Još uvek se pamti malina „valjevka“ i „gradina“, koje su zamenile „moling promis“ i „moling eksploit“, a kasnije i „vilamet“. Pamte se i pune traktorske prikolice ovog voća koje su odlazile na preradu u nekadašnji prehrambeni gigant u gradu na Kolubari, a potom na jugoslovensko i svetsko tržište. Godinama je valjevski kraj bio jedan od vodećih i po površinama i po proizvodnji „crvenog zlata“, međutim kada se malina počela gajiti u ariljskom kraju i stavljanjem katanca na „Srbijanku“ Valjevo je izgubilo prestižnu poziciju u gajenju ovog voća.
To potvrđuju i najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku, po kojima Valjevo više nije ni u prvih deset najvećih proizvođača maline u Srbije. Prema podacima objavljenim u Anketi o strukturi poljoprivrednih površina, 2018, po površinama na kojima se gaji ovo voće, grad na Kolubari trenutno zauzima neslavno dvanaesto mesto. Malina se najviše gaji na području Ivanjice na preko 2.300 hektara, sledi Arilje sa 1.874 hektara, zatim Bajina Bašta 1.437, Brus 1.405, Krupanj sa 1.390 hektara.
Možda vas zanima
Po površinama Valjevce su pretekli i Lučani gde malinu gaje na 1.331 hektaru, Prijepolje sa 1.194, Užice 1.026, pa i susedna Osečina, gde se ovo voće gaji na 1.045 hektara. Na desetom mestu je Kosjerić, gde malinjaci zauzimaju 803 hektara, jedanaesta je Požega sa 795 i dvanaesto Valjevo sa površinom od 789 hektara.
Da je u ovom slučaju statistika neumoljiva potvrđuju i poznavaoci prilika u malinarskoj proizvodnji. Jovan Milinković, savetodavac za voćarstvo Poljoprivredne stručne i savetodavne službe „Valjevo“ podseća da je ceo lanac od proizvodnje, preko otkupa do prerade maline bio napravljen kroz kooperative, odnosno Zadruge, koje su imale otkupna mesta odakle su se sve količine proizvedene maline slivale u nekoliko centara, a na vrhu te piramide u Valjevu sa hladnjačom nalazila se Srbijanka i sve što je proizvedeno na teritoriji Valjeva se slivalo tu, prerađivano i odatle išlo na tržište.
„Valjevski proizvođači isključivo su bili oslonjeni na „Srbijanku“, kao jedinu fabriku koja je u sopstvenu hladnjaču mogla da primi nekoliko hiljada tona voća. Kada je ona prestala sa radom proizvođači su ostali obezglavljeni i urušavanjem jednog takvog sistema mi nismo uspeli da se oporavimo“, kaže Milinković.
On navodi da su za proizvodnju maline potrebne hladnjače i prostor gde se ta roba smešta, prerađuje i kasnije prodaje. Nakon gašenja Srbijanke, pojavili su se otkupljivači iz drugih mesta, male hladnjače koje su nicale van teritorije Valjeva, dok u Valjevu je ostala samo hladnjača na Cariću.
Zbog nedostatka preradnih kapacita, malina je sa teritorije Valjeva počela da odlazi na stranu, a proizvođači su, hteli ne hteli, bili prinuđeni da je odvoze sami ili su otkupljivači uspostavljali otkupnu mrežu. Prema Milinkovićevim rečima puno ljudi je prestalo da se bavi proizvodnjom malina jer su videli da to ide teško, da neko dolazi sa strane da otkupljuje i da ih ucenjuje i kvalitetom i cenom.
„Mi nismo imali oko čega da se okupimo, jer je ta hladnjača trebala da bude jezgro gde bi u stvari trebalo sve da se događa. Sada već imamo hladnjaču u Brezovicama, na Stavama koje su počele sa radom u poslednjih godinu, dve dana. Ali u proteklih 15 godina nije postojala mogućnost da se veći broj proizvođača okupi oko nekoga, bilo da je to zadruga ili udruženje, i da se tu kroji dalja sudbina malinarstva. Da vidimo šta to dalje treba da uradimo, koji su to problemi, a koji su isplivali tek u poslednjih pet godina, među kojima su sadni materijal, sistem otkupa, cene, plasman maline“, kaže Jovan Milinković.
Jovan navodi da je Valjevo je jedno od retkih proizvodnih područja koje nije imalo svoje preradne kapacitete i zato je sa prvog ili drugog mesta došlo na sadašnju poziciju sa daljom tendencijom pada.
„Malina se nalazi na vetrometini, sve joj smeta, ponajviše ta cena koja je problematična i nestabilno tržište i sve više ljudi traži druge izvore prihoda jer im je malina nesigurna“, ističe Jovan Milinković i dodaje da je i sama Poljoprivredna stručna i savetodavna služba pokušala da udruži proizvođače što je rezultiralo osnivanjem nekoliko manjih zadruga.
Međutim, kada su, kako kaže, pokušali da izgrade i hladnjaču koja bi bila u vlasništvu samih proizvođača isprečilo se nekoliko problema među kojima su električna energija, loša putna infrastruktura, veliki početni kapital koji poljoprivrednici nemaju. Probali su, kako tvrdi, i preko projekta stvaranja novih zadruga, koji se realizuje u Srbiji, ali do tih para je navodi teško doći.
„Mislim da se u Valjevu ništa nije uradilo kako bi se pomerili sa mrtve tačke, a Valjevo uopšte nije mali grad i to je jedna ozbiljna snaga što se tiče broja ljudi. Mogao bi tu da se nađe određeni broj i radnika koji će da beru i prerađuju malinu, ali mi nemamo to gde da radimo. I dan danas smo mi prinuđeni da ta malina odlazi i iz malih hladnjača, koje trenutno rade na teritoriji Valjeva, jer one rade za nekog sa strane a ne za sebe, nisu samostalni, ni u otkupu, ni u odlučivanju šta dalje sa tim proizvodom. Bojim se da mi ni u dogledno vreme, bez nekog osmišljenog plana u narednih pet godina, nećemo ništa uraditi“, zaključio je Milinković.
On ističe da je potrebno da proizvođači znaju šta treba da urade, kako da dođu do većeg objekta koji može da otkupi i preradi veće količine maline, a kasnije i plasira na tržište.
„Do tada će proizvođači i dalje biti prepušteni otkupljivačima koji uglavnom dolaze sa strane“, zaključio je Milinković.
Jedan od dugogodišnjih problema, na koji struka ukazuje, je i proizvodnja zdravog sadnog materijala. Prema Milinkovićevim rečima na putu do podizanja matičnog zasada maline na teritoriji Valjeva, iz kojeg bi se kasnije zasnivali proizvodni zasadi, stoji jedan jedan član u Zakonu o sadnom materijalu koji ne dozvoljava uvoz sadnog materijal koji bi poslužio za podizanje matičnog zasada.
Komentari