve tajne kuvanja najboljih i najukusnijih vrsta slatka.
Ona kaže da postoje bela i crna slatka i da se tačno zna kada se koje služi. Belo slatko, koje se pravi od belih trešanja, dunje, kajsija i nekih drugih vrsta voća i sveća obično se služi gostima. Na svečanostima na poslužavniku treba da se nađe jedno belo i jedno crno slatko-jedno od krupnog voća, odnosno cveća, a drugo od sitnog. Na svadbi svoje kćerke Lidije sledećeg meseca u jednom prestižnom beogradskom restoranu služiće se slatka od ljubičice i smokava.
Pribor obogaćuje i upotpunjuje čin posluženja
Slatko se obavezno služi ujutru i njime bi trebalo da započne dan. Da bi tokom dana bili bili srećni i da bi nam sve teklo lagano i uspešno trebalo bi, prema Lidijinim rečima, da svako ustane 15 minuta ranije nego obično i da za sebe pronađe ritual i vreme za sopstveno uživanje u nečemu posebnom a jednostavnom, a to je upravo-slatko.
„Nikako ne smemo da gosta poslužimo na plastičnom poslužavniku. Morate da imate lep, čist, gotovo izglancan poslužavnik na kojem će biti besprekorno čista i poštirkana šustikla. Lepe i čiste čaše po mogućnosti od kristala i srebrne kašičice, ako je do moguće, učiniće sam ritual posluženja prijatnijim. Ako tako započne dan imaćete velike šanse da kraj dana dočekate zadovoljno i uspešno“, dodaje Lidija Cvetić.
U muzeju slatka porodice Cvetić nalaze se mnoštvo predmeta za posluživanje slatkim. Tu su sve kolekcije koje su u Srbiji upotrebljavane u prethodnih 150 godina tako da posetioci sami mogu da odaberu kolekciju kojom žele da budu posluženi. Zato ovo nesvakidašnje “slatko“ muzejsko zdanje i vlasnici i gosti nazivaju „Muzejom malih predmeta i velikih sećanja“, koji s puno opravdanja pripada značajnom nematerijalnom kulturnom nasleđu.
Slatka iz kuće Cvetića umalo u avionima Er Fransa
Kuću znamenite familije Cvetić posećivali su mnogi čuveni i poznati ljudi za koje bi bilo potrebno puno vremena I prostora da bude pobrojano samo desetak njih. Tokom čestih dolazaka i dugih zadržavanja u Kraljevu prvih decenija prošlog veka, gotovo svakodnevni gost na jutarnjim posluženjima slatkim bio je Luj Šarl Brege, čuveni francuski pilot,jedan od najvećih svetskih konstruktora aviona ne samo tog doba i čovek po čijoj je licenci u Kraljevu 1927.godine osnovana Dražavna fabrika aviona u kojoj je do njenog zatvaranja proizvedeno 425 aviona tipa Brege 19.
Potomci Filipa Cvetića, čuvenog kraljevačkog trgovca i uglednog građanina, o znamenitom Francuzu znaju mnogo toga značajnog i interesantnog. Znaju da je Luj Šarl Brege konstruktor prvog aviona sa fiksnim krilima „Brege“,prvi čovek koji je 1927.godine bez stajanja preleteo Južni Atlantik i pilot koji je šest godina kasnije izveo do tada jajduži let preko Atlantika -7.200 kilometara bez sletanja.
Onu što je za ovu priču i najvažnike francuski pilot i konstruktor je 1919. godine osnovao prvu avionsku kurirsku službu u svetu,preteču Er Fransa. Cvetići pričaju, malo u šali a više u zbilji, da kuća njihovog pradede i čukundede nije nacionalizovana posle Drugog svetskog rata možda bi se danas u avionima Er Fransa služilo njihovo slatko ka velika i retka poslastica.
Kuća Cvetića – dom za nezbrinute kolekcionare
Dragomir Cvetić, naslednik poznate kraljevačke kuće, njegova supruga Marina i kćerka Lidija govore da su ljudi danas skloni da čuvaju vredan novac, zlato, skupe automobile, dizajnirane predmete, oružje, odeću… U mnogim muzejima nalaze se artifakta iz prošlosti koja predstavljaju bogastvo i slavu nekih porodica.Prema njihovim rečima porodica Cvetić u tom smislu nikada nije bila bogata.
„Moj čukundeda nije imao novca da kuću dekoriše bogato .On je uradio dekoraciju tako da mi njegovi njegovu životnu priču vrlo jasno iščitavamo i danas iz malih predmeta.Kada nam je vraćena kuća 1989. godine u njoj nismo pronašli skupe predmete-srebrni nakit, portrete i skup nameštaj. Deo je uništen tokom ratova,posebno posle Drugog svetskog rata kada je kuća nacionalizovana a za tadašnje stanare to je bila samo jedna stara kuća koja za njih nije imala nikakvu vrednost. Za nas njegove potomke,mog oca,mene i majku, život u toj kući predstavlja umetnost i posebnu privilegiju, i jedan specifičan identitet“, nadahnuto, sa zadovoljstvom i neizbežnom setom kazuje Lidija Cvetić.
Dragomir, Marina i Lidija dodaju da su u kući pronašli fotografije osnivača kuće i njegovih potomaka, onda čirak za slavsku sveću, posudu za žito, činije za voće, zatim kašičice, tacnice ,teglice, lončiće, mlinove, šustikle, stari ormar na kome se kolekcije slatka smenjuju od 1908. godine kada je kuća sagrađena. Pronađen je i ključ od kuće.
Na osnovu toga Cvetići su rekonstruisali i dešifrovali porodičnu tradiciju i čitavu emotivnu istoriju porodice – ono što je najvrednije ostalo u kući. To je priča koja danas kod brojnih posetilaca iz zemlje i sveta izaziva najburnije emocija.Zbog toga je zdanje u ulici Cara Lazara u Kraljevu pored Muzeja slatka i dom za nezbrinute kolekcije i dragocene uspomene i pouke.
Komentari