Žalfija (Salvia officinalis) se najčešće gaji kao grmić po malim baštama i na okućnicama. Naše bake su je pažljivo negovale jer su znale da od njenog čaja nema boljeg leka za svaku grlobolju. Ali, porastom svesti o značaju lekovitih biljaka za naše zdravlje, počela je i plantažna proizvodnja ove biljke.

Žalfija voli plodna zemljišta

Pre nego što počnemo da je beremo, sušimo i koristimo kao „lek“ valjalo bi da je prvo upoznamo. Žalfija je višegodišnja biljka, račvastog, drvenastog korena koji duboko prodire u zemljište. Vrlo je otporna na sušu. Mlada žalfija ima zeljastu stabljiku koja, kako biljka stari pri dnu odrveni. Mladi izdanci su svetlozeleni do ljubičasti, prekriveni ređim ili gušćim dlačicama sivobele boje.

Listovi su svetli, s obe strane obrasli dlačicama, jajasti do izduženo kopljasti. Cvet je u obliku malog klasa plave, ružičaste ili bele boje, vrlo prijatnog mirisa koji privlači pčele. Plodić je mahuna, a kada seme sazri opna postane tvrda, kestenjaste do tamnosmeđe boje i zadržva klijavost tri-četiri godine.

Eterično ulje, zbog kojeg se žalfija i najčešće gaji, nalazi se u celom nadzemnom delu biljke, a najviše u listovima. U osušenoj biljci ga ima od 1,6 do 2,7 odsto. Životni vek žalfije je pet do sedam godina, a ukoliko se „nedomaćinski“ gaji počne slabije da napreduje već u četvrtoj vegetaciji.

Žalfija je biljka toplog podneblja i u našim uslovima u proizvodnji valja biti strpljiv. Na malom posedu zasad se zasniva obično iz rasada. Ali za veliku, industrijsku proizvodnju se seje. Кao višegodišnja biljka, žalfija se lako uklapa u smenu sa svim biljnim vrstama bez obzira na to kada se one vade iz zemljišta. Zemljište je važno pravovremeno i kvalitetno obraditi s obzirom na dugi vek useva.

Žalfija se seje samo u zemljište koje je u jesen duboko preorano. Površina zemljišta se u proleće mora izravnati, a sve potrebne operacije treba sprovesti sa što manje prohoda da bi se u zemljištu očuvala vlaga sakupljena tokom zime. Tako dobijemo mrvičasti setveni sloj potreban za setvu sitnog semena žalfije.

Za postizanje dobrog roda i solidbe količine eteričnog ulja potrebno je, pre nego što se žalfija poseje, jesenjim osnovnim đubrenjem u zemljište uneti 30-40 kg/ha azota i po 80-100 kg/ha fosfora i kalijuma. Na proleće, neposredno pre setve, treba uneti 30-40 kg/ha azota, koji će ubrzati nicanje i početni rast biljaka, a ostatak od 25-30 kg/ha azota dodati odmah posle prvog košenja. U sledećim godinama obavezno treba rano u proleće kultivacijom uneti u zemljište NPК (po 40-50 kg/ha čistih hraniva od svakoga) i posle prvog otkosa prihraniti s 25-30 kg/ha

Biljka žalfija dobro podnosi sušu

Seme žalfije klija pri temperaturi od 12 do 15 Celzijusovih stepeni, mada može i kada je hladnije ali je tada taj proces usporen. Žalfija se direktno seje ili se sadi proizvedeni zasad. U rano proleće, najkasnije do 15. marta treba je posejati jer dugo niče i za početni rast treba joj prilično vode. Dubina setve je 1,5-2 cm, a razmak među redovima 50 cm. Po dužnom metru reda trebalo bi da bude 70-80 biljaka, za šta je potrebno 10-12 kg semena po hektaru, s tim da je klijavost semena veća od 80 procenata.

Ukoliko je setva obavljena u optimalnom roku, već u prvoj godini usev se može kositi dva putaZa rasad se seje u leje u aprilu i potrebno ga je stalno zalivati da se može presaditi u julu ili u jesen. Presađuje se na razmak među redovima 70 cm, a u redu 40-50 cm. Zalivanje useva je obavezno, a za proizvodnju sadnica po 1 ha potrebno je 250-300 kvadratnih metara leja i pola do jednog kg semena. . Ako se posadi rasad, u prvoj godini sadnje usev se kosi jedanput ili se uopšte ne kosi.

Nicanje počinje za 20-25 dana posle setve i za to vreme niknu brojni širokolisni korovi koje treba uništiti neposredno pre nicanja, a potrebno ga je više puta okopati i opleviti. Poput svih višegodišnjih biljaka i žalfija brzo raste pa rano zatvara redove, čime se smanjuje mogućnost nicanja korova. Ipak, prijaju joj kultiviranja do zatvaranja redova.

Početni razvoj je vrlo spor, retko cveta u prvoj godini, a u drugoj procveta vrlo rano. U uslovima kontinentalne klime cvetanje započinje početkom maja, a traje do kraja juna. Plodovi vrlo sporo sazrevaju, tek u avgustu, a berba je otežana zbog osipanja semena.

Visoke dnevne temperature pogoduju rastu i nagomilavanju eteričnog ulja. Zime bez snega, uz jače golomrazice, mogu u kontinentalnim krajevima zemlje naneti veće štete mladom usevu, pa se zato žalfija može preventivno zagrnuti posle drugog košenja.

Dobro podnosi sušu, ali mlade biljke iz direktne setve za početni rast zahtevaju prilično vlage. Nije osetljiva na kvalitet zemljišta, ali ipak najbolje rezultate daje na toplim humusnim s dobrim vodno-vazdušnim režimom.

