Dr Danijela Kirovski, sa Fakulteta veterinarske medicine, došla je sa svojim timom do neverovatnih rezultata. Uz pomoć prirodnih dodataka ishrani, uspela je da smanji emisije metana i da poveća proizvodnju mleka kod krava. Da li je ovaj princip primenljiv u širem smislu i šta bi to moglo da znači za stočarsku industriju u Srbiji?
Dr Danijela Kirovski je redovni profesor na katedri za fiziologiju i biohemiju Fakulteta veterinarske medicine u Beogradu, ali njeno zvanje ne otkriva njenu užu specijalnost, u kojoj je ove godine napravila veliki istraživački pomak.
možda vas zanima
Crni luk kao dopunska hrana za krave
22/10/2019
Ona se, naime, već više od 20 godina bavi metabolizmom visokomlečnih krava, a poslednjih par godina je i rukovodilac projekta MitiMetCattle, koji je podržao Fond za nauku Republike Srbije. Ranije ove godine, tokom marta i aprila, njen istraživački tim sproveo je glavni projektni ogled i dobio izrazito upečatljive rezultate.
„Smanjili smo emisiju metana kod krava za 46%”, objašnjava Danijela, „ali takođe smo imali i povećanje proizvodnje i poboljšanje kvaliteta mleka.”
Rešenje je pre svega u – braon morskim algama. Ali da bismo razumeli kako, pitali smo Danijelu da nas provede kroz čitav postupak: kako to krave emituju metan, zašto ga emituju, i kako se tim emisijama može upravljati uz pomoć ishrane?
Šta je veći izvor metana: podrigivanje krava ili nadutost krava?
Krava metan proizvodi u buragu, delu svog želuca, a zatim 95% tog metana emituje u atmosferu – podrigivanjem
Mada je teško dati tačnu brojku, odavno je poznato da stočarstvo ima nezanemarljiv udeo u globalnim emisijama gasova staklene bašte: procene se kreću između 11 i 19% ukupne količine emisija, pre svega u obliku metana koji krave podriguju.
„Krava pripada grupi preživara i njen želudac se sastoji iz više delova”, kaže Danijela. „Jedan od njih je burag, koji zapravo predstavlja fermentacionu komoru. Burag je jako bogat mikroorganizmima koji su u stanju da prevedu stočnu hranu – koja je ljudima neupotrebljiva – u visokokvalitetne animalne proizvode.”
Kako dodaje Danijela, krava je zbog toga zapravo nezamenljiva u svojoj ulozi u ljudskoj ishrani, usled svoje sposobnosti da od niskovredne stočne hrane „proizvodi” vrednu hranu za ljude, pre svega mlečne proizvode.
Međutim, u tom procesu postoji jedno veliko „ali”.
„Cilj našeg projekta je da se metanogene bakterije zamene bakterijama koje imaju istu ulogu, ali koje umesto na proizvodnju metana energiju usmeravaju na proizvodnju mleka.”
„U toku varenja u buragu oslobađa se vodonik, koji je štetan za životinju”, objašnjava naša profesorka. „Zbog toga su u buragu razvijene tzv. metanogene bakterije, koje su najefikasniji akceptori vodonika. One vodonik primaju, vezuju ga u metan (CH4) i zatim emituju.”
„U pitanju je metabolički put kojim se iz kravljeg želuca uklanja štetni vodonik. Krava 95% tog metana nastalog u buragu zatim izbaci podrigivanjem.”
U pitanju je, drugim rečima, nezgodan problem: emisije metana u stočarstvu, koje treba smanjiti kako bi se ispunili ciljevi zauzdavanja klimatskih promena, zapravo su deo metaboličkog procesa kojim krave održavaju svoje zdravlje.
Emisije metana kod krava mogu se prepoloviti uz pomoć braon morskih algi
„Cilj našeg projekta je da se taj proces zameni”, objašnjava Danijela, „da se metanogene bakterije zamene bakterijama koje imaju istu ulogu, ali koje umesto na proizvodnju metana energiju usmeravaju na proizvodnju mleka.”
Ovakve promene zapravo nisu novina, ali su do sada bile uslovno rečeno teorijske i, kako kaže naša sagovornica, mahom neprimenjive:
„Vi imate razne rezultate koji su laboratorijski, gde su dobijeni rezultati da su uz pomoć određenih nutrijenata smanjene emisije metana za 80 do 90%, ali ako niste našli alternativni metabolički put, krava kojoj biste dali takav nutritivni dodatak bi se ubrzo razbolela, pa i umrla.”
