Poslednje tri godine bile su veoma teške za proizvođače višanja, možda i najteže u poslednje dve decenije. Cenom od 30 do 50 dinara po kilogramu mogla je da se pokrije samo berba dok su troškovi obrade, đubrenja i zaštitnih sredstava vodili u čist gubitak. No i pored toga porodica Baralić odlučila je da na svom posedu u Lopatnici kod Kraljeva zasadi 450 stabala višnje, verujući u narodnu izreku da posle kiše uvek grane sunce i da je sve bolje nego da se zemlja parloži.
Pre tri godine, kada su proizvođači višanja širom Srbije zbog niske cene sekli svoje zasade, bacali ili odbijali da uopšte beru ovo voće, Dragan i Dana Baralić su, uz pomoć sina Vladimira, na nešto više od 30 ari svoje zemlje zasadili 450 stabala višnje.
Kako Dragan kaže, ni tada, kao ni u poslednje dve godine, niko od proizvođača voća ne samo višnjari, nije mogao da se pohvali nekom zaradom. Dakle, nisu samo malinari, čiji se glas i nezadovoljstvo najviše čuju poslednjih godina, bili u problemu nego i proizvođači ostalog voća, počev od jabuka, krušaka i šljiva, najzatupljenijih vrsta pa do svih ostalih.
Možda vas zanima
„Ja sam se opredelio za višnju i to za sortu-Šumadinka. Imali smo u vidu sastav zemljišta, položaj terena, krupnoću plodova, prinos ove sorte, otpornost na berbu i transport“, kazuje Dragan Baralić.
Baralići u svemu poštuju preporuke stručnjaka i to od sadnje, odnosno izbora voća, obrade do rezidbe i zaštite.
„Prošle godine imali smo prvi rod koji je potvrdio da smo u izboru i vrste voća i sorte napravili dobar potez. Međutim, iako smo imali male količine kvalitetnih višanja suočili smo se sa problemom otkupa. Kad smo mi na jedvite jade prodali 500 do 600 kilograma višanja izuzetnog kvaliteta po ceni od 40 i 50 dinara, može se samo zamisliti na kakve su probleme pa i ucene otkupljivača naišli veliki proizvođači. U lancu otkupa i preprodaje svi su bolje prošli od proizvođača što ne bi smelo da se ponovi. Videćemo kako će biti ove godine“, dodaje Dragan.
Čekajući bolje dane za višnjare
Baralići će i ove godine činiti sve što je do njih da u trećoj godini njihov zasad bude u doličnom stanju-ne žale ni sredstava, niti da ulože rada. Na vreme je urađena jesenja obrada zemljišta, u januaru je rasturen stajnjak, nešto kasnije rezidba i takozvano belo prskanje. Azotna đubriva, zbog lake pokretljivosti azota, dodali su već dva puta-u fazi kretanja vegetacije i pre nekoliko dana – pred cvetanje upotrebili su mađarski KAN. „Mlad je zasad, tako da sa prinosom od 1.000 kilograma biću zadovoljan“, ističe Dragan.
Prema njegovim rečima, njima je sada najveća briga, kao i svima u našoj zemlji i čitavmo svetu, da iz ove katastrofe koja nas je zadesila s koronavirusom izađu živi i zdravi, sa što manje posledica kad su u pitanju životi i zdravlje ljudi , onda i po ekonomiju države.
„Ako epidemija ne potraje predugo možemo razmišljati o berbi i prodaji voća. Mi ćemo učiniti sve što je do nas s tim što očekujemo i pomoć države. U tom lancu svi neka rade svoj posao. Ne treba država da određuje cene naših proizvoda, voća, uključujući i višnje, ali može i mora da preko inspekcijiskih organa kontroliše i sankcioniše nelojalnu konkurenciju, ucene hladnjačara, otkup, kvalitet i način klasiranja“, zaključuje Dragan Baralić, uzorni lopatnički proizvođač višnje.
Komentari