Za 15 godina kako se bave cvećarstvom Goran i Olivera Joković iz Musine Reke kod Kraljeva prešli su trnovit put; bez znanja, iskustva i dobrih učitelja ali i malo novca počeli su tiho i skromno da bi danas u proizvodnji cveća stigli do uzora kojim je teško naći ravna na prostorima ne samo kraljevačkog kraja nego i cele Srbije. U sinu Nikoli vredni bračni par ima dostojnog naslednika, a po svemu sudeći u ovom lepom, ali nimalo lakom poslu pridružiće se i drugi sin Nenad.
Jokovića plastenici u Musinoj Reci, živopisnom selu u dolini Zapadne Morave na svega osam kilometara od Kraljeva u proleće su izgledali čarobno. Uprkos pandemiji prodaja je išla iznad svih očekivanja i do početka maja u domaćinstvu i pijacama od Kraljeva do Beograda prodata je celokupna proizvodnja sa preko 250.000 biljaka, počev od kadifa, surfinija, begonija, lepog Jova, petunija, muškatli svih vrsta i mnogih drugih vrsta.
„Strepeli smo više nego ikada kako će ići prodaja. Mislili smo kome je do cveća kad strašna pandemija hara Srbijom i celim svetom”, kaže Olivera.
možda vas zanima
Međutim, preko svih očekivanja prodaja je išla fenomenalno, a najviše kućna – na licu mesta a onda na pijaci u Kraljevu, Čačku i drugim gradovima.
„Zarada je odlična, tako da smo se vrlo brzo odlučili da prolećno cveće zameniimo jesenjim, jer su to naše mušterije očekivale od nas”, kazuje Olivera , stub porodičnog biznisa ove vredne porodice.
U cvećarskoj proizvodnji Jokovića nema improvizacije. U Sloveniji nabavljaju prvoklasni i provereni sadni materijal, kao i đubrivo i zaštitna sredstva. Znanje i iskustvo ne manjkaju a dobar glas, kao najbolja reklamu, odavno se pročuo. Sada Olivera i Goran daju savete drugima kako se cveće sadi, gaji i održava za razliku o početnih godina kada su skupo plaćali svaku tajnu, struku i nauku.
„Zaista smo dostigli vrh u ovom poslu ali i dalje učimo, jer samo tako možemo da ostanemo na tržištu. U plastenike, sisteme grejanja i zalivanja, prevozna sredstva uložili smo oko 150.000 evra sopstvenog novca ali i iz kredita i ništa ne smemo da prepustimo slučaju. I drugi napreduju i zdravu konkurenciju doživljavamo kao podsticaj za još veći rad i posvećenost“, dodaje Oliverin suprug Goran.
Ovih dana privodi se kraju prodaja jesenjeg cveća koje je u masovnu proizvodnju ušlo pre dve godine. Domaćinstvo Jokovića prepuno je kupaca. Prodaja se ugovara telefonom, pravi se raspored da se zbog pandemije ne bi pravile gužve. Glavnu reč u poslu polako preuzima sin Nikola koji je uz roditelje ovladao svim tajnama proizvodnje cveća bez obzira što se školovao za kuvara.
„Iako je kuvarski zanat u današnje vreme jako profitabilan našao sam ljubav i egzistenciju u cveću. Svoj sam na svome, jeste da puno radim ali znam zašto i vidim plodove svog rada. Diploma kuvara stoji „zlu ne trebalo” i to vredi znati ali sam siguran da u poslu s varjačom i kutlačom ne vidim svoju budućnost. Moj brat trenutno krstari kamionom drumovima širom Evrope, ali nastojim da ga privolim da se vrati i da zajedno nastavimo posao koji su započeli naši roditelji”, kaže Nikola.
Prema njegovim rečima, ima mesta za obojicu, a da odustanu ne mogu i ne smeju, jer je u infrastrukturu uložen veliki novac, ali i u znanje koje nema cenu.
„Ako uspem da nagovorim brata da se vrati porodičnom poslu proširićemo proizvodnju i do 50 odsto”, kaže dvadesetšestogodišnji Nikola, nesuđeni kuvar iz Musine Reke.
I prvih dana novembra plastenici Jokovića pružaju bajkovitu sliku. Dikinčići, ciklame, zimske ruže, zumbuli, naročito hrizanteme raznih boja plene pažnju dama iz cele Srbije. Do polovine novembra prodaja će se završiti a onda kreće priprema i sadnja prolećnog cveća.
Za vredne Jokoviće nema predaha. Uzdaje se u sebe – u svoj rad. Od države i grada očekuju da im pomognu u asfaltiraju stotinak metara puta koji se godinama odlaže i radi „na parče“. Kažu da im je najteže da stranim kupcima objasne zašto se još uvek lošim makadamom stiže do plastenika najpoznatijih srpskih proizvođača plasteničkog cveća.
Komentari