Više lica paradajza
Italijanu su ga zvali zlatna jabuka, Nemci rajska jabuka, Francuzi jabuka ljubavi, a mi ga danas zovemo paradajz. Kako god ga nazivali, paradajz je danas česta namirnica na svakoj trpezi, ali i lek za prevenciju mnogih bolesti i tegoba.
Prvi paradjz je nicao na predilama Srednje i Južne Amerike, gde je rastao kao korov malih i žutih plodova. Asteci su ovaj predak paradajza koristili u ishrani sa paprikom i solju, a zvali su ga ,,xitomatl“. Ostala južnoamerička plemena, poput civilizacije Inka, ovo voće su nazivali tomati, odakle je i nastalo najprihvaćenije ime za paradajz – tomato. Divlje vrste ove biljke su najpre rasle na teritoriji Anda, Perua, Bolivije i Ekvadora, dok prva kultivisana biljka potiče iz oblasti centralne Amerike.
Nakon što su Španci osvojili ovaj kontinent, paradajz je postao zastupljen na svim njihovim teritorijama. Paradajz je prvenstveno, sa ostalim uvezenim biljkama iz Amerike, bio predstavljan vladarima i visokom staležu, kao afrodizijak i lekovita biljka, a tek kasnije je bio dostupan širokim narodnim masama.
Karl Linenaus je u 18. veku klasifikovao biljke i paradajz je nazvao Lycopersicon esculentum (lat.), što u prevodu znači ,,jestiva vučja breskva“, dok su Germanske veštice su ovo voće koristile u ritualima za buđenje vukodlaka. U Evropi je najviše bio rasprostranjen na Mediteranu zbog blage klime, a u Napulju je već 1692. godine objavljen prvi kuvar sa jelima od paradajza.
Paradajz najbolje uspeva na lakim, propustljivim, strukturnim i ocednim zemljištima, bogatim humusom. Gaji se u plodoredu i veoma dobro reaguje na đubrenje stajnjakom. Najbolji predusevi za uzgoj su luk, grašak, kupus i višegodišnje trave. Na istom zemljištu se gaji tek posle 3 do 4 godine.
Ima veliku potrebu za svetlošću, jer u suprotnom dolazi do poremećaja rasta i razvoja. Iako može da podnese nedostatak vlage, neophodna mu je u periodu cvetanja. Za uspešan razvoj paradajza je potrebna niska vlažnost vazduha, jer visoka vlažnost izaziva poremećaj u ishrani biljaka. Navodnjava se sistemom kap po kap, a zbog kvašenja semena i razvoja bolesti, potrebno je proveravati plastenik. Zalivanje se vrši u prepodnevnim časovima, na svakih 7 do 10 dana. Đubri se kvalitetnim mineralnim đubrivima, posebno u prvoj polovini vegetacije.
Osim toga što se upotrebljava kao sveža salata i dodatak za kuvanje mnogih jela, paradajz je veoma koristan za naše zdravlje. Bogat je vitaminima C, B i K, dok od minerala sadrži kalijum, natrijum, magnezijum, kalcijum i gvožđe. Lipoken u paradajzu je odličan za prevenciju od nastanka arteroskleroze i infarkta, a pruža zaštitu i od malignih bolesti želuca, prostate, debelog creva i grlica materice. U narodnoj medicini ova voćka se često koristila kao lek za probleme varenja, kašlja, bolesti pluća i bešike, a odličan je i kao prevencija protiv bolesti jetre i pankreasa. Kao sveža salata odličan je za regulisanje visokog krvnog pritiska, ali samo ukoliko ne preterate sa soljenjem.
Kao lek, paradajz se do sada najbolje pokazao u vidu soka. Bitno je naglasiti termičkom obradom i dodavanjem hemikalija, sok gubi većinu svojih lekovitih svojstava, te ga je najbolje konzumirati bez sveže ceđenog bez aditiva. Ako ga redovno pijete možete sprečiti pojavu tromboze, posebno u slučaju dijabetesa 2. Odličan je protiv umora i oslobađa telo od neprijatnih mirisa. Reguliše metabolizam, jača imunitet, izbacuje višak tečnosti iz organizma i poboljšava krvnu sliku.
Pripremali ga kao sok, salatu ili čorbu, paradajz će u svakom slučaju imati pozitivan učinak na vaše zdravlje.
