Još početkom prošlog veka srpski poljoprivrednici uvedeli su veliku korist od maline, voća koje se u Srbiji kao baštenska biljka gaji od 1880. godine. U daljem tekstu saznajte šta se dešavalo i kako su se kretale proizvodnja, cena maline i koje sorte su se gajile u Valjevskom kraju od 1962. godine do danas.
Možda vas zanima
Početak robne proizvodnje maline
„Robna proizvodnja maline počinje oko 1920. godine, kada se formiraju malinarska područja Valjeva i Čačka. Gajenje maline u Valjevu počelo je u selima Bukovica i Zlatarić, a plod maline se koristio za slatko, sirup i pulpu. Godine 1938. Izvezeno je oko 25 vagona sveže maline sa valjevske pijace. Cena je bila 8 dinara po kilogramu. Vodeće sorte, u prvom periodu, bile su valjevka (marlboro) i gradina, da bi ih zamenile moling promis i moling eksploit, a krajem 20. i početkom 21. veka vodeća sorta je vilamet“.
Srbija treća najkonkurentnija zemlja po proizvodnji i izvozu maline
Zanimljivi su podaci o proizvodnji maline u Valjevskom kraju. Tako je 1966. Proizvedeno 1.300 vagona, 1973. 800, a prošle godine samo 550 vagona.
Ovim i još nekim pojedinostima počinje priča o malini, Brankovini, turizmu, vrednim meštanima ovog valjevskog sela. Sve to, odnosno pola veka Brankovine stalo je u ove korice letopisa „Brankovina 50 godina turizma“. Ono što je više od četiri decenije vredno sakupljao i beležio Siniša Jevtić „o jednoj manifestaciji, u malom znamenitom selu u Zapadnoj Srbiji“, uz niz podataka o turizmu u Brankovini, od rodonačelnika seoskog turizma u Srbiji do danas, Vesna Matić i Slobodan Raković su uobličili i dali prikaz ovog sela u vremenskom kontinuitetu od preko pola veka.
Letopis prati dešavanja od 1962. kada je osnovano Turističko društvo „Ljuba Nenadović“ do 2012. kada je obeležena 50. godišnjica „Dana maline“, dok je poslednjih pet godina dato kroz jedan kratak prikaz.
O letopisu „Brankovina 50 godina turizma“
„Letopis je zasnovan na beleškama Siniše Jevtića, dugogodišnjeg sekretara Turističkog društva ‘Ljuba Nenadović’ i nastavnika Brankovinske škole, koji je prikupljao dokumentaciju i uredno beležio sve što se dešavalo u Brankovini od 1962. pa sve negde do 2000. godine. Sarađujući sa njim ja sam imala priliku da se upoznam sa tim materijalom, koji je obiman, i novinar Slobodan Raković i ja smo nastojali da tu dragocenu građu, dokumenta koja su autentična, sistematizujemo i objavimo u jednoj knjizi kako bi ostala i svedočila o tome kako jedno Turističko društvo postoji 55 godina, kako je Brankovina, a to se stalno zaboravlja, od rodonačelnika seoskog turizma u Srbiji počela da organizuje ‘Dan maline’, a koja je od seoskog vašara prerasla u republičku manifestaciju. Tu je i svedočanstvo o razvoju ovog kraja a sve zahvaljujući grupi entuzijasta koji su šesdesetih godina prošlog veka u malom prigradskom selu videli potencijal, pravili planove za razvoj sela, bili osnivači Istorijskog spomen kompleksa“, kaže dr Vesna Matić, jedan od autora letopisa „Brankovina 50. Godina turizma“.
Manifestacija „Dani maline“
Iz Letopisa prenosimo pojedine detalje vezane za proizvodnju i plasman maline.
Sam letopis prati nekoliko aktivnosti: Turističko društvo i događaje oko njega, manifestaciju „Dan maline“, koja je danas najstarija manifestacija u valjevskom kraju, malinarsku proizvodnju, seoski turizam, formiranje i uređenje Kulturno – istorijskog kompleksa, kao i sve značajne događaje, posetioce i radove koji su za cilj imali unapređenje kvaliteta života stanovnika Brankovine.
Pakovanje malina: Kvalitet plodova određuje klasu
Pojavili su se prvi radio – aparati tranzistori koji se čuju u malinjacima. Za jedan tranzistor treba unovčiti 200 kg maline (16.000 dinara), navodi se u Letopisu.
