Nakon jedne decenije, kada je priča o velikoj zaradi od gajenja aronije ohrabrila mnoge da podignu zasade ovog jagodičastog voća, zbog cene, ali i neorganizovanog otkupa, poslednjih godina novih zasada, bar u valjevskom kraju – nema. Proizvođači voća, koje se smatra i lekovitim, uglavnom su prinuđeni da ga prerađuju, dok ga u svežem stanju prodaju oni sa manjih plantaža.
Pred odlazak u penziju, pre 13 godina u svom rodnom kraju u ljiškom selu Ba, na 850 nadmorske visine planine Suvobor, aroniju je zasadio Dragan Đurđević. Međutim, kako kaže od početnih pet ari još uvek nije odmakao, jer za ovo voće nema organizovanog otkupa.
„Aronija ne iziskuje velika agrotehnička ulaganja, a ja nju i netretiram hemijskim sredstvima. Pošto je na visini, zasad nisam mnogo ni obrađivao i to je kako se kaže Bogom dano. To su praktično prirodni uslovi u kojima uspeva i u njenoj postojbini. Sa prinosom sam zadovoljan i na pet ari uberem 500 do 700 kilograma. Tu količinu svežeg ploda uspevam da prodam, ali sam nezadovoljan što nije omasovljena ova proizvodnja i što nema organizovanog otkupa kao za malinu, kupinu i drugo voće“, navodi Đurđević.
Možda vas zanima
Pored toga, kako kaže, problem je i nestabilna cena.
„Sada je kilogram 300 dinara i prodajem je svojim prijateljima i poznanicima koji znaju da je ja hemijski netretiram. Ako bi imao veću proizvodnju ona bi propala. Ukoliko bi bilo organizovanog otkupa mnogi bi se odlučili za podizanje zasada aronije na većim površinama”, kaže Đurđević.
Prve sadnice ove lekovite biljke u selu Stubo kod Valjeva porodica Markovića zasadila je pre desetak godina. Na plantaži od 50 ari ima 700 sadnica, gde se trenutna godišnja proizvodnja kreće od 4.000 do 5.000 kilograma. Prema rečima Marka Markovića za aroniju su se odlučili jer ih je tih godina privukla dobra cena, međutim, kako kaže i ovde postoji druga strana priče „ona je dobra i lekovita, ali to malo ljudi ceni“.
„Trenutno je loše tržište za aroniju, ali se snalazimo. Za prodaju je najbolje imati dobar oglas i to najčešće radimo putem društvenih mreža. Problem je što nema organizovanog otkupa kao za malinu ili kupinu. Nismo baš zadovoljni sa prodajom. Mi bi je radije dali i po nekoj nižoj ceni, ali da je unovčimo odjednom, jer i ovo što prodamo čekamo za novac. Ukoliko neko kupi 200 kilograma za džem ili sok mi moramo da čekamo da on proda svoj proizvod kako bi mi naplatili naš“, kaže naš sagovornik.
Zreli plodovi ipak neće da čekaju dobru cenu. U sezoni branja, koja traje desetak dana, Markovići angažuju sedam do deset radnika. Berače plaćaju od 2.500 do 3.000 dinara uz tri obroka po danu. Jedan radnik može dnevno da nabere 30 do 40 kilograma, pošto se sporije bere od maline.
„I cena se promenila u odnosu na ranije godine. Kada smo je mi posadili kilogram je bio od 800 do 1.000 dinara, a sada je to nekih 150 do 200 dinara. Da nije problem prodaja mogli bi i sa ovom cenom da se uklopimo, jer trenutno nema velikih ulaganja kao na početku osim što platimo nadnice beračima. Obično je prodaja po narudžbini po nekoliko kliograma, a kada ostane neprodata veća količina, plod lagerujemo u hladnjaču i prodajemo zamrznut. Prerađivali smo je i u sok, prodavali u svežem stanju, a neko traži i list za čajeve“, ispričao nam je Marko Marković.
Aronija se dobro prilagodila našim agroekološkim uslovima, dobro podnosi niske temperature tokom zime, otporna je i na bolesti. Što se tiče prinosa zasadi u punoj rodnosti daju osam do preko 10 tona po hektaru.
Po rečima Đorđa Sovilja iz Poljoprivredne savetodavne i stručne službe „Valjevo“ u valjevskom kraju prodaja aronije je uglavnom na malo, sa kućnog praga, jer nema organizovanog otkupa. Napominje da su proizvođači koji imaju veće površine prinuđeni da je prerađuju u sokove, džemove, voćna vina, liker, a pojedini plod lageruju u hladnjače i kasnije plasiraju na tržište.
„Interesovanja proizvođača za podizanjem novih zasada aronije sada praktično nema. Aronija je bila aktuelna pre deset godina, kada je baš dosta proizvođača bilo zainteresovano za podizanje zasada ovog voća. Marketinški je dobro ispraćena kako prodaja ploda tako i sadnog materijala. Međutim, u zadnjih pet, šest godina koliko znam nema podignutih novih zasada, čak je došlo i do smanjenja površina“, kaže Sovilja.
Prema njegovim rečima, većina proizvođača je nezadovoljna pre svega sa plasmanom.
„To sada nije ona cena koju su 2011. i 2012. godine očekivali, jer se tada računalo na 4 do 5 evra po kilogramu, ali je ona u otkupu bila daleko niža“, navodi Sovilj, savetodavac za voćarstvo.
Dodaje da ima dosta zapuštenih plantaža u koje proizvođači neulažu, a potrebno je kaže posebno u mlađim zasadima redovno suzbijati korove, đubriti ih, obavljati rezidbu, a po potrebi ih i navodnjavati.
Komentari