Kada je dvadesetih godina prošlog veka počela robna proizvodnja maline u Srbiji, a jedan od prvih u gajenju ovog voća bio valjevski kraj, teško da je iko tada mogao da zamisli da će upravo po malini ovaj deo naše zemlje biti prepoznatljiv. O tome svedoči i najstarija privredno – turistička ”Dan maline”, koja je posvećena jednoj od najprofitabilnijih voćnih vrsta – malini, i u nedelju po 60. put održana u Brankovini kod Valjeva.

Među 25 malinara iz valjevskih i osečanskih sela, koji su došli na ovogodišnju manifestaciju, bio je i Zdravko Marinković iz Lopatnja, koji na oko 60 ari gaji sorte vilamet, fertodi i polku. U proizvodnju maline nije potrebno puno ulaganja, ali zahteva dosta rada, veli ovaj sedamdesetogodišnji malinar i dodaje da je problem što u selima nema ko da radi, jer nema mladih.

”Zadovoljan sam kvalitetom i količinom ploda, ali i otkupnom cenom. Cena od 700 dinara za kilogram organske maline je odlična. Bilo bi ružno reći suprotno, plaćaju redovno, ja sam prezadovoljan. Da mi je sad 20 godina pod ovim uslovima bih potpisao ugovor sa otkupljivačima doživotno”, kaže ovaj proizvođač iz Osečine.

Na području Kolubarskog okruga pod ovim voćem ima nešto više od 1.500 hektara, a kilogram crvenih plodova hladnjačari trenutno otkupljuju za 630 sa prevozom, dok je organska 730 dinara.

Direktor Instituta za primenu nauke u poljoprivredi dr Rade Jovanović, kaže da ukoliko se primeni samo ono što srpska pamet zna sa jednog hektara moguće je dobiti preko 27 tona maline.

”Postoje brojna tehnička i naučna rešenja, koja se mogu primeniti, da umesto osam do 12 tona po hektaru prinos bude značajno veći, a da kvalitet tih proizvoda bude takav da Srbija postane neko ko kreira standarde i bude u tome prva u svetu. Ukoliko podignemo kvalitet na taj nivo, onda će i sela moći da opstanu, onda ćete moći da živite od vašeg truda i da ova manifestacija traje vekovima”, poručio je dr Jovanović.

Inače gajenje maline počelo je u valjevskim selima Bukovica i Zlatarić, čiji se plod najpre koristio za slatko, sirup i pulpu, prvi veći izvoz od oko 25 vagona svežeg ploda, po ceni od osam dinara po kilogramu, desio se 1938. godine.

Vek malinarstva u ovom delu Srbije bio je turbulentan, uz brojne uspone i padove u proizvodnji i otkpu, gde su se koplja najčešće lomila oko otkupne cene.

Jovan Milinković iz Poljoprivredne savetodavne i stručne službe ”Valjevo”, podseća da se u početku gajila sitnoplodna malina, koja je najkvalitetnija, ali da to nije bila organizovana proizvodnja, koja kreće tek pedesetih i šesdesetih godina prošlog veka, da bi doživela ekspaniziju u periodu od sedamdesetih do devedestih godina.

”Tih dvadeset godina je nešto što je ”zlatni” period valjevskog malinarstva, kada su uvedene nove sorte kao što je vilamet, kada se organizovano radilo na proizvodnji sadnog materijala, kada je bilo dovoljno proizvođača u selima i nije bilo problema sa bolestima maline, kao i sa drugim problemima sa kojima se danas susrećemo a koji su za nas nerešivi”, kaže Milinković.

Po njegovim rečima klimatske promene su jako uticale na gajenje maline, koja je jako osetljiva na nedostatak vlage u površinskim slojevima zemljišta, a tih ”zlatnih” godina imali smo temperature koje u vreme berbe nisu prelazile 30 stepeni i bio je bolji raspored padavina. Uzroka je kaže više, a pored klimatskih promena, manji je broj ljudi na selu koji mogu da se bave ovom proizvodwom, a ”uništen je jedan jako dobar sistem – male kooperative, koje su bile oko Srbijanke kao velikog otkupljivača i prerađivača. Taj sistem je jako dobro funkcionisao, gde se u lancu od primarnog proizvođača do izvoznika, tačno znalo ko šta radi”.

A da bi opstala i bila profitabilna malina je zahtevala da se radi mnogo ozbiljnije, jer gajenje maline bez navodnjavanja u današnje vreme postaje jako rizično, naglašava struka.

”Imamo mi područja u planinskom delu, ali to su tereni iznad 700 – 800 metara nadmorske visine gde još uvek može da se gaji malina u suvom voćarenju, ali sve ispod toga ona zahteva vodu, zaštitu od sunca što jako poskupljuje proizvodnju. Osim toga puno ljudi odustaje od gajenja malina. Naši malinjaci ”kratko traju” četiri do šest godina, za razliku od onih starih koji su donosili rod po 15, 20 godina. Zanavljanje malinjaka je ozbiljan posao, zahteva zdrav sadni materijal, novi pristup gajenju na koji proizvođači jednostavno nisu spremni. Mislim da su nas odavno pretekla neka druga malinogorja i što se tiče same tehnologije i proizvodnje. Mi jesmo kolevka gajenja malina u Srbiji, međutim, neki drugi krajevi gde su bolji uslovi za njeno uspevanje, imaju puno rentabilnije proizvođače koji postižu boqe rezultate”, smatra Milinković, savetodavac za voćarstvo.