Trifunovići su čuvena porodica iz Bukovice, kraljevačkog sela smeštenog uz stari čačanski put i obronke planine jastrebar, koja je odvajkada uživala ugled vrednih i čestitih domaćina-poljoprivrednika, pre svega voćara. Ugled je stican vrednim radom i pošetnim odnosom prema zemlji i tradiciji, i na tim temeljima Stanislav Cane Trifunović odavno je u samom vrhu sprskih proizvođača kvalitetne rakije. Nešto kasnije tom poslu prodružio je proizvodnju najkvalitetnije pršute, slanine i drugih kvalitenih proizvoda od mesa. Uzgajanje limuna Canetu i supruzi Branki bila je i ostala velika ljubav, vremenom i lep izvor prihoda.
Možda vas zanima
Sva rakija Stanislava Caneta Trifunovića je od Crvene ranke,po geografskom određenju i poreklu poznate i kao „Šumadinka”, koja se , kako kaže ovaj uzorni i svestrani poljoprivrednik, izdvaja po tome što se od nje dobija rakija vrhunskog kvaliteta izvanredne punoće ukusa i mirisa, kojoj tehnologija branja, stavljanja u vagonske kace i pecidba daju neuporedivu specifičnost u odnosu na sve druge sorte.
„Moje kace su od preko 10.000 litara, takozvane vagonske, koje se za jedan dan pune zrelom i potpunom zdravom šljivom ,prvenstveno zbog fermentacije, zatim hrastova burad stara dva veka, nasleđene od pradede Pavla, velikog domaćina i čoveka. Sveke godine od rakije iz svakog bureta nestane od pet do sedam odsto, ali godišnje dolivanje nove rakije u postojeću, koja odležava svoje vreme, daje joj specifičnu aromu“, kazuje Stanislav.
Prepečenica „Bukovičanka Canovka“ je potpuno prirodna rakija, jačine 48 stepeni, sa ustaljenom recepturom proizvodnje u koju je utemeljena ozbiljnost, znanje i višedecenijsko iskustvo njenog proizvođača.
Brojna priznanja gode – plasman rakije zagorčava život
Pre dvadesetak godina Stanislav Trifunović i njegova supruga Branka otpočeli su i proizvodnju suhomesnatih proizvoda, najviše domaće slanine, pršute,suvih rebara, a nešto manje i drugih proizvoda najvišeg kvaliteta. Strogo se vodi računa o poreklu i ispravnosti mesakoje se koristi i zdravlju životinja od kojih se dobija sirovina. Ne radi se o klasičnoj industriji mesa, već kako kažu Stanislav i supruga Branka, o specifičnom obliku „domaće radinosti“ koja kao zaštitni znak nosi tradicionalan način pripreme i sušenja mesa, potpunu kontrolu nad celim procesom sve do iznošenja na pijace i drugog vida prodaje.
Kuća Trifunovića je prepuna najvećih nagrada i priznanja sa najprestižnijih sajmova i manifestacija u zemlji. Pehari, diplome i medalje smenjuju jedni druge u vitrinama i policama gotovo svake prostorije i za njihov popis trebalo bi bar par sati. Dominiraju priznanja za rakiju ali ni ona dobijena za najviši kvalitet suhomesnatih prozvoda, naročito slanine i pršute, ne zaostaju puno.
„Svako priznanje godi i lepo je čuti kad se vaše ime pomene na velikim sajmovima, pred brojnim gostima i stručnjacima koji u krajnjem daju poslednju reč o onome što vi radite, ne znajući ponekad i koliko radite. A radite od jutra do ponoći,praznikom i nedeljom. U tom poslu nisam samo ja i supruga, nego i sin Saša i snaja Maja. Da li će to naslediti i unuci? Ne znam, ali ne bih im preporučio. Ja trenutno imam 20.000 rakije proizvedene 2000. godine koju nemam kome da prodam a ni kome da se požalim, osim vama novinarima da se čuje za naše muke“, s ljutnjom i zabrinutošću kazuje Stanislav Trifunović.
Uzgajanje limuna – ljubav koja traje dve decenije
I pored ogromnih obaveza u domaćinstvu; u šljivicima koji se prostiru na dva hektara, pored kazana u vreme pecidbe rakije, zatim sušarama i na pijacama, Stanislav i Branka su 2000. godine počeli su sasvim slučajno da se bave uzgajanjem lumuna koje je vremenom postala njihova velika ljubav ali i dodatni izvor prihoda.
„Od tasta Vukašina Jovanovića pre nepune dve decenije dobio sam prvi limun i prvi savet kako da ga gajimo i tako je sve krenulo. Danas je to moja velika ljubav i nema nijedne tajne kad je u pitanju ova mediteranska voćka koja eto dobro uspeva i u srcu Srbije. Za čitaoce vašeg portala reći ću kako se limun uspešno kalemi što je za mnoge tajna. Uzme se mlada grana limuna sa plodom, što je najbolje ako ploda ima, zatim se sa grane skine lika dužine jednog centimetra i ispod se veže tanka žica. Posle toga, na pola se preseče plastična flaša od dva litra, raseče niz duž i na dnu se izvadi krug da bi kalemljeno mesto bilo na sredini flaše koja se napuni zemljom. Flaša se ne pomera i tako stoji dva meseca dok plod raste. Kasnije se tu formiraju žile. Posle dva meseca flaša se iseče i ostaje zemlja i limun koji se stavlja u saksiju. Zaliva se redovno-svakog dana dva puta s tim što se svake godine saksija menja većom. Na taj način proizveo sam preko 200 limunova, veći broj za prodaju a nešto i na poklon rodbini i prijateljima“, priča Cane.
Čuveni voćar ozbiljno kaže da daleko bolje uspevaju limuni koji se plate od onih koji se dobiju na poklon i u to se uverio na desetine puta. Teško mu je da to kaže onima koji njegov limun očekuju kao poklon, ali tako je, iskustvo je veliko. Preko zime limunovi se drže u posebnoj prostoriji gde temperatura ne sme da bude niža od 4 stepena,ni veća od 20 stepeni. Zbog oprašivanja, pre svega a i nekih drugih razloga svaki onaj koji želi da ima ovu voćku treba da ima bar dva stabla, s tim što se ljubav prema limunu podrazumeva u njegovom gajenju.
Gosti na slavi piju rakiju i limunadu
Trifunovići se čestiti i dobri ljudi, ugledni domaćini, sa velikom familijom i velikim brojem prijatelja te se na njihovoj krsnoj slavi, što kod Stanislava i Branke ,što kod sina Saše i snaje Maje okuplja dosta gostiju-u dva dana kroz kuću prođe i do 150. Znajući za kvalitet njihovog posluženjagosti isključivo piju rakiju „Bukovičanku Canovku“ i limunadu od Canetovih i Brankinih limunova. Nje se popije između 50 i 60 litara. I može se, jer ovo domaćinstvo nikada nije sa manje od 30 stabala žutih, sočnih i ukusnih limunova.
Komentari