Mirjana i Aleksandar Gospavić, vremešni Piroćanci, penzionerske dane provode na malom imanju u prigradskom naselju Provalija. Za porodicu i prijatelje proizvode zimnicu i sokove bez upotrebe konzervansa, ali ono po čemu ih sugrađani prepoznaju je „Ljuta Piroćanka“ – rakija travarica od bilja sa Stare planine.
Možda vas zanima
Mirjana Gospavić je poreklom iz staroplaninskog sela Dojkinci, gde je naučila kako se živi sa prirodom i od prirode. Od malena je upoznata sa moćnim aromama i dejstvom lekovitog bilja, kojeg na Staroj planini ima oko 280 vrsta. Sa rancem na leđima, do pre neku godinu je pretraživala planinske prostore u potrazi za biljem i lekovitim travama.
„Ide mi se na Kopren, na Staru planinu, na Ponor, gde se beru borovnice, u Arbinje… Stara planina je puna, samo čovek treba da zna gde da ide na nabere, ništa da ne košta. Imam sokove stare 10-15 godina: borovnicu, drenjinu, trnjinu… Sve to rodi, ali treba da se ode. Ništa kući neće da ti dođe. Ako ne odeš da nabereš, nećeš ni da imaš“, kaže ova Piroćanka.
Od lekovitih trava i šumskih plodova Mirjana proizvodi sokove i čajeve, ali i travaricu. Podrum male vikendice u Provaliji prepun je flaša mirisnog pića u različitim bojama. Tu je petnaestak vrsta travarica: sa ekstraktima nane, žalfije, matičnjaka, majčine dušice, pelina.
„Naša se rakija pere, dok izlazi na lulu – ide kroz vodu. I jaka je, ja ne ostavljam brlju. Od 50 stepeni, nikada manje, pa sve do 70. U tu se prepečenu rakiju stavljaju trave. Kada pečem rakiju od dunje i kruške, pustim prvo od 45 do 50 stepeni, ali to je za grejanje. Ne ide na prepek, jer posle ne miriše ni na krušku ni na dunju.”
„Moraš da poznaješ ovaj posao, ne možeš to da radiš napamet. Ja sam učila od mame, svekrve, starijih ljudi. Onda probam jedno, drugo, treće… I odlučim se za najbolju tehnologiju. I komšinicu smo naučili da pravi rakiju“, ponosno kaže Mirjana.
Bračni par Gospavić su vršnjaci, osamdesetogodišnjaci, dobrog zdravlja i krepkog duha. Posao su podelili po dogovoru: Mirjana peče rakiju, dok Aleksandar pravi drvene kutije za pakovanje proizvoda i u njih urezuje stihove, većinom na pirotskom dijalektu. Posebno su ponosni na „Ljutu Piroćanku“, travaricu koja sadrži 16 vrsta lekovitog bilja i o kojoj Aleksandar piše da „leči sve bolće, pa i baksuzl’k“.
„Da bih napravila ’Ljutu Piroćanku’, moram da idem na Staru planinu. Ovde tih trava nema. Iz Visoka donosim i pelin za pelinkovac, a ne da mi neki tamo prave s praškom, već od travke. Ni sama ne mogu da izbrojim koliko vrsta travarica imam. Drenjina, crni glog, nanovača, kantarionka… A kad izmešaš 16 vrsta trava u jednoj rakiji, e to ti je ’Ljuta Piroćanka’.“
Svaka travka je otrov koliko i lek, a u knjigama piše kada se koja bere i kako se koristi.
Za boju, aromu ali i lekovitost koriste se i cvet ili plod gloga i drenjine. Rakije imaju različita imena, koja najčešće smišlja Aleksandar: U „Tri u jedan“ idu šipurak, drenjina i trnjina, „Glistomorka“ sadrži desetak lekovitih trava, ali je najpopularnija i najaromatičnija „Ljuta Piroćanka“. Mirjana kaže da je za travaricu neophodna dobra rakija, ali i poznavanje lekovitog bilja.
„Svaka travka je otrov koliko i lek, a u knjigama piše kada se koja bere i kako se koristi. Žalfija se bere dok nema cvet. Ima tri vrste majčine dušice, a ja u rakiju stavljam samo senarku. Kamenjarka ne miriše, šumska može da se stavi, ali se teško pronalazi. Žuta hajdučka trava se stavlja u rakiju, bela se koristi kao čaj za apetit. Lincuru sam probala da uzgojim i nisam uspela. Ima je samo na Staroj planini, ali je zakonom zaštićena. Na Koprenu se za rakiju bere crveni kantarion, žuti se ne stavlja u piće. Ja sam rođena na Staroj planini, ja to znam“, tvrdi Mirjana.
Ispod kuće Gospavića je veliki voćnjak i vinograd. U dvorištu tokom celog leta stoji burad puna voća. Mirjana godišnje ispeče pedeset kazana rakije. Kao energent koristi vinovu lozu. Iako ima dosta godina, ne prestaje da radi.
„To je moja zabava i rekreacija ovde. Šta ću kada ne mogu da sedim džabe? Ponekad me bole ruke, lekar mi kaže da moram da prestanem da radim. A ja čekam da ode, pa nastavim po starom. Imamo veliki voćnjak, imamo i vinograd. Rodi voće, ne znam šta ću s njim. Kako da ostavim da propadne? Rakiju pečem na ’lozinje’, da ne kupujem drva. Štedim, ja sam Piroćanka“, kroz smeh kaže Mirjana i dodaje da je ovo korisno zanimanje, po kome će ih se sećati generacije.
„Deda Aca je zadužen za tekstove. Piše razne priče, knjige… Poklanja, ne prodaje. Daje prijateljima, muzejima… Da ga pamte. Njega će pamtiti po knjigama, a mene po rakiji...“, zaključuje Mirjana.
Sagovornica:
Mirjana Gospavić, penzionerka iz Pirota
Foto: Gordana Simonović Veljković
Komentari