Danas se sve više građana opredeljuje za poljoprivrednu delatnost, bilo da je ona glavni ili sporedni izvor prihoda. Svedoci smo da se iz godine u godinu podižu velike površine pod voćem, sade atari ratarskih kultura ili izgrađuju objekti sa stokom. Većina se usmerava na granu agrara i poljoprivrednu kulturu koja im je najzanimljivija, najisplativija ili najunosnija.
Možda vas zanima
Sve manje domaćinstava postoji u tradicionalnom smislu, tačnije onih koja se bave raznovrsnom poljoprivrednom proizvodnjom. U razgovoru sa agroekonomistom Dejanom Rosićem, saznali smo koje su sve prednosti raznovrsne poljoprivredne delatnosti naspram one usmerene.
„Takva proizvodnja ima više prednosti; jedna od njih je i organizacija radova na samom gazdinstvu. Ukoliko se gazdinstvo bavi širim spektrom proizvodnje ima mogućnost da ravnomernije rasporedi radove tokom cele godine gde su angažovani svi članovi domaćinstva i kao takva nema velike troškove rada jer članovi porodice sve rade sami“, objašnjava Rosić.
Međutim, kako su gazdinstva sa raznovrsnom poljoprivrednom proizvodnjom uglavnom mala i ne zahtevaju celodnevnu angažovanost svih članova porodice, većina takvih gazdinstava ima jednog ili dva člana koji su zaposleni u nekoj fabrici, administraciji i slično.
„Takva gazdinstva su uglavnom u izumiranju, ali ne iz ekonomskih razloga već zbog sociološkog stanja jer ne mogu dovoljno da reprodukuju radnu snagu, tj. malo je porodičnih domaćinstava koje imaju dovoljan broj članova da bi ono takvo raznovrsno i opstalo, a to predstavlja i veliki problem u Srbiji“, ističe ovaj agroekonomista.
S druge strane, raznovrsna poljoprivredna proizvodnja nosi manje rizika. Ona je biološki održiva jer uključuje plodored – smenu kultura i rotaciju po parcelama, pa smanjuje širenje bolesti i pojavu štetočina.
„Takođe, jedan od benefita je i sigurnost u pogledu ostvarenih prinosa jer se radi o različitim životinjskim vrstama i biljnim kulturama.“
Rosić dalje napominje da je ta sigurnost u tržišnim oscilacijama jer poljoprivrednik koji se bavi raznovrsnom poljoprivrednom proizvodnjom može da ponudi tržištu širok asortiman svojih proizvoda.
„U strukturi budžeta takvog poljoprivrednika ima bar deset stavki koje mu donose priliv – može da bude u tovu svinja koje proda na godišnjem nivu ili kroz prodaju šljiva i tako dalje.“
Dok takvog poljoprivrednika ne pogađa u velikoj meri pad cena određene poljoprivredne sirovine jer će nadoknaditi višom cenom neke druge, pogađa onog koji proizvodi samo jednu sirovinu, ili se bavi određenom granom poljoprivrede, a gaji više kultura u okviru nje.
„Veća gazdinstva raznovrsne proizvodnje su u prednosti u jednom u odnosu na manja: proizvođači manjih gazdinstava ne mogu iz svih oblasti biti dovoljno edukovani i obučeni za sve kulture i probleme koje se dese u poljoprivrednoj proizvodnji, dok poljoprivrednici većih gazdinstava angažuju stručne službe“, napominje Rosić.
Nekada je poljoprivredno gazdinstvo bilo sinonim održive proizvodnje jer je za sebe proizvodilo sve inpute; cedilo se ulje, mlelo se brašno, čuvalo se seme za sledeću godinu, sadile su se sve ratarske, voćarske i povrtarske kulture, hranile su se životinje kojima se kasnije hranila porodica. Danas se dosta inputa nabavlja iz industrije, pa ta održivost podrazumeva robno-novčanu razmenu, ali i dalje, bilo da se odnosi na veća ili manja gazdinstva, ona sa raznovrsnom proizvodnjom nosi mnoge prednosti u odnosu na usmerenu.
Komentari