Ko hrani Beograd?

Ko hrani Beograd?

Provozao sam se autom kroz par tamnavskih sela s ciljem da obiđem nekoliko domaćinstava u Zvizdaru, Sovjaku i Brezovici. Glavni put je asfaltiran, putevi koji vode do domaćinstava nisu. Čitavim krajolikom dominiraju najloni razvučeni preko metalnih ramova. Tek ponegde ugledam moderan, „skup“ plastenik.
 

Plastenici - © Pixabay

Zastao sam na brežuljku da sa uzvišenja pogledam kraj u koji sam stigao. Na prvi pogled učinilo mi se kao da se predamnom nalazi ogromna vodena površina od koje se odbijaju sunčevi zraci – takvu optičku varku stvaraju kilometri razapetog najlona koji se talasa na vetru.

U ovim plastenicima sada se beru rane tikvice, keleraba, praziluk. Roba se sprema za beogradske pijace, neka domaćinstva je odnose sama, a sve češće po nju dolaze nakupci.
 

Voće i povrće - © Pixabay

Stigao sam u domaćinstvo Ignjatovića. Roditelji moga sagovornika Marka ostali su bez posla u valjevskom „Krušiku“ i pre desetak godina doneli odluku da se presele u Zvizdar i pokušaju da žive od svoje „bašte“. Od najmlađeg do najstarijeg člana domaćinstva, svi učestvuju u proizvodnji.

Deca, iako još nemaju dovoljno godina da polažu za traktor, vešto upravljaju njime, znaju sve o proizvodnji povrća, kako se proizvodi rasad, i kada se rasađuje, i kada se bere, i kako se pakuje za prodaju. Odraslim članovima domaćinstva šake su velike, snažne, ogrubele. Koža na licu i potiljku preplanula, izborana od vetra i sunca. Svi su u gumenim opancima. Rade vredno, bore se sa prirodom, proizvode vagone hrane koju „guta“ Beograd.
 

Plastenici - © Pixabay

Nisam mogao da odolim a da ne upitam: „Nisam video ni jednu hladnjaču, gde čuvate robu?“ „Pa nigde, prodajemo je odmah.“ Na to uzvratih pitanjem: „Da li vam je potrebna i da li ste razmišljali o izgradnji?“ „Naravno da nam je potrebna, pre nekoliko godina nas dvadesetak kupili smo hektar zemlje i tu smo stali.“


Prošle godine oluja je uništila mnoge plastenike i biljke ispod njih, sada ih muče uvoznici koji robu donose iz Albanije. Klima je blaža pa albanska roba ranije stiže, a našu državu baš briga da zaštiti domaćeg proizvođača, briga je i za vagone hrane koja se ovde proizvede, briga je i za bilo kakvu pomoć ljudima koji žive od svoga rada.
 

Voće i povrće - © Pixabay

Obišao sam još nekoliko domaćinstava, sve vredni, radni ljudi, žive od svoga rada, priča ista.


Kasno popodne krenuo sam nazad ka Beogradu. Program na radiju prekidaju vesti. Slušam i čujem izveštaje o raznim investitorima i dobrobitima koje nam oni donose. Pada mi na pamet da li bi možda bilo bolje da 10.000 evra damo ljudima koji žive od svoga rada, upošljavaju porodice, rade i stvaraju, napreduju i ambijent u kome živimo čine osmišljenijim i lepšim…

Autor: Dejan Jovanović


Komentari

E-KNJIGA

Vodič za uspešno gajenje borovnica