Nasuprot tome, projekat dr Danijele Kirovski bio je u potpunosi okrenut, kako kaže, in vivo a ne in vitro pristupu, to jest pravim životinjama u realnim uslovima u kojima žive na farmama u Srbiji.
„Ispitivali smo više dodataka ishrani”, kaže Danijela. „Dodavali smo tamine, radili smo sa belim lukom. Ali smo najbolji rezultat, kada smo prepolovili emisije metana ali i povećali proizvodnju mleka, dobili uz pomoć braon morskih algi.”
„Možemo da prepolovimo emisije metana za mesec dana, i to ne samo kod jedne krave, već u čitavoj industriji.”
U pitanju je, kako kaže naša sagovornica, poznato rešenje koje je dostupno i u Srbiji i širom sveta, a nije zapravo ni skupo u odnosu na prednosti koje donosi farmerima.
Naime, prilikom upotrebe braon morskih algi u ishrani krava, metanogene bakterije u kravljem buragu zamenjuju se tzv. propiogenim bakterijama.
“Propiogene bakterije su te koje omogućavaju neophodni, alternativni metabolički put”, pojašnjava Danijela, „one primaju vodonik ali umesto metana kao proizvod nastaju propionati, jedinjenja koji su sastavni delovi glukoze. A glukoza je jedan od sastavnih delova laktoze.”
„Naš ogled smo postavili tako što smo imali pripremni period od 10 dana. Zatim smo dodavali nutritivne dodatke, i kad su u pitanju braon morske alge, mi smo posle 15 dana primene tih algi u ishrani primetili smanjenje emisija od 35%, a posle 30 dana smanjenje od 46% u odnosu na kontrolnu grupu krava koja nije dobijala taj dodatak”, ističe Danijela.
„To znači da možemo da prepolovimo emisije metana za mesec dana, i to ne samo kod jedne krave, već u čitavoj industriji.”
Emisije metana iz krava najbolje se mere posebnim laserskim instrumentom
Kako objašnjava Danijela, cilj projekta MitiMetCattle nije bio samo u razvoju dodatka ishrani za krave na bazi braon morskih algi, već i u unapređenju merenja emisija metana u stočarstvu. Ali kako se uopšte meri količina metana koji jedna krava podrigne?
„Sve brojke koje mi imamo o emisijama metana u stočarstvu su zapravo proračuni”, kaže Danijela. „U pitanju su istržavački centri koji su referentni za ispitivanje metana, i oni koriste određene podatke i metodologije. Na primer za Srbiju, istraže se parametri: kakav je stočni fond, kakva je mehanizacija u industriji, kakva je ishrana, i na osnovu takvih podataka se dobije proračun emisija metana tokom godine.”
Mi, drugim rečima, nemamo podatke „sa lica mesta” o emisijama metana kod srpskih krava. Ali to ne znači da je do njih nemoguće doći. Štaviše, postoji čitav niz metoda merenja emisija.
„Postoje analizatori koje vi postavljate u štali i oni mere emisije gasova, ali to nikada nije dovoljno precizno”, kaže Danijela.
„Bitno je istražiti emisije iz same životinje. Za to je zlatni standard nešto što se zove respiraciona komora. U pitanju je ogromna staklena kutija u koju se postavi krava, i iz njenog izdahnutog vazduha se meri količina metana koju krava emituje.”
Međutim, i kod ovog metoda postoji nekoliko problema. Pre svega, jedna takva komora košta oko pola miliona dolara, i samim tim se koristi pre svega u istraživačkim institucijama i centrima, a ne na farmama.
„Ali ono što je meni problem jeste to što se u respiracionoj komori životinja nalazi u potpuno neprirodnom ambijentu: merite emisije u staklenoj komori. A stvari kao što su stres i nedostatak socijalnog kontakta kod krave dokazano povećavaju emisije metana.”
„Mi smo se umesto toga opredelili za lasersko merenje”, objašnjava Danijela. „Laserski detektor metana je jedan mali uređaj, koji istraživač usmerava ka ustima i nozdrvama krave, sa udaljenosti od tri do pet metara, i meri emisije metana tri do pet minuta. Ono što je meni najbitnije da to što se ovako ni na koji način ne ugrožava dobrobit životinje; ona je tokom merenja u potpuno prirodnom ambijentu.”
Kako kaže Danijela, tri minuta je sasvim dovoljno da se izmere emisije metana, a merenja se vrše ubrzo posle hranjenja.