Na inicijativu meštana u Brankovini je 13. maja 1962. godine osnovano Turističko društvo „Brankovina“, čime je zavičaj Nenadovića i Desanke Maksimović postao rodonačelnik seoskog turizma u Srbiji. Iste godine u nedelju, 1. jula u crkvenoj porti održan je prvi „Dan maline“, „kada se okupilo tri hiljade duša iz Brankovine, njene okoline, a i iz Beograda, Valjeva, Koceljeve, Šapca, pa čak i iz Novog Sada“.
Proizvodnja maline u Valjevskom kraju od 1962. do 1980. godine
„U Valjevskom kraju ove godine (1962) proizvedeno je oko 400 vagona maline. Otkup su vršile zemljoradničke zadruge i plaćale 80 dinara za kilogram, a u slobodnoj prodaji u Beogradu cena je dostizala i 250 dinara. Pojavili su se prvi radio – aparati tranzistori koji se čuju u malinjacima. Za jedan tranzistor treba unovčiti 200 kg maline (16.000 dinara)“, navodi se u Letopisu.
Već naredne godine „tražilo se 2000, a ovo područje proizvodi samo 500 vagona. Zbog poraslog interesovanja za malinom ekstra kvaliteta bilo je predloga stručnjaka da se izvozi i avionom. Na aerodromu Divci postojali su smeštajno kapaciteti tako da se malina bere do devet sati, do deset utovari u avion tako da oko podne već bude na tržištima svropskih metropola Pariza, Minhena, Beča. Ideja pozdravljena, ali nije realizovana, zahvaljujući našoj nesposobnosti“.
Otkup malina: mercedes po ceni fiće
Letopis donosi i podatak da su 1967. godine stručnjaci u Poljoprivrednoj stanici u Valjevu uspeli da usvoje tehnologiju sušenja i mlevenja maline. Po ovoj tehnologiji od šest kilograma sveže maline dobija se kilogram suve, a mogla se prerađivati u ovdašnjim sušarama.
Bivalo je i problema u otkupu. 1969.
Iz Letopisa saznajemo da je 1979. godine prinos maline u Podgorsko – kolubarskom regionu, sa 1.835 hektara bio 5.720 tona maline a da je AIK „Valjevo“ otkupio 5.000 tona.
„Otkupna cena maline prvog kvaliteta je 1,50 novih dinara. Sa ovom cenom proizvođači nisu zadovoljni. Uz to bilo je i zakidanje na meri na taj način što su holandezi bili lakši za oko 200 – 250 grama od stvarne mere koja se zaračunava proizvođačima prilikom otkupa. No i seljaci su uzvraćali tako što drvene gajbice natope u vodi te postanu teže“.
Saznali smo šta nedostaje srpskom malinarstvu!
Iz Letopisa saznajemo da je 1979. godine prinos maline u Podgorsko – kolubarskom regionu, sa 1.835 hektara bio 5.720 tona maline a da je AIK „Valjevo“ otkupio 5.000 tona.
„Zanimljivi su podaci o proizvodnji maline u Valjevskom kraju. Tako je 1966. Proizvedeno 1.300 vagona, 1973. 800, a prošle godine samo 550 vagona. Zaključak je da se površine pod malinom smanjuju i da je rod ‘valjevke’ sve slabiji. Izlaz je u novim sortama. Primera radi Zoran Vićentijević iz Blizonja je sa 60 ari pod ‘gradinom‘ dobio vagon maline.“
Proizvodnja maline od 1983. do 1990. godine
1983. godine u valjevskim selima proizveden je 4.150 tona maline, a vrednost ukupnog izvoza ovog voća je samo 10 miliona dolara „uz minimalan napor i bolju selekciju u branju devizni prihod bi se brzo mogao povećati na 15 miliona dolara“.
Malinu su gajili i tadašnji industrijski kombinati. Tako je 1985. godine Agroindustrijski kombinat „Valjevo“ na svom području imao proizvodnju od 700 vagona od čega je polovina iz valjevskog kraja. Po hektaru proizvođači su imali 10 – 15 tona uz cenu od 150 dinara za prvi kvalitet i 80 za drugi. Valjevska „Srbijanka“ dnevno može, u sezoni, da primi i preradi 200 tona voća ili godišnje 10.000 tona, od čega 6.000 za duboko zamrzavanje ( -20 stepeni Celzijusa), a za sokove i koncentrate od maline 1.000 tona.