Zeleni delovi žalfije dobri za eterična ulja

Zeleni delovi žalfije služi za dobijanje eteričnog ulja. Pokošeni zeleni delovi se osuše, listovi se izdvoje trljanjem i ventiliranjem, a otpad se upotrebljava za destilaciju eteričnog ulja. Vučenom samoutovarnom mašinom se kosi u visini 8-10 cm, jer se niže košene biljke mogu smrznuti u toku zime bez snežnog pokrivača. U prvoj godini žalfija se prvi put kosi tek u julu, a početkom oktobra drugi put.

Od dva otkosa dobija se 6-8 t sveže zelene mase po hektaru, a od nje se doradom dobije 1,7-2 t suvog lista ili 10-12 kg eteričnog ulja. Višegodišnja žalfija prvi put se kosi već u maju, a drugi put krajem septembra. Prinos sveže zelene mase u oba otkosa može biti 14-16 t/ha, od čega se doradom dobija 1,7-2 t suvog lista ili 10-12 kg eteričnog ulja.

Кada se od žalfije želi dobiti samo eterično ulje kosi se u punom cvetanju, početkom jula. Ako je prinos po hektaru pri jednom otkosu 12 t zelene mase i ako je sadržaj eteričnog ulja 1,7 procenata u suvoj materije, dobija se 20 kg eteričnog ulja.

Žalfija kao lek

Кoliki je žalfija imala značaj u istoriji i koliko je njena lekovitost cenjena, govori podatak da je davno, u delu Evrope, njeno uzgajanje bilo zakonom obavezno. Naime, Кarlo Veliki, Franački kralj i kralj Italije zakonom je regulisao uzgajanje ove biljke.

Кada mu je predočeno kolika je lekovitost i zdravstveni značaj žalfije, u šta se kasnije i sam uverio izlečivši se od ozbiljne bolesti, naredio je svim manastirima da moraju uzgajati lekovito bilje od kojih će na prvom mestu biti žalfija. Lekovitost žalfije je u Evropi prepoznata još u srednjem veku, mada je u istočnoj medicini ona korišćena stolećima pre nove ere.

Žalfija odnosno Salvia officinalis je eterična, raskošna, lekovita i mediteranska biljka koja se vekovima gaji zbog svojih lekovitih svojstava. U našem narodu je poznata pod raznim imenima, kadulja, kalaver, džiger-trava, kuš, slavulja itd. Listovi i cvetovi se skupljaju u periodu maj – jul.

Biljka je izrazitog mirisa a ukus je gorko – ljut. Žafijom su lečena najteža oboljenja pre nastanka antibiotika, pa bi se moglo reći da je bila jedini spas u tim slučajevima i davnim vremenima. Pripremala se i koristila na različite načine – kao sveža i suva, cedila se i od nje pravilo eterično ulje, kuvao se čaj, žvakala se sveža kod zubobolje i obolelih desni, previjala na rane i povrede dobijene u borbama. Njana izuzetna lekovitost, obzirom da je jedan od najjačih prirodnih antibiotika, anitimikotika i anstiseptika, svrstava je i danas na prvo mesto, kao kraljicu među lekovitim biljem.

Obzirom da je današnja farmaceutska industrija izuzetno napredna, sve blagodeti zalfije se maksimalno iscrpljuju, a dalja ispitivanja pokazuju da se u njoj kriju i odgovori na pitanja kod kojih konvencionalna medicina još uvek nije dala odgovore. Specijalnim procesima iz ove čarobne biljke izdvajaju se lekoviti sastojci koji se kasnije koriste za proizvodnju raznovrsnih lekova, sprejeva, pastila, vodica za ispiranje usta, sapuna, krema, pasti za zube, čajeva, eteričnih ulja pa čak i parfema u kozmetologiji.

Naučnici danas ispituju uticaj žalfije na pamćenje i korišćenje njene lekovitosti u lečenju Alchajmerove bolesti. Prirodna medicina veruje da lekovita svojstva žalfije iako su brojna, još uvek nisu u potpunosti ispitana.

Prirodnjaci i travari spremaju specijalno vino od žalfije koje služi za oporavak od najtežih bolesti. Pripremaju ga tako što u dva litra kvalitetnog crnog vina stave oko 30 grama suve žalfije, sve prokuvaju i ostave da se ohladi. U tako ohladđen napitak dodaju i med. Pije se u malim količinama. Ovaj eleksir koristio se na srednjevekovnim dvorovima i lečio je najteža oboljenja. Žafija se još koristi u kulinarstvu, a obzirom da ima izrazito antimikrobno dejstvo, efikasna je i u sprečavanju preteranog znojenja.

Možemo slobodno reći da žalfija spada u najlekovitije biljke na svetu. Divlja žalfija i danas raste na obroncima planina i teško je dostupna, međutim, pitoma je tako prilagođena da uspeva ne samo na njivama i u baštama već i na balkonima u saksijama širom sveta tako da je dostupna gotovo svima, a ono što je čini posebnom je sigurno njeno antibakterijsko, antimikrobno, antiseptično i antimikotično dejstvo. Širok je spektar patogenih organizama koje ova biljka uništava pa se stoga koristi u lečenju upornih bakterijskih, virusnih i gljivičnih infekcija grla, bešike, creva, bubrega itd. Ono što je takođe karakteristično je to da žalfija ne stvara rezistenciju kao što je slučaj sa sintetičkim antibioticima. Treba je uzimati, dozirano, po potrebi i uz savet stručnog lica. Nije preporučljiva za trudnice, doilje i epileptičare.