Valjevska Loznica se nalazi u zapadnoj Srbiji, i kao takva ona je izuzetno bogata i povoljna za razvoj poljoprivredne proizvodnje. I to ne samo voćarstva već i stočarstva. Mi smo pitali stočara iz ovog kraja koje ovce su našle mesto u njegovom domaćinstvu.
Milan Božović ima 40 sjeničkih ovaca. Ranije je imao naše domaće, a ove ovce je uzeo od Agro razvoja te sada ima umatičenu sjeničku ovcu.
Možda vas zanima
Za ovaj posao se odlučio jer je ostao bez posla, a sa ovcama se bavio i dok je radio u firmi. Kako sam kaže, da nije subvencija ne bi ni ovce bile isplative.
„Ovca je zahtevna. Ona mnogo troši, mnogo jede i nije baš tako isplativa ako se hrani. Ovako se malo pusti, malo se i preskoči da bi bilo isplativo“, iskreno nam kaže Milan.
On ih ne muze već prodaje jagnjad. Interesovanje nije toliko veliko kao što je nekada bilo, pijace više ne postoje, nema otkupnih mesta, tako da „šverceri diriguju cenu“.
„Oni su u dogovoru, pa kako-kad i kako je na tržištu; da li ima jagnjadi ili nema. Ako ih nema, malo je skuplje, ako ih ima onda je džabaleska, i tako je to sa nama“, otkriva nam Milan.
Kada nema tržišta, ljudi poput Milana su prepušteni prekupcima i kako oni kažu. Sa restoranima ne može da se poveže ili jako slabo jer, kako Milan kaže, Valjevo je mrtvo, para nema, firme slabo funkcionišu, a plate su male, te i kafane slabo zarađuju.
Cena jagnjadi je oko 200 dinara po kilogramu.
„To nije nikakva cena. Da bi stiglo do 30 kila i da bi uzeo 50 evra – prođe vremena… i nije neka sreća. Ali i sa poljoprivredom uopšte. Subvenije su nam skinuli po hektaru, a nafta stalno poskupljuje i mi to nikako ne možemo da stignemo. Što ja moram da dam, da bi mi oni vratili? Neka nafta bude jeftinija, zna se da je za poljoprivredu. Međutim, skupo je, a mi smo uglavnom brdski kraj i nafte se troši mnogo, setve su skupe… Ne znam šta reći “, nezadovoljno priča Milan.
U Milanovom kraju ljudi ostaju bez posla, kao i svuda u Srbiji, a neka vrsta poljoprivrede ostaje kao opcija. Za bavljenje poljoprivredom Milan savetuje „svaštarenje“.
„Nekad je prase na ceni, nekad jagnje, nekad tele. Seljak mora da svaštari, obaveze moraju mesečno da se plate“, kaže Milan.
On ne razmišlja o pravljenu sira jer je previše koplikovano i neisplativo. „Treba naći tržište, a sada traže i objekat za sirenje, velika procedura…“
Bavljenje poljoprivredom smatra da je dobro i zbog dece je se nikada ne zna kada će neko ostati bez posla. Kako kaže, privatne firme rade šta hoće; mogu da te prijave ili ne prijave, može da se desi da radiš 3 meseca i da te otpuste.
A, tu gde je Milan, tu su Bogom dani tereni. Na njima može da se razvija i voćarstvo i stočarstvo.
„Sve može. Ja sam pre par godina držao malinu ali je ovde otkup neorganizovan. Srbijanka nam je zatvorena, a malo je i ljudi ostalo na selu. Malo je radne snage, nema ko da radi. Ako bih proizvodio malinu moram sa njom na pijacu jer otkupa nema. Mnogo što šta je neorganizovano ali – živi se“, zaključuje Milan.
Sagovornik: Milan Božić, ovčar
Komentari