Malina polka – vraća vam investiciju već u prvoj godini!
Već 1987. površine pod malinom se šire pa je tako u Podrinjsko – kolubarskom regionu 2.800 hektara, a prinos je oko 10.000 tona. Dve godine kasnije u ovoj proizvodnji pojavljuje se Arilje „od 10.000 tona i ozbiljno konkuriše našem regionu, gde se očekuje proizvodnja od 15.000 tona. Ukupna jugoslovenska proizvodnja procenjuje se na 66.000 tona, od čega je 50 % ugovoreno za izvoz po prošlogodišnjim cenama – malina najboljeg kvaliteta rolend 2,8 nemačkih maraka“.
Proizvodnja maline u kriznim godinama
1990. kako se navodi u Letopisu „Jugoslavija u evropskoj proizvodnji maline učestvuje sa 43 % i nekontrolisanim povećanjem proizvodnje, odnosno izvoza, obara izvoznu cenu, koja je za ekstra kvalitet 3,5 nemačkih maraka. U Podrinjsko – kolubarskom regionu površine pod malinom povećane za 814, pa je sa 4.200 hektara proizvedena 21.000, a otkupljeno 18.787 tona, od kojih je 3.000 završilo u pogonima ‘Srbijanke’. Sva malina isplaćena je tek u oktobru zahvaljujući bankarskim kreditima Filijale Valjevo“.
Godinu dana kasnije problemi. Otkupljeno je svega 10.000 tona maline po ceni od 10 – 12 dinara za kilogram prve klase, dok je konačna cena „rolenda“ 22 dinara. „Brojni su problemi u otkupu. Pojedine zadruge su obustavile prijem svih vrsta voća. Jedina nada seljacima je ‘Srbijanka’ ispred čije kapije se formiraju duge kolone traktora i drugih vozila. Mnogo maline i višnje je propalo ili je ‘prešlo’ u nižu klasu. Bilo je i problema sa isplatom otkupljene maline. Za poslednjih pet godina površine od malinom povećane su sa 4.211 ha i sada je u Srbiji nešto više od 11.000 hektara“.
„1991. sankcije ali i pored toga i ekonomske blokade malina se izvozi „i to po ceni rolenda“ od 4 nemačke marke za kilogram. ‘Srbijanka’ je otkupila uobičajenih 3.000 tona veoma dobrog kavliteta. Plaćanje maline i kupine odmah po prijemu“.
Zanimljivi su i sledeći podaci iz 1993. godine „cena maline je marka za kilogram odnosno 13.000.000 dinara, jaje je milion i po, kilogram kajmaka 35, kilogram krompira 6, belog luka 30, a limuna 130 miliona dinara. Usled hiperinflacije, malinari dobijene dinare odmah konvertuju u marke po crnom kursu kod uličnih dilera. Ovogodišnji rod podbacio je za oko 40 % zbog loše agrotehnike. I pored sankcija malina se uveliko izvoz. I to sa validnim papirima, jer je malina berzanski proizvod koji mnogi traže“.
Da godine krize nisu uticale na malinarsku proizvodnju govori i podatak da je 1994. „uvezeno 10.000 sadnica visokorodne maline za podizanje matičnih zasada, ali je to nedovoljno, jer je intersovanje malinara znatno veće“. Te godine su utvrđeni i pariteti pa se „za kilogram maline, na primer, dobije 0,8 litara jestivog ulja ili 1,1 kilogram šećera, odnosno 2,4 kilograma veštačkog đubriva KAN ili 0,600 litara nafte“.
Procena je da je u Kolubari, Mačvi, Podrinju 1995. godine otkupljeno 16.000 tona maline, od čega je samo „Srbijanka“ preuzela 2.500 tona. U Srbiji rod maline bio je 50.000 tona. Te godine „Srbijanka“ je u saradnji sa Zavodom za poljoprivredu Valjevo formirala pet matičnih zasada „vilameta“ i jedan ogled novih sorti.
„1996. godine u valjevskom kraju, na 900 hektara, rod maline 12.000 tona, od čega će ‘Srbijanka’ otkupiti 2.600, a Hladnjača Lajkovac 3.000 tona. Cena ‘rolenda‘ 4,5 dinara, dok se u izvozu dobija 3,6 nemačkih maraka ( za 1 marku dobija se 3,30 dinara). Iz kontrolisanih rasadnika prodato milion i po komada sadnica, a u matičnjaku Zadružne alijanse Kolubare i Brda proizvedeno je još dva miliona sadnica ‘vilameta’, koje su dobili njihovi kooperanti. Stručnjaci Instituta ‘Srbija’ i Centra za voćarstvo i vinogradarstvo Čačak počinju sa uvođenjem dve nove sorte maline ‘miker’ i ‘glen prosen’ “.