Laserski detektor je povezan sa odgovarajućom aplikacijom na mobilnom telefonu, pa istraživač u realnom vremenu dobija precizne podatke o emisijama. Međutim, iako su jeftiniji od respiracionih komora, ovakvi aparati su svejedno preskupi za farmere.
„Nama je cilj da na osnovu naših rezultata napravimo model koji bismo ponudili farmerima, a koji bi njima ponudio procenu emisija metana njihovih životinja na osnovu nekoliko ključnih parametara, kao što su tip ishrane, proizvodnja mleka, nekih biohemijskih parametara… a model bi se zasnivao i na realnim rezultatima koje smo dobili tokom istraživanja u Srbiji.”
Krava može davati 20 litara mleka dnevno, ali može davati i 80 litara – razlika je u tome da li se farmer o njoj brine na adekvatan način
Savremeno stočarstvo je na različite načine „vruća” tema, gde se sukobljavaju prehrambene navike, velike industrije, države i državne subvencije, politički pokreti koji zagovaraju drastične promene u ljudskoj ishrani, pa i etika.
Međutim, sudeći po rečima dr Danijele Kirovski, ta odavno poznata suprotstavljenost između proizvodnje sa jedne strane, i etike prema životinjama sa druge, dobrim je delom – nepostojeća.
„Ja često govorim o kravi kao životinji koja je u funkciji ljudi, i možda se tu stiče utisak o odsustvu neke etičnosti ili borbe za prava životinja”, kaže Danijela. „Ali ja sam, kao i većina mog istraživačkog tima, veterinar, i nama je dobrobit i zdravlje životinja na prvom mestu.”
„Sa druge strane, imali smo i suprotan, divan primer, gde je krava davala 80 litara mleka dnevno. Ali to je bio farmer koji se o njima danonoćno brinuo, koji bdi nad tim životinjama.”
U kojoj zemlji krave daju najviše mleka?
„Bila sam na toliko farmi i videla: imate životinje koje su genetski predisponirane za visoku proizvodnju mleka. Visokomlečne krave mogu da daju 50 do 60 litara mleka dnevno, ali na farmi one daju samo 20 litara. To su, verujte mi, zanemarene životinje, i obično se drže u uslovima koji su sasvim neadekvatni.”
„Sa druge strane, imali smo i suprotan, divan primer, gde je krava davala 80 litara mleka dnevno. Ali to je bio farmer koji se o njima danonoćno brinuo, koji bdi nad tim životinjama.”
Pitanje održive proizvodnje je pitanje za svaku državu ponaosob
Kada je u pitanju održiva proizvodnja, naša naučnica kaže da je teško ponuditi odgovore koji bi odgovarali čitavoj planeti.
„Postoji nešto što se zove HALF indeks”, kaže dr Danijela Kirovski.
HALF je skraćenica za Human Appropriation of Land for Food, grubo prevedeno: ljudska upotreba zemlje zbog hrane. Ovaj indeks je osmišljen pre nekoliko godina kao mera količine poljoprivrednog zemljišta potrebnog za ishranu jednog čoveka – u zavisnosti od zemlje u kojoj taj čovek živi.
„Globalna vrednost tog indeksa je mislim 35,1, što je ekvivalent 0,65 hektara poljoprivrednog zemljišta za ishranu jednog čoveka, u proseku. Međutim, kada uporedite brojke po zemljama, otkrivate da je taj indeks za jednog stanovnika SAD 97, a da je za stanovnike Indije taj indeks 15.”
„Kako kaže UN, kada bismo se svi hranili kao stanovnici SAD, nama bi trebalo 178% više poljoprivrednog zemljišta da bismo prehranili čitavo čovečanstvo. Ali ako bismo svi jeli kao Indijci, trebalo bi nam 55% manje.”
Samim tim, kada su u pitanju intervencije u proizvodnji, u navikama, u stočnim fondovima, sve zavisi od toga o kom tačno društvu govorimo.
„Ja mislim da je za nas, kao zemlju u kojoj je poljoprivreda važna grana industrije, ključno da država o tome razmišlja”, kaže Danijela.
„Ovo su minimalne modulacije, minimalne promene koje farmeri treba da urade. A mi moramo da idemo ka tome da podržavamo one farmere koji rade sve da njihove životinje budu zdrave i produktivne, što su istovremeno isti oni farmeri koji će prihvatiti novine koje će im poboljšati rad.”
Izvor: Klima 101
Komentari