U selu Tavnik, na dvadesetak kilometara severoistočno od Kraljeva, smeštenom na obroncima planine Kotlenik i između reka Zapadne Morave i Gruže, na oko tri stotine hektara pod dunjom proizvodi se 60 odsto ukupne proizvodnje zlatnog žutog voća u Srbiji. Zbog obilnih kiša u maju i junu, a pre svega nezapamćene suše u poslednja četiri meseca rod dunje je prepolovljen.
Mnogobrojne plantaže dunje u kraljevačkom selu Tavnik ne izgledaju kao ranijih godina; plodovi mirisnog voća poreklom sa Kavkaza su daleko sitniji, ima puno suvih stabala i ako narednih nekoliko dana ne bude većih kiša štete u zasadima, posebno onim mlađim, biće daleko veće.
Možda vas zanima
„Dunja je jako otporno voće i na mrazeve i na visoke temperature ali i ona ima prag izdržljivosti. Ova godina je jedna od najnepovoljnijih poslednjih decenija kad su u pitanju vremenske prilike čak i ako iskuljučimo bolesti kojima ovako vreme pogoduje”, kaže Dragutin Jevtović, agronom iz Tavnika.
Prema njegovim rečima procene su da je ovogodišnji rod u proseku manji za 40 do 50 odsto i to u gotovo svim zasadima.
„Ako se zna da da dobar zasad u desetoj godini starosti i sa odgovarajućom obradom i zaštitom može da da prinos od 25 do 30 tona po hektaru, a da ove godine nijedan dunjak ne može da dostigne prinos od 15 tona, onda je lako sagledati posledice suše i štete koju će voćari pretrpeti“, navodi Dragutin Jevtović.
Dobra cena smanjuje gubitak
Stručnjaci kažu da je „tavnička dunja“ najkvalitetnija u Evropi, pre svega zbog veće količine suvih materija i šećera, koji omogućavaju ekspozicija terena i sastav zemljišta. Zbog toga je i potražnja velika.
Ove godine cena dunje se kreće od 35 do 45 dinara, a onu najkvalitetniju rukobranicu kupci plaćaju i 50 dinara po kilogramu što će u velikoj meri nadomestiti znatno manji prinos po hektaru.
„Najveće količine dunje i ove godine preuzeće naši tradicionalni kupci iz Vojvodine, daleko manje slovenački trgovci kao i naši prekupci koji prodaju dunju širom Srbije“, kaže tavnički voćar Ljubodrag Bogdanović.
Kako sam kaže, pitanje je zašto sami ne uspevamo da izvozimo naš proizvod za koji svi kažu da je najkvalitetniji u Evropi.
„Oko dvadesetak odsto ovogodišnjeg roda preradiće se na ovim prostorima u rakiju „dunjevaču“, zatim slatko, džemove i sokove koji su izvanrednog kvaliteta“, zaključuje Ljubodrag.
Kako zaštiti tavničku rakiju dunjevaču
U Tavniku veliki broj domaćinstava proizvodi rakiju od dunje, poznatu kao „Tavničanka“. Radi se o manjim količinima za sopstvenu upotrebu i nešto za prodaju.
Vlado Obradović je jedan od retkih koji svoju dunju ne prodaje u svežem stanju već celokupan rod sa oko pet hektara prerađuje u rakiju dunjevaču, primenjujući recepturu iza koje stoje naši vrhunski stručnjaci. Samo u savremenu destileriju uložio je 10.000 evra.
„Ne plašim se rada ni zdrave konkurencije, ne žalim sredstva jer imam jasnu viziju i plan da kroz nekoliko godina, kad mi dunje budu u najboljoj snazi, znači desetak godina starosti, dostignem proizvodnju od 100 tona dunje na četiri i po hektara, što bi mi omogućilo da dobijem između 14.000 i 15.000 najkvalitetnije rakije dunjevače na čiju ambalažu i dekleraciju smem da stavim svoje ime i naziv svoje destilerije”, kaže Vlado Obradović.
Prema njegovim rečima, falsifikatori i šverceri obezvređuju i njegov rad i trud malobrojnih poštenih voćara. Ti mešetari kupuju jabuku opadanicu po ceni od pet do šest dinara, na litar jabukovače stavljaju do deset kapi arome dunje i tako pod plaštom dunjevače prodaju svoju veštačku rakiju.
„Njih litar rakije košta 150 dinara, verovatno i manje, dok mene proizvodnje prave „Tavničanke dunjevače“ košta 800 dinara. Pa, meni vozači Ekspres pošte i kurirskih službi pričaju da najviše voze aromu, odnosno ekstrat dunje i to bez ikakvih problema“, razočarano priča Vlado Obradović.
Тavnički voćari ne odustaju od proizvodnje dunje
Uzgajanje dunje u Tavniku ima tradiciju dužu od jednog veka i uprkos pratećim problemima i pomanjkanju radne snage retko ko odustaje od proizvodnje. Poslednjih godina sve je veći broj voćara koji podižu savremene plantaže angažujući agronome i zaštitare kako bi došli do što kvalitetnijeg voća.
Ne razmišljaju puno o državnim subvencijama i drugim podsticajima ali samo zahtevaju da ih država, preko svojih inspekcijskih službi, zaštiti od mešetara koji trgujući tavničkom dunjom i falsifikovanom rakijom zarađuju mnogo više od pravih tavničkih voćara.
Komentari