Zbog obilnih kiša i grada ’97. donosi lošije rezultate. Prinos maline je samo 5.000 tona tona, u otkupu „rolend“ 3,3, a drugi kvalitet 2,3 dinara. „Cena je niža od prošlogodišenje, pa malinari tvrde da su na gubitku. Nastavlja se ‘malinarski rat’ u kom se ne biraju sredstva da se preuzme što više maline. U otkupu su metalci, bankari, konfekcionari“.
I za vreme bombardovanja SRJ 1999. godine „malina i višnja se izvoze i to u Zapadnu Evropu, u zemlje koje su nas bombardovale. Spremljeno za sadnju u valjevskom kraju 800.000 sadnica ‘vilameta i mikera’ iz matičnjaka ZZ Lajkovac“.
Proizvodnja maline u posleratnom periodu
2000. godine „Kolubarski okrug jedan od vodećih u našoj zemlji po površini pod malinom, oko 2.500 ha, ali stručnjaci ukazuju da se poslednjih godina malina suši, pa je potrebno animirati nauku i struku da nađe rešenje. Mihalo Milutinović, direktor ‘Jugovoća’ naveo da je u prvoj godini postojana firme ostvaren izvoz koncentrata od maline u vrednosti 550.750 dinara, rolenda 138.600 i griza 134.000 nemačkih maraka. Otkupna cena maline 40 dinara“.
Beleži se i podatak da je u Srbiji 2001. proizvedeno 77.000 tona maline. Već 2003. godine kako je zabeleženo u Letopisu Regionalna privredna komora upozorila da je značajan deo prošlogodišnjeg roda maline iz Srbije izvezen u zemlje Evropske unije, ali da su prilikom kontrole pronađeni tragovi pesticida i teških metala. Dr Sveta Petrović je naglasio da „nema nacionalnog proizvoda od maline, malina se izvozi u smrznutom stanju kao sirovina i u drugim zemljama prerađuje. Kao primer naveo je Ameriku u kojoj postoji oko 1.000 proizvoda koji se prave od maline, u Rusiji oko 300, a kod nas je to broj prstiju jedne ruke“.
Od 2.648 hektara na koliko se malina 2004. godine gaji u šest opština Kolubarskog okruga, na polovini su prisutni simptomi sušenja. Te godine „bilo je i organizovanih protesta malinara pred Vladom Srbije, gde se tražila stabilna cena od 1,28 evra, da se malina proglasi za strateški proizvod, da se osnuje Nacionalni savet za malinu i da zaštitna cena bude jedan evro“.
Već 2006. godine kako je zabeleženo u Letopisu malina se u Kolubarskom okrugu gaji na oko 1.500 ha, a na savetovanju koje je organizovano za „Dan maline“ u Brankovini Aleksandar Leposavić, saradnik čačnskog Instituta za voćarstvo i vinogradarstvo, „sa žaljenjem konstatuje da je u ovim krajevima sa 95 odsto zastupljen ‘vilamet’, jer jedino on trpi nerad i neznanje proizvođača“.
2009. hroničari beleže i veliku aferu „gde je uvezeno 10.000 zaraženih sadnica maline i gde je navodna šteta 240.000 evra. Spor je na sudu“.
50. „Dan maline“ održan je 1. Jula 2012. uz brojne probleme, ali je tog dana na 38 stepeni Celzijusa u hladu Brankovinske crkve malinu izložilo 70 proizvođača.
Letopis obiluje brojnim zanimljivim podacima, fotografijama, članicima, zapisima ko je sve bio u poseeti Brankovini jer je kroz istorijat „Dana maline“ praćen i razvoj sela.
Na kraju letopisa dat je spisak 756 nagrađenih na manifestacijama „Dan maline“ od 1964. do 2017. godine kada je, koji kako navode autori nije potpun, jer su se tokom godina menjali kriterijumi nagrađivanja, pa je nekada bilo i po 100 nagrađenih po jednoj godini.
Prvi put kada je nagrada dodeljivana, 1964. nagrađivani su najbolji frulaši.
Sagovornica: dr Vesna Matić
Autor: Dejan Davidović
Komentari